Они чувају најопасније звечарке Аризоне

Радник телефонске службе за хитне позиве у вези са звечаркама имао је питање.

Може ли Криста Рајнах да види да ли читав метар дуга змија, која тренутно лешкари на њеном трему, има беле штрафте на репу?

„Има", одговорила је Рајнах, меркајући живуљку кроз прозор.

Иако оператер није могао да буде сигуран, те ознаке су највероватније значиле да Рајнах на поседу има отровну западну дијамантску звечарку.

Премештач змија ће стићи у најбржем могућем року.

Рајнах се завалила и сачекала.

Иако угриз може да буде потенцијално смртоносан, није је претерано бринула сама змија.

А њени пси, два кинеска шар-пеја, били су безбедно закључани у кући.

Рајнах живи у Рио Верде Футхилсу, насељу близу Скотсдејла, у Аризони.

Зато што се ово насеље налази непосредно поред пустиње, очекивала је да би змије могле с времена на време да се појаве на њеном земљишту.

Али није желела да се змија задржава ту предуго – посебно због њених коња, који би могли да спусте главу до земље да проуче змију, само да би их ова ујела за нос.

„Ако им нос натекне, онда не могу да дишу", каже Рајнах.

Отровна змија сваке године у САД уједе између 7.000-8.000 људи; око петоро њих умре од уједа.

Кућни љубимци су много склонији да буду угризени , и да страдају од тога.

Од свих америчких врста змија, звечарке су међу најопаснијим.

У студији уједа змије који је погодио 11.138 пацијената, објављеној 2019. године, тип змије који је изазвао ујед могао је бити идентификован у отприлике половини тих случајева – и у оквиру те групе, најчешћи ујед био је ујед звечарке.

Амерички Центри за контролу и превенцију болести кажу да, од оних које уједе звечарка, 10-44 одсто ће имати трајне повреде, као што је губитак прста.

И док инвеститори све више залазе са градњом на станишта змија, потенцијал за сусрете између људи и змија је у порасту, према експертима који су говорили за ББЦ.

Климатске промене би такође могле да утичу на то.

Оне еродирају станишта неких змија – а наводе их и да буду склоније томе да потраже, на пример, хладан врт по врелом дану.

Али змије играју кључну улогу у локалним екосистемима.

Експерти кажу да просто убијање сваке змије која заврши на људском поседу није само неетички; то би на крају такође могло да направи проблеме за људе.

У неким случајевима, успављивање змија је пожељно, као што је кад инвазивне врсте почну превише да утичу на домаћи свет дивљих животиња.

Хумано убијање тих инвазивних змија после хватања може да помогне да се одржи равнотежа екосистема.

Али у Аризони и другим деловима САД, неке организације раде на хватању и премештању живих домаћих змија.

Пројекти градње станова у држави су се проширили на пустињске области, заменивши вегетацију стамбеним зградама.

То значи да људи све више живе у жариштима звечарки.

Локални подаци указују на постојани раст извештаја о уједима последњих година.

То на сцену ступа Ретлснејк Солушнс (Раттлеснаке Солутионс).

Ова локална фирма ради на спасавању и премештању звечарки након што буду откривене негде где би могле да представљају претњу по људе или кућне љубимце.

Компанија напомиње како се чини да су захтеви за премештање змија у порасту у одређеним планинским стамбеним областима.

Криста Рајнах је окренула број Ретлснејк Солушнса кад је затекла источну дијамантску звечарку на њеном поседу у априлу прошле године.

Недуго након што је звала, члан тима компаније изашао је на њен ранч.

Рајнах је гледала док је спасилац змија нежно покупио звечарку, уз помоћ умирујуће дугих пинцета за змије, а потом убацио животињу у велику посуду за приањајућим поклопцем.

Рупе у посуди осигурале су да змија неће остати без ваздуха.

Спасилац је однео змију у пустињу, где има сасвим довољно јазбина у којима она може да се сакрије и сасвим довољно глодара за лов.

На место на ком нема вештачког светла на трему, већ само природног светла хиљаде звезда.

Рајнах је задовољна како је све прошло.

„Искрено не верујем у убијање било чега само зато што је залутало", каже она.

Премештачи звечарки заступају овај приступ не само зато што се неким људима допадају домаће змије.

Те змије, заправо, чине много добра.

Једу глодаре, држећи популацију мишева под контролом, на пример.

Ово је од посебне користи за ратаре, будући да велика количина мишева може да прождре невероватну количину житарица.

Једна аустралијска студија проценила је да популација источне смеђе змије може да уклони хиљаде мишева по квадратном километру обрадиве земље годишње.

Звечарке у Северној Америци играју сличну улогу.

Оне би такође могле да помогну биљкама да распрше своје семење.

Амерички истраживачи су 2018. године објавили студију која је показала како змије звечарке понекад индиректно унесу у себе семење, једући глодаре који носе то семење у устима.

Касније избацујући семенке из себе кроз измет, исте те змије могле би да помогну да биљке израсту у сасвим новим областима.

Предаторско понашање звечарки могло би чак да смањи појављивање Лајмске болести, која се шири преко уједа крпеља – змије једу мале сисаре на којима се хране крпељи.

Али упркос овим предностима, неке врсте змија су тренутно угрожене.

Број источних дијамантских звечарки је у опадању, на пример, а црна звечарка из Аризоне се потенцијално ближи изумирању.

Студија из 2022. године показала је да ће раст температуре који изазивају климатске промене смањити одговарајуће станиште доступно за 71 одсто врста америчких звечарки до 2040. године.

Живот са змијама

Брајан Хјуз је имао око пет година кас је први пут држао змију у рукама.

Чланови локалног херпетолошког друштва – групе која проучава рептиле и водоземце, и стара се о њима – донели су гримизну краљевску змију у природњачки центар близу места где је у то време живео, у Орегону.

Била је мала, али невероватно лепа.

Хјуз се дивио јаркоцрвеним, кремасто жутим и као угаљ црним шарама на овом рептилу.

Змија је била толико блистава и чиста да је изгледала малтене влажно.

„Деловала је потпуно смирено", присећа се он.

Тражећи речи да објасни ефекат који то оставило на њега, он додаје: „Држање те животиње у то време као да је покренуло нешто у мени."

Након тога је Хјуз из библиотеке извадио сваку књигу о змијама коју је могао да нађе.

Убрзо је почео да тражи змије у дивљини.

Осећао се као да иде у лов на благо, каже он.

Након што је изгубио маркетиншки посао после финансијске кризе 2008. године, одлучио је да покуша да живи од те његове фасцинације змијама.

Иако није прошао никакву формалну обуку, провео је време волонтирајући за херпетолошко удружење, где је могао да спасава и премешта змије које су залутале у нечију башту или гаражу.

Потражња је била толика да је Хјуз одлучио да покрене сличну услугу као комерцијални бизнис.

Израдио је лого, покренуо интернет страницу и, малтене преко ноћи, рођен је Ретлснејк Солушнс.

Од тада, Хјуз и његове колеге у Аризони преместили су хиљаде змија – он процењује укупно „око 20.000" или отприлике 1.500 годишње – а Хјуз је и коаутор више научних чланака о сусретима са звечаркама.

Премештање сваке змије кошта власника домаћинстава око 150 долара, а за рад, од хватања до пуштања, обично је потребно два сата.

Постоје многе различите врсте змија које су типичне за Аризону, међу њима више отровних звечарки.

Најчешћи позиви долазе због западне дијамантске звечарке и неотровне сонорске змије, од којих обе могу да порасту до 2 метра дужине – због чега ће вам прилично тешко промаћи ако догмижу у нечији врт.

Хјуз каже да он и његове колеге увек покушавају да едукују власнике кућа о змији коју су позвани да ухвате.

То је кључна прилика да се информише власник куће о врстама са којима имају посла или да дају савет како се понашати у близини отровних змија.

То је такође прилика за увећавање продаје.

Ретлснејк Солушнс, на пример, нуди облик ограђивања који, кад се укопа делимично у земљу, може да затвори површину поседа за змијске посетиоце.

„Тежи задатак је осигурати да змија остане жива и да не представља одмах проблем за неког другог", објашњава Хјуз.

„Морамо да пронађемо праву рупу у земљи у коју ћемо убацити змију иначе ће она умрети."

Ретлснејк Солушнс жели да буде у прилици да стигне до такве локације у року од неколико минута или неколико сати након што ухвати змију.

Део разлога за пораст сусрета са змијама које су Хјуз и његове колеге запазили, каже он, јесте тај што грађевински инвеститори изнова праве „исте грешке".

Они користе огромне комаде стена да би заштитили делове земље од ерозије током олуја – али то чини савршено скровиште за змије.

Такође, инвеститори често саде вртове пуне лиснатих жбунова који траже вештачко заливање.

Змије уживају да се сакрију испод тих мокрих, хладних биљака.

Климатске промене погоршавају последице таквих грешака.

Због врелијих лета змије – које немају унутрашњи систем регулисања телесне температуре – склоније су да потраже скровиште у бујним вртовима људи.

Рекорд је оборен 2023. године у Фениксу, у Аризони за највећи број везаних дана у низу, 55, са температуром од 43,3 степена Целзијусових или изнад ње.

Уз то, кад је време топло и сунчано – док год није опасно врело – људи често проводе више времена напољу.

Ови трендови значе да се змије и људи чешће сусрећу.

Учесталост тих сусрета и уједа змија такође би могла само да настави да расте.

Али људи морају да науче да живе поред змија, кажу експерти.

„Звечарке и људи могу да коегзистирају", каже Емили Тејлор, специјалисткиња за змије у Кал Полију у Калифорнији која сама изводи премештања домаћих врста змија, и то на волонтерској бази.

Она описује Брајана Хјуза као пријатеља, али каже да нема пословну везу са његовом компанијом.

Она се слаже да ће појачана градња стамбених домова у пустињским областима вероватно повећати број сусрета између људи и змија.

У Аризони, све више власника домова ће угледати звечарку на властитом поседу у долазећим годинама.

Сваког пролећа поготово, змије лутају нашироко и надалеко, у потрази за паром.

Рајнах је прва која прихвата ту чињеницу.

„Ми живимо у пустињи", каже она.

„Змије су напросто саставни део те екологије."

Кад се појаве на телевизији или у филмовима, звечарке су често сензационализоване.

Оне се описују као претеће и зле.

Брајан Хјуз, који никад није прерастао фасцинираност њима, зна да то није тако.

Звечарке су дивље животиње чији су животи све угроженији због ширења људске цивилизације и због друштва које заправо не разуме ове рептиле.

„Требало би да их мрзите, требало би да их убијате – е па ја то не радим", каже Хјуз.

„Ја желим да их спасем."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]