„Мој отац треба да умре у затвору", каже за ББЦ ћерка Доминика и Жизел Пелико

Упозорење: У тексту су описи сексуалног злостављања

Било је 20:25 сати у понедељак увече у новембру 2020. године кад је Каролин Даријан примила позив који је променио све.

На другом крају те телефонске везе била је њена мајка Жизел Пелико.

„Испричала ми је да је тог јутра сазнала да ју је мој отац Доминик дрогирао десетак година да би други мушкарци могли да је силују", присећа се Даријан у интервјуу за емисију Тудеј на ББЦ Радио 4 коју води Ема Барнет.

„У том тренутку сам неповратно изгубила нормалан живот", каже Даријан, која данас има 46 година.

„Сећам се да сам урлала, плакала, чак сам га и вређала", каже она.

„Било је то као земљотрес. Цунами."

Доминик Пелико је у децембру осуђен на 20 година затвора на крају историјског троипомесечног суђења.

Више од четири године касније, Даријан каже да њен отац „треба да умре у затвору".

Педесет мушкараца које је Доминик Пелико ангажовао на интернету да дођу и сексуално напаствују његову бесвесну жену Жизел такође су послати у затвор.

Полиција га је ухватила након што је фотографисао женама испод сукњи у супермаркету, што је навело истражитеље да се поближе позабаве њиме.

На лаптопу и телефонима овог наизглед безазленог пензионисаног деке, пронашли су хиљаде снимака и фотографије његове жене Жизел, очигледно бесвесне, док је силују незнанци.

Поред тога што је довело питања силовања и родно заснованог насиља у жижу јавности, суђење је такође указало на мало познати проблем хемијске потчињености - сексуалног напада омогућеног дрогирањем.

Каролин Даријан је учинила претворила борбу против хемијске потчињености у личну животну мисију, јер верује да се о њој не извештава довољно, будући да се већина жртава не сећа напада и можда нису ни свесне да су биле дрогиране.

Жели да се чују гласови злостављаних жена

У данима после судбоносног Жизелиног позива, Даријан и њена браћа, Флоријан и Давид, отпутовали су на југ Француске где су им живели родитељи да пруже подршку мајци док се трудила да прихвати вест да је, како то Даријан данас каже, њен муж „један од најгорих сексуалних предатора из последњих 20 или 30 година".

Убрзо потом, Даријан је и сама била позвана у полицију и њен свет се поново срушио.

Показане су јој две фотографије пронађене на лаптопу њеног оца.

На њима се видела бесвесна жена како лежи на кревету, само у мајици кратких рукава и доњем вешу.

Испрва није могла да препозна да је та жена она.

„Доживела сам ефекат дисоцијације. Испочетка сам имала проблема да препознам саму себе", каже она.

„А онда је полицајац рекао: 'Погледајте, имате исте смеђи белег на образу... то сте ви.' Тада сам погледала те две фотографије другачије... Лежала сам на левом боку, баш као моја мајка на свим њеним фотографијама."

Даријан каже да је уверена да је њен отац злостављао и силовао и њу, што је он одувек негирао, мада је понудио противречна објашњења за те фотографије.

„Знам да ме је дрогирао, вероватно ради сексуалног злостављања. Али немам никакве доказе за то", каже она.

За разлику од случаја њене мајке, нема доказа шта је Пелико могао да уради Даријан.

„И исто је тако са колико много жртава? Њима се не верује јер не постоје докази. Њих нико не слуша, нико им не помаже", каже она.

Убрзо након што су злочини њеног оца испливали на светлост дана, Даријан је написала књигу.

Књига Никад га више нећу звати тата истражује трауму њене породице.

Она такође залази дубље у проблематику хемијске потчињености, када дроге које се обично користе за то „потичу из породичног ормарића са лековима".

„Средства против болова, седативи. То су лекови", каже Даријан.

Као што је случај са скоро половином жртава хемијске потчињености, она је познавала властитог злостављача: опасност, каже она, „потекла је изнутра".

Она каже да је усред трауме откривања да је била силована више од 200 пута од различитих људи, њеној мајци Жизел било тешко да прихват да је њен муж можда исто тако напаствовао и њихову ћерку.

„За једну мајку тешко је да све то обједини одједном", каже она.

А опет кад је Жизел одлучила да отвори суђење за јавност и медије да би разоткрила шта су јој учинили муж и десетине других мушкараца, мајка и ћерка су биле на савршено истим таласним дужинама.

„Знала сам да смо прошле кроз нешто страшно, али да кроз то морамо да прођемо достојанствено и снажно."

Сада Даријан мора да научи да живи са сазнањем да је ћерка истовремено и мучитеља и жртве, што она назива „стравичним теретом".

Она више није у стању да се присећа детињства са човеком кога зове Доминик, само повремено посрнувши и назвавши га оцем.

„Кад се осврнем, уопште не могу да се сетим оца за ког сам мислила да је био. Погледам право у криминалца, сексуалног криминалца који јесте", каже она.

„Али ја имам његов ДНК и главни разлог зашто сам се толико заузела за невидљиве жртве је да бих направила праву дистанцу од тог човека", каже она за Ему Барнет.

„Потпуно сам другачија од Доминика."

Даријан додаје да не зна да ли је њен отац „чудовиште", како су га неки назвали.

„Савршено је знао шта ради и није болестан", каже она.

„Он је опасан човек. Нема шансе да може да изађе на слободу. Нема шансе."

Проћи ће много година пре него што Доминик Пелико (72) стекне право на условну слободу, тако да је могуће да више никад неће видети породицу.

У међувремену, Пеликоови покушавају да поново стану на ноге.

Жизел је, каже Даријан, исцрпљена од суђења, али се и „опоравља... Добро јој иде."

Што се тиче Даријан, једино питање које је тренутно занима је како више да укаже на хемијску потчињеност и како боље да образује децу о сексуалном злостављању.

Она црпи снагу од мужа, браће и њеног 10-годишњака - њеног „дивног сина", каже са осмехом, гласом пуним нежности.

Догађаји који су покренути тог новембарског дана претворили су је у особу која је данас, каже Даријан.

Сада ова жена чији је живот био уништен у цунамију из једне новембарске ноћи покушава да гледа само напред.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]