Војна неутралност, рат и безбедност: Да ли се у 21. веку може бити изван војних савеза

У Пелопонеском рату Атине и Спарте, становници Мелоса покушали су нешто до тада невиђено - да остану неутрални.

Први случај неуплитања у туђи ратни сукоб догодио се у петом веку пре нове ере, а главни актери живели су на данас грчком острву Милос у Егејском мору.

Жеља да их Атињани прихвате као „неутралне, пријатеље уместо непријатеља, који нису савезници ниједне од зараћених страна" није се остварила, те су их Атињани убрзо поробили.

Нешто успешнији су били савремени покушаји неутралности којих је све више након Првог светског рата.

„Неутралност подразумева неучествовање држава у одређеном војном сукобу и њихово неприпадање неком одбрамбеном савезу", каже Игор Новаковић, извршни директор Центра за међународне и безбедносне послове (ISAC фонд).

Права и дужности неутралних држава уређене су првенствено Хашком конвенцијом из 1907, која се односи на неутралност у копненом рату и Хашком конвенцијом из 1899. којом се регулише неутралност у поморском сукобу.

Статус војно неутралне државе данас има 21 држава, међу њима је и Србија.

Шта значи бити војно неутралан

Према Хашкој конвенцији, неутралне државе морају се понашати непристрасно према свим странама које учествују у оружаном сукобу.

Обавеза државе је и да на њеној територији не сме бити ниједна страна војна база, јер би постојање страних трупа могло да се искористи као маневарски простор за напад на другу државу.

Забрањено и је да се регрутују трупе на територији неутралних држава, као и трговина оружјем или ратним материјалом неутралне са зараћеним државама.

Још један од услова је да су те државе у стању да бране сопствену територију чије су границе, каже Новаковић.

Новаковић напомиње да треба правити разлику између стално неутралних држава и оних држава које проглашавају неутралност само када избије конкретни ратни сукоб.

„Те државе у једном сукобу могу бити неутралне, у другом могу заузети страну, а у неком трећем оружаном нападу могу да промене став, као што је Америка на почетку Првог светског рата позвала на неутралност, да би се средином рата укључила у борбу", додаје он.

Додаје и да ове „привремено неутралне државе" могу увести економске санкције једној од завађених страна током самог сукоба, а да задрже неутрални сукоб јер се не уплићу директно у оружани напад.

Прописане конвенције стално неутралним државама то, пак, не дозвољавају.

Швајцарска

Бечким конгресом 1815. године, којим су дефинисане нове границе Европе, Швајцарска стиче статус неутралне државе којег се држи више од два века.

Сам концепт био је тада у служби „тампон зоне", како би се спречило ширење новог сукоба у Европи.

Термин војна неутралност први пут се помиње после Првог светског рата, по оснивању Друштва народа, замишљеног као систем колективне безбедности на предлог тадашњег америчког председника Вудроа Вилсона.

Повеља Организације прописивала је да, у случају новог сукоба, државе чланице спроводе колективне мере према агресору, што се косило са начелима којима се Швајцарска обавезала као трајно неутрална држава, прича Новаковић.

Државе чланице су пристале да Швајцарска задржи неутралност у војном смислу, али да учествује у економским санкцијама, што је једна од колективних мера које је Повеља прописивала.

„Швајцарска тиме вешто заобилази обавезе трајне неутралности позивајући се на то да политика неутралности 'може бити флексибилна' и то је мање-више политика које се држи до данас", додаје Новаковић.

Тако ће Швајцарска остати војно суздржана у руско-украјинском сукобу који улази у трећи месец, али ће увести пакет санкција Русији, као што је то учинила ЕУ.

Финска и Шведска

Финска је стекла независност 1917. године и потписала споразум о пријатељству са Совјетским Савезом 1948. године, када и почиње њена неутралност.

Распадом СССР-а, уговор је поништен, али Финска не улази у војни савез и задржава пријатељске односе са Русијом, иако је у међувремену постала чланица Европске уније.

„Финска је одувек знала како да игра са Русијом и није желела да уђе у НАТО, како не би провоцирала суседну Русију.

„Хелсинки је одувек слао поруку да може ући у ову војну алијансу, али да ипак неће", прича Новаковић.

Једна од држава која се такође сматра сталном неутралном јесте Шведска која је дуго сопствену спољну политику називала „несврстаном у време мира, и неутралном за време рата".

Новаковић каже да је Шведска следила Финску, при чему су се могле чути поруке из Стокхлома да ће се „прикључити НАТО алијанси оног тренутка када то учини Финска".

Иако су се током Хладног рата обе државе држале ван блоковских подела, нису искључивале могућност да уђу у сукоб уколико им суседи буду нападнути, додаје Новаковић.

Новаковић подсећа да је Шведска подржала резолуцију Савета безбедности о зони забране летења у оквиру војне интервенције у Либији 2011. године, коју су спроводиле снаге НАТО-а.

„Руском инвазијом на Крим и источни део Украјине 2014. године, Финска и Шведска повећавају сарадњу са НАТО-ом", додаје.

Након руске инвазије на Украјину, почели су гласније да се чују гласови о уласку ових држава под НАТО кишобран.

„Иако је финска премијерка пре саме инвазије рекла да се улазак у НАТО алијансу неће догодити за време њеног мандата, непредвидивост Москве према Хелсинкију, од како је кренула инвазија на Украјину појачала је ове утихнуле гласове", каже Новаковић.

„Разлика између статуса партнера и члана је врло јасна и остаће таква, јер не постоји други начин да се добију безбедносне гаранције осим кроз заједничку одбрану коју НАТО гарантује чланом 5", изјавила је Сана Марин, финска премијерка пре неколико дана.

Да ли ће доћи до тога, питање је, али Новаковић сматра да је „ово најближи корак у историји ових скандинавских држава када је реч о приближавању НАТО савезу".

У међувремену, Пека Хависто, фински министар спољних послова рекао је да још нема конкретног датума до ког та држава мора да одлучи да ли ће се прикључити Северноатлантском савезу.

Украјина и Русија

Распадом Совјетског Савеза и стицањем независности почетком 1990-тих година, неутралност се први пут помиње у првом украјинском Уставу.

„Украјинци се нису определили и јасно рекли да су неутрални, већ да ће томе тежити, верујући да ће им то пружити већу слободу у међународним односима, а уједно и смањити руски утицај", каже Новаковић.

Међутим, Русија почиње да сумња у сам концепт неутралности првим ширењем НАТО алијансе 1999. године, да би уласком нових чланица неколико година касније, почела то да посматра као претњу по сопствене границе, наводи Новаковић.

„Врховна Рада у Украјини је 2010. године, у време власти Виктора Јануковича, прогласила војну несврстаност, што је јесте био неки вид неутралности", објашњава Новаковић.

Проблем је, како каже, што је то било у теорији, али не и у пракси, јер је имала руску војну базу у Севастопољу, на Криму, који ће Руси четири године касније анкетирати.

„Тада Украјина напушта концепт неутралности и усмерава се ка НАТО алијанси и Европској унији, што је записано и у њеном новом Уставу", додаје Новаковић.

Од почетка руске инвазије на Украјину, Владимир Зеленски, украјински председник, не престаје да позива чланице НАТО савеза да приме ову државу као чланицу.

„Ако наши партнери нису спремни да нас приме зато што Русија не жели да Украјина буде у НАТО, треба да разраде заједничке безбедносне гаранције за Украјину", рекао је Зеленски првих дана сукоба.

НАТО је одбацио и захтеве да се уведе зона забрањених летова у Украјини, уз образложење да би то могло довести до директног сукоба са Русијом.

Док чека позив на чланство у НАТО савез на украјинску адресу пристижу оружје и новчана помоћ Европске уније у борби против Русије.

Колико је Србија војно неутрална

Термин војна неутралност користи и Србија, како би означила властити статус према „постојећим војним савезима", како је то наведено у Резолуцији о заштити суверенитета територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије коју је усвојила Народна скупштина 26. децембра 2007. године.

Игор Новаковић истиче да је то поприлично нејасно и чудно дефинисано.

„Да ли то значи да можемо бити део неког новог савеза, уколико се он појави, нико то не појашњава, те све остаје тако магловито", каже он.

Напомиње да се ми не можемо прикључити овом савезу „све док правно и политички не решимо статус са Приштином, јер НАТО не прима државе са нерешеним статусом сопствене територије".

Постојање српско-руског хуманитарног центра у Нишу се може тумачити као постојање стране база, те би могло да се закључи да Србија због тога није неутрална, а Новаковић подсећа да један од услова неутралности јесте одсуство страних војних трупа на територији.

„Не бранимо ни целу територију која је суштински прописана Уставом, тако да заправо не испуњавамо ниједно од прописаних начела."

Србија, ипак, сарађује са НАТО-ом кроз Партнерство за мир, што свакако не треба заборавити, додаје извршни директор ИСАК фонда.

Такође, сви суседи Србије, осим Босне и Херцеговине, пуноправни су чланови НАТО-а: Мађарска, Румунија, Северна Македонија, Албанија, Црна Гора и Хрватска, док је косовски министар одбране затражио хитан пријем Косова у НАТО, неколико дана након почетка руске агресије на Украјину.

Маја Бјелош из Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП) истиче да Резолуција из 2007. године не појашњава ни модел војне неутралности који ће Србија примењивати.

„Био је то популистички потез услед надолазећег проглашења независности Косова, те су на овај начин политички актери желели да подилазе јавности", сматра Бјелош.

Она подсећа да Србија, иако војно неутрална, на индиректан начин ипак учествује у разним конфликтима продајом наоружања.

„Ми користимо војно-индустријски комплекс да бисмо извозили наоружања на разна ратишта у свету, што легалним, што илегалним путем и на тај начин доприносимо конфликтима", каже Бјелош.

Војна неутралност Србије и чланство у Европској унији први пут су се нашли у стратегијама националне безбедности и одбране које је Влада Србије усвојила почетком августа 2019. године.

Два месеца касније, Милан Мојсиловић, начелник Генералштаба истакао је да је Србија једина земља на Балкану која се формално определила за војну неутралност и да то није препрека за сарадњу са свима у области безбедности нити за чланство у ЕУ, које је стратешко опредељење земље.

„Србија не жели да буде члан нити НАТО, нити Организације уговора о колективној безбедности (ОКДБ) насталој на простору бившег СССР или других организација", рекао је тада Мојсиловић.

Руска инвазија на Украјину поново је отворила питање српске војне неутралности.

Србија је у Уједињеним нацијама гласала за резолуције којима се осуђује руска агресија на Украјину и позива се на прекид рата.

Александар Вучић, председник Србије, поручио је тада да није у интересу Србије да уводи санкције Москви, као и да неће национализовати имовину руских компанија попут Гаспромњефта, већинског власника Нафтне индустрије Србије (НИС).

Србија је подигла руку у Уједињеним нацијама и да се Русија избаци из Савета за људска права те светске организације.

Председник Вучић тим поводом је рекао је да је првобитна одлука била да се остане уздржан, али да земља трпи огромне притиске, са свих страна.

„Ми смо војно неутрална земља, нисмо политички неутрална држава, налазимо се на европском путу и док год се налазимо на европском путу, не можемо да будемо политички неутрална држава.

„Војну неутралност ћемо да чувамо", рекао је тада Вучић.

Погледајте видео Како је Украјина постала фронт између Истока и Запада

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]