Шта је био логор Челебићи у ком су држани Срби током рата у Босни и Херцеговини

УПОЗОРЕНЈЕ: ТЕКСТ САДРЖИ УЗНЕМИРУЈУЋЕ ДЕТАЛЈЕ

Кемал Мрнџић је деценијама у Америци живео потпуно обичним животом.

У предграђе Бостона је стигао као избеглица из ратом разорене Босне и Херцеговине, али је 2023. ухапшен.

Сумњиче га да је током крвавог распада СФРЈ био један од чувара логора Челебићи, у ком је држано и мучено српско цивилно становништво.

Осуђен је на пет година затвора због прикривања и давања лажног исказа како би добио статус избеглице, а касније и држављанство Сједињених Држава.

„Да су га и на годину дана осудили, ипак је пресуђен", каже Слободан Мркајић, бивши логораш из Челебића, у разговору за ББЦ на српском.

Три деценије касније, ране које је задобио у логору и даље нису зацелиле.

„Седиш цео дан, изведу те само да те туку и да мало пружиш ноге. То су неописиве ствари, људски ум то не може да схвати“, додаје 65-годишњак који је 2024. у САД и сведочио против Мрнџића.

Америка је сада против Мрнџића покренула и грађанску парницу како би му одузела држављанство.

Емигрирање у САД је привилегија и ако прикријете криминално понашање да бисте преваром ушли у земљу, на крају ћете бити откривени, саопштилии су надлежни.

„Једна од специфичности југословенских ратова током 1990-их је било постојање великог броја места заточења у којима су држани цивили, а међу њима и жене, деца и старији“, каже Јована Коларић из Фонда за хуманитарно право, за ББЦ на српском.

„У свим су забележена убиства, силовања, пребијања, мучења и изгладњивања заточеника, држаних у нехуманим условима - Челебићи се ни по чему не разликују".

О логору Челебићи

Некадашња касарна Југословенске народне армије (ЈНА).

Логор се налазио на периферији села Челебићи, у близини Коњица, на пола пута између Сарајева и Мостара.

Од априла до децембра 1992, када је затворен, стотине српских цивила из Коњица и околних села били су у њему заточени - углавном мушкарци, али је било и жена.

Под контролом Министарства унутрашњих послова БиХ и Хрватског већа одбране убијено је најмање 14 људи, подаци су Фонда за хуманитарно право (ФХП).

Затвореници су мучени, физички, психички и сексуално злостављани.

„Претили су им стално убиствима, изводили их на стрељање и враћали, што је специфичност великог броја заточеничких објеката на простору бивше Југославије", каже Коларић.

„Заточеницима се у сваком тренутку стављало до знања да им је живот угрожен."

У Челебићима су спавали на бетону, добијали мало хране и воде, а догађало се да три дана заредом не буде ништа за јело, наводи се на порталу Глас жртава, Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима (РЕКОМ).

Слободан Мркајић, из оближњег села Брадина, каже да је у Челебиће дошао са 120 килограма, а изашао са 50.

„Било је дана када нисмо добијали ни шниту хлеба, или малу векну исеку тако танко да се види кроз њу... 80 дана нисам имао столицу, па ви видите шта смо јели", каже Мркајић, данас председник Удружења логораша Сарајевско-романиијске регије.

Током свакодневног злостављања су их и „терали да гледају у сунце".

„По цео дан седели на сунцу, тучени…И онда ти одједном каже 'диж' се', па пола не може, а ко и устане тетура се као пијан“, присећа се невољно.

Две године и осам месеци је провео у седам различитих логора - „у сваком шпалир и туча за добродошлицу", каже - од чега највише у Челебићима, око пет и по месеци.

Заточеници су имали тешке повреде од честог премлаћивања различитим предметима - каблом, ланцем и кундаком пушке, пише РЕКОМ.

Стражари су неке поливали бензином, а потом им палили руке и ноге, док су једном затворенику на врат прислањали усијане маказе.

Мучени су и предметима кроз које је пропуштана струја и „справом за терање или убијање коња која производи јаке електрошокове".

То је служило као играчка, рекао је један заточеник.

Једном затворенику је жигосан длан крстом, а другом су на длан ножем урезали љиљан, наводи се у публикацији Логори и друга места заточење за време рата у БиХ.

„Седам ребара ми је поломљено, млађем брату је лобања напукла колико су га тукли, очи му биле црне као џигерица“, каже Мркајић.

Неколико чланова његове породице је на списку убијених српских цивила из општине Коњиц током ратних 1990-их.

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) осудио је двојицу команданата логора и једног чувара.

Командант логора Здравко Муцић осуђен је на девет, његов заменик и каснији командант Хазим Делић на 18, а чувар Есад Ланџо на 15 година затвора.

Есад Мацић, припадник Армије БиХ, осуђен је у Босни на 13 година затвора за ратни злочин у Челебићима.

Поступак се у БиХ због Челебића води против 10 људи: Есада Рамића, Омера Борића, Шефика Никшића, Аднана Аликадића, Митка Пиркића, Хамеда Лукомирака, Сафаудина Ћосића, Мухамеда Цакића, Исмета Хебибовића и Жељка Шимуновића.

За Мрнџиц́а власти САД тврде да је био надзорник страже.

О Челебићима је испитиван 1996. године, али оптужница није подигнута.

„Услови у затвору у Челебићима били су изузетно тешки", наводи се у изјави истражитеља америчке агенције Државне сигурности.

„Стотине затвореника месецима су били присиљени да седе у редовима, раме уз раме, на бетону великог металног хангара, а спавали су на истом месту, без ћебади и постељине."

Бројни логораши сведоче о тешким условима.

Кажу да су месецима држани у неосветљеном тунелу без ваздуха као и да су неки били затварани у шахтовима, где су се умало угушили.

У тунелу 9 - широком свега 1,5 метар и високом 2,5 - у једном тренутку је било најмање 80 заточеника, пишу из Центра за демократију и транзициону правду (ЦДТП).

Забележено је и сексуално насиље, а најмање две жене су силоване.

„Одвели су ме у Челебиће 27. маја, ушли смо у бараке, мала собица је била, видела сам тамо непознатог човека, који ме је питао где ми је Лазар, мој супруг", изјавила је Гроздана Ћећез, бивша заточеница Челебића, пред Хашким трибуналом.

„Рекла сам да не знам, почео ме је шамарати, псовао ми матер, рекао ми да се скидам, мислила сам да ће да ме туче".

Тада је први пут силована.

Део заточеника је размењен, део ослобођен, а преостали су у децембру 1992. пребачени у затвор Мусала, предратну спортску салу у Коњицу.

„За њега се исто везује Кемал Мрнџић, који је после затварања логора Челебићи такође пребачен тамо", каже Коларић.

О логорима и преживљавању

У БиХ је током рата било око 1.350 логора и других заточеничких објеката, према подацима удружења логораша.

Од тога 656 заточеничких центара за бошњачко, 523 за српско и 173 за хрватско становништво.

Према проценама из више независних извора, кроз логоре и друге заточеничке центре прошло је око 200.000 људи из БиХ, већином цивила, подаци су ЦДТП-а.

Утврђене су околности у којима је тамо убијено око 1.000 заточеника, додају.

Логори се разликују по дужини функционисања, броју заточеника, да ли су били под контролом званичних војски или паравојних група и формација, каже Коларић.

Некада се радило само о транзитним центрима, где су заточеници остајали 24 сата или два-три дана, после чега су пребацивани негде другде.

Не постоји евиденција колико је одговорних за злочине у логорима ухапшено и процесуирано, додаје Коларић.

Случај Кемала Мрнџића није први у ком су људи депортовани због учешћа у рату и лагања у пријавама за документа, истиче.

Тога је било у САД, Аустралији и Канади.

У току је поступак за Наду Радован Томанић, припадницу специјалне јединице Зулфикар, која ће вероватно почетком фебруара 2026. бити депортована из Америке.

„Такође је прикрила учешће у рату", каже Коларић.

Већина бивших логораша данас тешко живи и о њима се нико не брине, љут је Мркајић.

„Ем борац, ем инвалид, ем логораш", каже кратко.

„Кажу ми што не напишем књигу о свему што сам преживео - па било би по 200 страна за свака 24 часа, а камоли за две године и осам месеци“.

Има, додаје, још случајева попут Мрнџићевог које тренутно „гањају".

Током снимања документарног филма Неопростиво, у ком Есад Ланџо обилази некадашње жртве у намери да им се извини, Мркајић је доживео срчани удар.

„Пред камерама све... Режисер говори прекините, човеку није добро“, каже.

„Ето у каквом сам стању, да ти више ништа не причам."

У међувремену се труди да живи нормалним животом - бави се ловом и риболовом и „гура уз таблете".

„Три бајпаса, срчани удар, шећер и то ти је то, од данас до сутра...

„Већ сам 10 пута био мртав, ако буде и 11, шта ћеш."

Највише му помаже петоро унучади.

„Они ме одржавају ме у животу", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]