'Ћути и трпи': Колико су људи у Србији данас (не)толерантни

Сезона је слава и вероватно право време за показну вежбу из толеранције.

На обележавању народно-верског обичаја, негде између руске салате и сарме, пријатељи и робина се, неретко галамећи, дохвате актуелних друштвено-политичких тема, којих у Србији никада не мањка - посебно у протеклих годину дана.

„Уколико видим да нека расправа не води никуд онда ћу више пута поновити: 'Слажемо се да се не слажемо'“, говори инжењер Душан Милојевић за ББЦ на српском.

„И следеће године на слави нећемо морати да водимо такву расправу са истим непријатностима“, додаје.

Међутим, колико је и зашто друштво у Србији (не)толерантно, види се, мимо крсних слава, и на улици, на друштвеним мрежама, у медијима и скупштинским расправама.

Током студентских блокада и грађанских протеста покренутих после пада надстрешнице у Новом Саду 1. новембра 2024, када је страдало 16 људи, забележени су бројни примери толеранције, посебно код академаца, али и њене супротне стране, неретко прерастајући у насиље.

Толеранција је способност адекватног разумевања туђих ставова који су дијаметрално различити од наших, објашњава психолошкиња Ана Мирковић.

„То би требало и морало да буде вештина која се учи и врлина која нас краси."

Према истраживању објављеном у „Алтернативном извештају о положају и потребама младих у Србији“ за 2025. Кровне организације младих Србије (КОМС) чак 58,8 одсто испитаника одговорило је да им је највећи проблем „недостатак толеранције у друштву“, одмах иза „корупције, недостатка демократије и правде и систем вредности“.

Толеранција има и властити међународни дан који се одлуком Генералне скупштине Уједињених нација из 1996. обележава 16. новембра.

Шта је толеранција?

Према Декларацији о принципима толеранције из 1995. она представља „поштовање, прихватање и уважавање богате разноликости култура нашег света, наших облика изражавања и начина да будемо људи“.

Заснована је на знању, отворености, комуникацији и слободи мишљења, савести и уверењу.

„Толеранција је хармонија у различитости“, пише у УНЕСКО документу.

Иако се кроз историју могу наћи бројни примери, модерни корени толеранције сежу у 16. и 17. век и борбу верских мањина за остваривање права на вероисповест без државног прогона.

Толеранција се дуго сматрала главном врлином либералне политичке теорије и праксе, коју су заступали важни политички филозофи попут Џона Лока, Џона Стјуарта Мила и Џона Ролса.

Савремене политичке и правне дебате се темеље на толеранцији, попут оних који се тичу расе, пола и сексуалне оријентације.

Поред појединаца, толеранција, између осталог, може бити у вези са владом неке државе и заједницом.

Да ли је пуштање музике Дијани Хрки пример нетолеранције?

Неки од најсвежији примера нетолеранције су догађаји из овог месеца пред Скупштином Србије где Дијана Хрка више од две недеље штрајкује глађу.

Истог дана – 2. новембра, пошто је мајка Стефана Хрке страдалог при паду надстрешнице ступила у штрајк глађу тражећи правду за преминулог сина, са звучника удаљеног неколико метара, код шатора у коме бораве присталице Српске напредне странке (СНС), почела је да одзвања гласна музика.

Стихови једне од песама били су „пошла мајка сина да потражи“, док су увече симпатизери владајуће странке певали, између осталог, и – „Српкиња је мене мајка родила“.

Дијана Хрка, видно исцрпљена и угроженог здравља, и даље штрајкује глађу, док је музика са звучника угашена.

За психолошкињу Ану Мирковић ово није пример нетолеранције, већ „брутално неваспитање“ и „недостатак етике и морала“.

Нетолеранција је, по њој, неприхватање било какве различитости – „непознавања тог неког другог, нечијег другачијег става, мишљења или понашања".

Налази се, каже, насупрот идеалу коме се тежи, а то је толерантно друштво.

Разлог за нетолеранцију у Србији и региону проналази у њеном дугогодишњем „систематском уништавању“, због чега „смо са таквим културним миљеом стално на ивици конфликта“.

„Ми као култура дуго нисмо били толерантни, а то је последица блиских историјских дешавања, нарочито грађанских ратова, да би после то јачало доласком токсичног режима.

„Али доласком нове генерације која демонстрира снагу солидарности, толеранције и емпатије сматрам да смо на корак од ресета културе", оцењује Мирковић.

Хиџаб и шајкача

Фотографија ББЦ репортера сарадника Ирфана Личине са протеста у Краљеву из априла, на којој су раме о раме наслоњени студенти Сава Николић из Ћуприје, са српском капом шајкачом, и Надија Делимеђац из Новог Пазара, у муслиманској марами хиџабу, постала је својеврсни симбол студентских протеста.

Али и верске толеранције унутар покрета.

Крајем октобра, на студенском пешачењу од Београда до Новог Сада где се 1. новембра одржао велики комеморативни скуп поводом годину дана од пада надстрешнице, двоје пријатеља су се поново срели усред Панонске низије, покрај Сремских Карловаца.

„Био сам на зачељу колоне и видео девојку у хиџабу како маше. Помислио сам: 'Да ли је могуће да је то она'“, присећа се Сава Николић, за ББЦ на српском.

„Била је под набојем емоција и заплакала када сам пришао, загрлио сам је братски да је утешим јер стварно нисам могао да останем имун на њене сузе, осетио са потребу да је тиме и заштитим“, додаје.

Надија му је потом објаснила, „да зна за убудуће“, да по правилима њене вере „она не сме да се грли и да пружа руку другим мушкарцима, већ само најрођенијим и мужу“.

„Извинио сам се, али много ми је било криво и тешко ми је пало.“

Том приликом је настао вирални снимак који се брзо раширио Србијом и поред мноштво позитивних, наишао и на негативне коментаре, између осталих и исламског проповедника Елведина Пезића.

„Срамота је за породицу, а вјером јасни харам, да муслиманка, покривена дјевојка, јавно грли момка који носи шајкачу, а потом се таква слика шири друштвеним мрежама", написао је „исламски инфлуенсер“ на Фејсбуку.

Уследиле су салве увреда и претњи на рачун Надије и Саве, поводом чега се огласио и отац новопазарске студенткиње Муамер Делимеђац рекавши да је његова ћерка то „тешко поднела“.

„Млада је и нормално да је преплашена јер није очекивала да ће једна слика изазвати овакве реакције код неких грађана.

„Искрено и ја сам се плашио, али старији сам и имам неко животно искуство, па на све гледам другачије. Било ми је јако тешко због ње“, рекао је Муамер Делимеђац за портал Нова.рс.

Подршку су им пружили, како Бошњаци, тако и Срби, а ситуација се временом смирила.

Готово свакодневно, на вези са Надијом био је и њен пријатељ Сава, коме су такође упућивани негативни коментари првенствено због кокарде, значке на шајкачи, коју су кроз историју носиле различите војне формације, између осталих, и четници, припадници српске колаборационистичке јединице током Другог светског рата.

„Не значи да ако је неко раније злоупотребио српску традиционалну капу или кокарду да сада оптужују мене и породицу да сам злочинац, а моји учествовали у ратовима“, прича Николић.

Сматра да је „просипано много мржње“ и да ту „нема толеранције“, па зато подсећа на ситуацију у којој се нашао током студентског протеста у априлу у Новом Пазару.

„Мене су прозвали да сам први Србин икада који је узео бошњачку заставу и високо завијорио.

„Тиме сам показао поштовање према бошњачком народу, да треба да се осећају исто признато у Србији“, сматра Николић.

Толеранција међу политичарима – у скупштини и ван ње

Физичко сукобљавање, међусобно вређање и омаловажавање, бацање димних бомби и употреба противпожарног апарата – слике су Скупштине Србије забележене последњих година.

„Дискусија у парламенту је свуда, па и у Великој Британији, често на ивици физичког обрачуна, то је жива ствар и ми смо представници народа.

„Наравно да не подржавамо никада насиље, али да расправа често оде у неку жустрију реторику - оде. Међутим, сигуран сам да никада за то нисмо кривци ми из Српске напредне странке“, говори Радослав Милојичић Кена, посланик владајуће партије за ББЦ на српском.

Каже да се његова странка „залаже за толеранцију, дијалог и вредности које пропагира демократија“, као и да је председник Србије Александар Вучић „позивао и пружао руку помирења“.

На то је, додаје, узвраћено „димним бомбама у скупштини, полупаним тракторима српских домаћина и нападима на просторије СНС-а“.

„Ми позивамо све актере у друштву да смиримо тензије и радујемо се дану када ћемо да размењујемо аргументе, али није само до нас, за љубав је потребно двоје, тако и за дијалог.

„И председник Вучић и сви ми их позивамо на дијалог јер је Србија изнад свега и морамо да је чувамо упркос свему што су блокадери радили кршећи закон последњих годину дана", каже Милојичић, данас напредњак, а некада истакнути члан Демократске странке и председник општине Смедеревска Паланка.

Обраћање политичара унутар скупштинских клупа и на улици, не разликује се умногоме, каже Ненад Милојичић, посланик опозиционог Народног покрета Србије.

„Дешава се да неко од колега из супротног табора неће да вам се јави у скупштини, а на улици када вас види хоће и климне главом – и ту се све заврши“, говори он за ББЦ на српском.

Сматра да „не би требало да постоје поделе у друштву до којих је довела власт – не само у политичком мислу, већ и свакодневном животу“.

„Јесам за већи степен толеранције, дете сам Демократске странке и баштиним европске вредности и стандарде и мислим да нама нема будућности без тог начина понашања.

„Свакако сам и за толеранцију посебно према људима који су, не СНС функционери, него њихови чланови који су запослени страначки јер нису фер према њима“, додаје.

Радослав и Ненад Милојичић су рођаци, али о њиховим односима ван скупштине нису желели да говоре.

Психологија славских дебата

У дискусије на славама, трибинама и другим окупљањима, Душан Милојевић се укључује „у зависности од тога колико је за његов укус зрелост у расправи подигнута“, што зависи и од теме и саговорника.

„Нисам толерантан на непознавање дебате, али сам апсолутно толерантан да неко различито мисли“, сматра Душан.

Неретко прихвата и компромисно решење – да се теме око којих постоји мимоилажење у ставовима, не понављају на наредном окупљању.

„Кад неким људима кажеш то више пута на тај начин, они знају да ви око тога нисте сагласни и као онда, нема везе, дај фудбал, жена, деца, школа", прича Милојевић осмехујући се.

„Срби су толерантан народ јер једини имају 'ћути и трпи', па је толеранција по томе неко трпљење“, додаје.

На славама се дешава више феномена, сматра психолошкиња Ана Мирковић.

Међу њима су, између осталих, одсуство „принципа самоевалуације“, егоцентризам и „неслушалачка култура“, што значи да се „не оставља простор саговорнику да нешто каже па да се одговори аргументовано“.

„На славама сви хорски говоре, а људи неће да слушају и то их оптерећује.

„Зато чекају да саговорник застане, да прогута залогај или дође до даха, да би они кренули да причају - видите мене, ја сам бољи, слушај мене, није то тако и слично“, објашњава Мирковић.

'Читав универзум'

Да би друштво било толерантније, о овој вештини се „мора учити систематично од најранијег узраста“.

Сада је то углавном препуштено породици, од којих су бројне „егзистенцијално угрожене, потлачене и понижене“, те у складу с тим усредсређене на друге потребе и проблеме, сматра Мирковић.

Зато решење треба тражити у „образовању и оснаживању породице“.

„А кад се промени култура једне земље, промени се читав универзум“, закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]