Потомци Подунавских Немаца у Србији: 'Желела сам да видим одакле су ми баба и деда'

Реј Мартини је симпатични, насмејани Американац у касним педесетим из Сувејнија, градића у америчкој савезној држави Џорџији.

Седимо у једној од апатинских чарди на Дунаву, врело је недељно поподне, и Реј је управо завршио ручак - на менију је био рибљи паприкаш, јело на коме је малтене одрастао.

Скоро сви столови су пуни, наздравља се и прича на разним језицима, али немачки се јасно издваја - њиме овде сви говоре.

Мартинијеви родитељи су рођени недалеко од Апатина у време Краљевине Југославије: мајка у Бачкој Паланци, градићу на Дунаву, а отац у Букину, оближњем сеоцету, које је после Другог светског рата преименовано у Младеново, по народном хероју Младену Стојановићу.

„После рата су побегли у Сједињене Америчке Државе, и тамо су се упознали, у Њу Џерсију.

„Нису се упознали овде, иако су живели 15-ак километара једно од другог, већ у Америци", додаје, широко се осмехнувши.

Од како зна за себе, зна и за његове корене - Подунавске Немце или Подунавске Швабе.

Данас је председник Националног удружења Подунавских Немаца, које окупља 15-ак клубова и организација из читаве Америке, „уједињених заједничким наслеђем".

Њихови преци су били етнички Немци, који су се у САД досељавали махом са Балкана, из Србије, Хрватске, Румуније, Мађарске.

„Моји су сви потекли одавде, из Србије. Генерацијама су били овде, неких 300 година", каже Американац.

Почетком августа, Мартини је боравио у Србији заједно са другим потомцима Подунавских Немаца из готово целог света.

Обилазили су Војводину, упознавали се са културом, обичајима и традицијом, али и местима страдања Подунавских Немаца после Другог светског рата.

Повод за долазак у Србију је 80 година од почетка прогона њихових предака на овом простору.

Током Другог светског рата немачко становништво, које је у Југославији 1941. бројало око пола милиона људи, углавном је пружало подршку окупационим снагама.

Многи југословенски Немци борили су се у озлоглашеној 7. добровољачкој брдској СС дивизији Принц Еуген, као и другим полицијским и војним јединицама.

Борили су се и против партизана по целој Југославији, а неки Подунавски Немци учествовали су у злогласној рацији у јужној Бачкој 1942. године, када су масовно убијани Јевреји, Роми и Срби.

Од промена односа снага у рату - 1944. креће њихов прогон који ће трајати годинама.

После Другог светског рата, југословенске комунистичке власти примењивале су принцип колективне кривице, светећи се за злочине немачких нациста.

Око 59.000 Подунавских Немаца цивила из Војводине и Славоније је страдало у периоду 1944-1948; многи су депортовани на принудни рад у Совјетски Савез, или су интернирани у новоотвореним логорима по Војводини, који су неретко били читава села.

Они који су имали више среће, одселили су се у Аустрију или Немачку.

'Поносни војвођански син'

Многи Подунавски Немци су наставили и даље, ка Америци, попут Мартинијевих.

У Америци је већ тада било етничких Немаца, чији је први талас миграције почео још крајем 17. века.

То је била олакшавајућа околност за придошлице, које су имале на кога да се ослоне, каже Реј Мартини.

Осећај припадности Подунавским Немцима се, и поред даљине и протока времена, успешно преносио са колена на колено.

„Ја сам у овоме читав живот. Говорим и немачки, не савршено, али говорим. Моји бака и дека су причали само немачки, ујаци и тетке такође.

„И моја ћерка је у удружењу, овде је са мном", каже Мартини.

Иако је његов отац жарко желео да живи амерички сан, никада није заборавио одакле је потекао.

„Први пут сам био овде 1979. године, али се не сећам много тога, осим да је лубеница била врло, врло укусна.

„Мој отац је желео да нас доведе овде у посету, увек је говорио да је он поносни војвођански син", каже.

Током боравка у Србији схватио је да му Војводина, ипак, није сасвим непозната: култура, кухиња, традиција су веома сличне окружењу у којем је одрастао у Америци.

„Заиста много тога препознајем, а паприкаш је овде одличан, ми га такође једемо."

Док устаје од стола, каже да ће сигурно доћи поново.

Следећи пут, додаје, доводи и сина.

Банатски Немци: Бег од немаштине

За истим столом преко пута Мартинија седи Кристофер Винце, 35-годишњи Немац пореклом из Румуније.

На путовању је са женом, чија је бака рођена у селу Книћанин, недалеко од Зрењанина.

Пре Другог светског рата, у овом селу су живели махом Немци, да би после рата оно било претворено у логор за немачко становништво.

„Овде сам јер је мојој жени било веома важно да видим ова места, да научим нешто о његовој историји.

„Она је овде већ била неколико пута са њеном баком", каже Винце, који је дошао са супругом, Канађанком.

„Раздвојили смо се. Ја сам остао на паприкашу, а она плови Дунавом", каже са осмехом.

Винце често одлази у Румунију, одакле су његови родитељи, Банатски Немци, отишли средином 1980-их за Немачку.

До јануара 1945, цела Румунија је била под Совјетском контролом.

Као и у Југославији, Банатски Немци су протеривани и из Румуније, слати на принудни рад у Совјетски Савез, губили су грађанска права и конфискована им је имовина.

Све тежи живот је и у наредним деценијама натерао многе, попут Винцеових родитеља, да напусте Румунију и оду у Немачку, код фамилије која је већ емигрирала.

Највећи талас исељавања почиње током 1970-их, када су комунистичке власти ублажиле до тада ригорозне услове за емиграцију.

„Моји родитељи су се у Румунији бавили пољопривредом, и имали су тежак живот.

„Али барем су производили храну, и радили колико су морали."

На срећу, нико од мојих није завршио у логорима попут оних у Книћанину, али јесу слати у Совјетски савез на принудни рад, додаје.

„Моји су отишли из економских разлога.

„Мислим да су сви мештани села у којем су моји родитељи одрасли и живели у Румунији, сада у мом градићу у Немачкој."

„Сада све изгледа много стварније"

Људи Мартинијевих и Винцеових година су, ипак, у мањини.

У чарди све врви од младих Немаца из Америке, Бразила, Канаде.

Борис Машић из немачког удружења „Адам Беренц" из Апатина каже да је Светској кровној организацији Подунавских Немаца важно да мотивише и ангажује омладину, како не би заборавили њихово порекло.

Зато је овде данас највише младих, додаје.

Обишли су места масовног страдања Подунавских Немаца, попут Гакова и Филипова, били су у Бачком Маглићу, Новом Саду, Сремским Карловцима.

Учествовали су у разним радионицима и учили немачке традиционалне занате.

„Они сада фактички упознају живот Подунавских Немаца овде и уче о њиховој историји".

Машић каже да су многи имали велико предзнање, поготово млади из Сједињених Америчких Држава, јер су немачке организације тамо бројне и темељно преносе традицију најмлађима.

За оближњим дугачким столом седи десетак девојака и младића из САД - од Чикага, Детроита и Милвокија, до Синисинатија и Лос Анђелеса.

Имају двадесетак година и веома су расположени за причу.

Сви они су део различитих немачких удружења, која су међусобно добро повезана.

Једном годишње се чланови свих немачких удружења из САД и Канаде окупљају, друже, такмиче у фолклору, рецитовању, говорењу швапског, посебног немачког дијалекта.

Ева Грушел је висока, плава двадесетогодишњакиња из Милвокија.

Родитељи њене мајке су родом из хрватских села Ракитовице и Радиковаца, недалеко од Осијека у Славонији, одакле су 1954. емигрирали у Чикаго.

Ева, али и сви остали за столом, њихове баке и деке искључиво зову на немачком - Ома и Опа.

Ева каже да је Оми и Опи увек било важно да немачку традицију и културу пренесу и на њихову децу.

Зато она течно говори немачки језик, ишла је у немачку основну школу у Милвокију, где је почела да игра фолклор.

„Овде скоро сви играмо фолклор, немачке традиционалне игре", каже Ева, а остали климају главом.

Иако Хрватска није део руте, Ева каже да јој много значи што је близу села одакле су њени корени, и што је видела места у којима су Подунавски Немци вековима живели.

„Долазак овде је учинио да све оно што сам слушала цео живот изгледа много стварније.

„Нисам знала много о историји Подунавских Немаца, знала сам како су живели, знала сам обичаје, али нисам знала ништа о конфликту [после рата], о логорима, о томе како су и где умирали", каже Ева.

Никада није чула причу о томе из прве руке, додаје.

„Чула сам је од пријатељице Кирстен, јер је њен Опа био у логору, и била сам шокирана јер нисам о томе знала ништа. Моји нису били у логорима", каже Ева.

Евини Ома и Опа су из Југославије отишли у Аустрију, а онда за Америку.

„Опа је жив, има 94 године.

„Зна да сам овде, моја мама му стално показује фотографије које им шаљем", каже Ева.

Антинемачка стигма у Америци

Живот Подунавских Немаца у Сједињеним Државама није увек био лак.

Многи су се одмах по доласку суочавали са говором мржње, дискриминацијом и увредама да су нацисти.

Из тог разлога су преци Меган Гејблер променили презиме: из немачког Гöблер у американизовану верзију Gejbler.

Меганини преци су живели у околини Апатина, и већина је избегла током 1950-их.

Иако су из истог краја, баба и деда су се упознали тек у Чикагу, где су се и венчали.

„Желела сам да дођем и видим одакле су моји бака и дека. Обоје су умрли", каже Меган.

„Ујак ми цео дан шаље поруке како смо имали много чланова породице и пријатеља овде у Апатину.

„Ми смо повезани са овим местима", додаје 20-годишњакиња.

Њена мајка је долазила у Србију 1980-их, када је имала 15 година.

Меган каже да је тада антинемачка стигма у Америци и даље била веома јака.

Убацује се Ева: и њена породица је имала лоше искуство: када су се 1970-их доселили у предграђе Илиноиса у Чикагу, било је људи који су их вређали на националној основи, „претпостављам због Другог светског рата."

„Бушили су им гуме, палили травњак, ломили прозоре, цртали свастику на прилазу кући.

„Онда је Опа три сата седео и скидао ту фарбу."

Убацује се Риз, која долази из Детроита, и каже да управо због те стигме, која је постојала у Америци после рата, ни она ни њени родитељи и браћа и сестре данас не говоре немачки.

Инцидената има и даље, али су ређи.

Меган, и остали за столом, кажу да су током одрастања често називани нацистима: због тога што говоре немачки, али најчешће јер су активни у немачким клубовима и играју фолклор.

Ева има нешто другачије искуство - са увредама се суочила тек по доласку у средњу школу:

„Код мене је било другачије јер сам ишла у немачку основну школу.

„Тамо су сви Немци, сви говоре немачки, сви су део исте културе. У средњој школи су људи први пут почели да ми говоре те ствари."

Ипак, нису се много обазирали на злобне коментаре: остајали су у немачким клубовима, играли фолклор, и наставили да говоре језиком њихових предака.

„Рекла бих да многи од нас заправо и нису имали избор да ли ће бити део заједнице Подунавских Немаца.

„Ушли смо у заједницу још као деца, и одрастали смо уз то искуство.

„Како смо одрастали и што смо више времена проводили заједно и учили о томе, све више смо и желели да будемо део те заједнице", додаје Еналис из Чикага.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]