Сећање на легендарног фронтмена Моторхеда: 'Леми је био божанство у свету музике'

Када сам од пријатеља на поклон добио „Грозницу беле линије“, аутобиографију Лемија Килмистера, знао сам да ћу до последње странице стићи за свега пар дана.

Без пардона и околишања, рокенрол икона, басиста и певач енглеске групе Моторхед, карактеристично фазонираних зулуфа, браде и бркова, брадавица на левом образу и промуклог, упечатљивог вокала, пружио је у књизи, као и на бини, живот на тацни - од рођења до смрти.

Водећи бескомпромисан рокерски живот под девизом „секс, дрога и алкохол“ до краја, окупљао је музиком различите супкултуре под каубојски шешир и високо позиционирани микрофон.

Неколико месеци пре смрти, у јуну 2015, видно изнурен, али довољно ентузијастичан, обрео се на главној бини новосадског Егзит фестивала, на, како се показало, последњем наступу Моторхеда у Србији.

„Рекао ми је: 'Знаш да се ми више нећемо видети. Када будеш чула вест, знаш шта ти је чинити – отпањи Ace of Spades на најјаче и проспи мало џека (виски)'.

„'И немој ме жалити, имао сам диван живот и живео сам како сам хтео'“, присећа се зацакљених очију Јадранка Јанковић Нешић, рок новинарка, речи пријатеља за ББЦ на српском.

Био је, између осталог, на изворишту рокенрола у Енглеској, присуствујући раним наступима легендарних Битлса, помагао је на турнејама једном од највећих гитариста свих времена Џимију Хендриксу и дружио се са Сидом Вишисом, прерано преминулим басистом Секс Пистолса.

„Човек је био икона и инспирација многима, изградио је комплетно нови стил кренувши од ничега и где год се појавио остављао је утисак“, говори Мартин Брозовић, музичар из хрватског бенда Legacy of Motorhead, за ББЦ на српском.

Ијан Фрејзер Килмистер, познатији као Леми, преминуо је 28. децембра 2015, у америчком граду Лос Анђелесу, две и по недеље од последњег концерта и четири дана од 70. рођендана.

'Такав човек се више неће родити'

Почетком осамдесетих, док је Моторхед увелико низао култне албуме и пунио клубове, Јадранка Јанковић Нешић, као средњошколка, договорила је први интервју са фронтменом лондонског састава.

„Испрва је био мало резервисан, али када само кренули да причамо, полако је све долазило на своје и на крају је причао са мном о свему што ме је занимало, био је идеалан саговорник“, присећа се новинарка почетка, испоставиће се, вишедеценијског пријатељства.

Будући да је тих година живела у Лондону, често су се виђали на концертима да би потом почели интензивније да се друже.

„Одмах је заузео заштитнички став јер је видео да сам клинка која се труди и коју занима музика“, додаје чувена домаћа рок новинарка.

Уживајући огромно поштовање међу колегама, Леми јој је помагао да дође до великих музичких звезда тадашњице, уводном реченицом: „Ово је моја пријатељица из Југославије“.

Захваљујући њему урадила је, каже, „најмање 40 одсто интервјуа“ у каријери, а упознао ју је, између осталих, и са Робертом Плантом, певачем Лед Цепелина и легендарним америчким панк рок бендом Рамонс.

„Такав човек се више неће родити и бескрајно сам захвална њему и судбини што су нам се путеви укрстили" прича Јанковић Нешић, осврћући се на чињеницу да разговарамо, симболично на Лемијев рођендан, 24. децембар.

Од Тхе Роцкин' Вицкерс и вечере са Титом, до најгласнијег Моторхеда

Леми је рођен у Бурслему, код Стоука на Тренту, 24. децембра 1945.

Прве озбиљније кораке у каријери направио је са бендом The Rockin' Vickers са којим је, као један од првих страних бендова гостовао у Југославији јула 1965, када су свирали у Ријеци, Загребу и Нишу.

Тада је срео и југословенског председника Јосипа Броза Тита на вечери где су јели „неки ужасан боршч (источноевропска супа)“, говорио је Леми.

Музичку каријеру је наставио у бенду Opal Butterfly, да би 1972. отишао у Hawkwind, где је „постао добар басиста“.

Моторхед, првобитно назван Бастард (копиле на енглеском), оформио је 1975. назвавши га по америчком сленгу за неког ко воли брзину.

Одбијао је идеју да је у питању метал бенд и инсистирао да свирају чист рокенрол, иако је звук Моторхеда садржао више жанровских одредница, па и панк.

Објавили су више од 20 студијских албума, међу њима и Ace of Spades, из 1980, на коме се налази истоимена култна песма, којим је отпочео најуспешнији период бенда.

Леми је преминуо 17 дана после задњег концерта Моторхеда у Берлину - 11. децембра 2015.

Какав је утицај Лемија на музичаре?

Прва песма коју је Мартин Брозовић чуо од Моторхеда била је Bite the Bullet у првом разреду средње, пре скоро 20 година.

„Текст, енергија и бунтовност су ме највише привукли, а после сам открио Ace of Spades и остале хитове и додатно се заљубио“, каже 34-годишњи хрватски музичар.

Привукло га је и то што су „контраефектом дошли до популарности“ – важили су за најгласнији бенд на свету и за то нису марили.

Десет година касније обрадио је са тадашњим бендом управо Ace of Spades, после чега су их колеге саветовале да направе трибјут групу посвећену Моторхеду, јер су звучали убедљиво.

То се и обистинило 2021. када је настао Legacy of Motorhead, у коме Брозовић свира бас и пева, као Леми.

Прилика да властите мезимце чује први пут уживо указала се децембра 2015. када је Моторхед најављен за наредно издање загребачког ИНмусиц фестивала.

„Нажалост, никада га нисам ухватио уживо, то ми је баш болна тачка и никада то себи нећу моћи да опростим“, додаје.

'Леми ми је био други отац'

Током 1980-их чланови групе живели су у изнајмљеној кући (Motorhouse), чија су врата увек била отворена и за Јадранку.

„Неписано правило је било да сам могла да дођем после концерта, да одспавам у дневној соби, једем и ујутру их видим“, присећа се новинарка.

Тамо је настао и један од њених „најбољих интервјуа у животу“, 1986. за југословенски часопис Рок, насловљен „Имам тачно онолико памети колико је потребно за лудака“, када се Леми „отворио и причао о односу према религији, историји и женама“.

„Најкомплекснија личност коју сам у животу упознала, непресушни извор енергије и информација.“

Лемија је красио и специфичан смисао за хумор.

После једног разговора Јадранке и Томија Лија, бубњара америчке глем метал групе Motley Crue, уследила је „шаљива опаска“.

„'Ти си вероватно једина плавуша коју је Томи Ли пажљиво слушао у животу дуже од пет минута', рекао ми је", кроз осмех се сећа новинарка.

Знао је и да је „челичи и опомене“, али и „усмери и посаветује“ говорећи јој – „учи на мојим грешкама, немој да будеш као ја.“

„Често људима говорим да ми је био други отац.

„Захвална сам јер ти такве особе обележе живот и изађеш из оквира новинара и рок звезде“, додаје.

'Брисала сам крв са Лемијевих белих чизама у Љубљани'

Моторхед је у Југославији свирао више пута, али је посебно горак укус остао после друге концертне вечери у Љубљани 28. априла 1989.

Усред наступа у хали Тиволи из публике је ка бини полетела кованица провучена кроз средину жилета и погодила Лемија, посекавши га по руци.

Иако гадно повређен и видно изнервиран, са завојем преко руке Леми је наставио да свира, ризикујући да изгуби шаку због сепсе.

„Ја сам му брисала крв са белих чизама које је носио. Било је језиво, није то заслужио“, присећа се Јанковић Нешић сцене након свирке.

Турнеја је отказана, а Леми, „потпуно поражен“, поставио питање – зашто се ово десило?

„Нисам имала одговор.“

Ташмајдан и последњи сусрет на Егзиту

Моторхед је у Београду свирао 1984, 1990. и 2002.

„Моје друштво и ја смо 2002. на Ташу реаговали као групи девојке по изласку Битлса“, осмехујући се прича Жељко Јездимировић, одбојкашки тренер, за ББЦ на српском.

До наредног сусрета са Лемијем чекао је 13 година, када је његове миљенике гледао из првих редова на Петроварадинској тврђави.

„Леми је био баш слаб, није имао ону своју снагу, али је имао вештину.

„Није нам сметало, били смо још гласнији и пружили му подршку“, каже Јездимировић.

Последњи пут се са Лемијем тог 10. јуна у Новом Саду срела и Јадранка Јанковић Нешић.

„Чињеница да се поздрављаш са неким ко ти је као други отац, за мене је била јако болна и нисам желела да се помирим са тим“, на ивици суза проговара новинарка.

Слава Леминдан и спомен-плоча

Две године након Лемијеве смрти група фанова из Београда поставила је спомен-плочу на чесму између Булевара краља Александра и улице Милана Ракића на Звездари у част рок иконе.

„Хтели смо да му се одужимо за музику и печат који је оставио на нас“, каже Жељко Језидимировић, један од иницијатора идеје, чији је отац исклесао плочу.

Пробна верзија, нешто другачијег изгледа, није потрајала на првобитном месту, па су оригинал пребацили у суседни клуб, чији интеријер и данас краси.

У овом простору се фанови окупљају поводом сваке годишњице Лемијеве смрти.

„Назвали смо га Леминдан, као слава.

„Тада у клубу слушамо музику, размењујемо искуства са албумима и анегдотама, а правимо и мајице за ту прилику“, прича 47-годишњи Београђанин.

'Испод тврдог оклопа крије се велико срце'

Десет година после Лемијеве смрти, туга за њим не јењава, нити сећања бледе.

Мартин Брозовић каже да „без њега рокенрол никада више неће бити исти“, због његовог „потпуно другачијег угла гледања на музику“.

Много добре музике која се на „дневној бази слуша“ Леми је оставио у аманет, каже Жељко Јездимировић.

„Сећамо га се као јединственог и непоновљивог рокстара, био је као неко божанство у свету музике“, додаје.

Испод „тврдог оклопа крило се једно велико срце и један диван човек“ кога ћу памтити „само по лепом“, каже Јадранка Јанковић Нешић.

„Самим тим што сам га познавала, интервјуисала и дружила са њим, заувек сам богатија и бољи сам човек захваљујући томе“, закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]