Тринаест преломних тачака за 13 година грађанског рата у Сирији

Заузимање Дамаска од исламистичких милитаната ХТС-а и пад вишедеценијског режима породице Асад у року од неколико дана затекли су читав свет, али како је Сирија доспела у ту тачку?

У марту 2011. године, док су се масовни немири познати као Арапско пролеће ширили Блиским истоком и Северном Африком, неколико сиријских ђака у југозападном граду Дара написали су графит на зиду који је гласио: „Ти си следећи, докторе."

Била је то порука упућена сиријском председнику Башару ал-Асаду ком су се обраћали тим надимком због његове професије офталмолога.

Ђаци су приведени, а њихове породице су прогањане.

То је покренуло масовне протесте у Дари и престоници Дамаску, које су владине снаге насилно угушиле.

Убијене су на десетине цивила. Протести су се потом раширили читавом земљом.

Тако је почео грађански рат у Сирији.

Наредних 13 година, животе је изгубило више од 600.000 људи, интерно је расељено шест милиона људи, а још шест милиона побегло је из земље и постали су избеглице.

Стижемо у новембар 2024. године: исламски милитанти које је предводио бивши огранак Ал Каиде Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС) преузео је контролу над Алепом, другим највећим градом у Сирији, а потом наставио да надире ка Хами и Хомсу.

Осмог децембра, заузели су Дамаск, а Башар ал-Асад је побегао из земље потраживши уточиште у Москви.

Како смо стигли до тог тренутка?

Ово су најважније преломне тачке у сиријском грађанском рату:

1. јул 2011: Оснивају се опозиционе снаге

Како су масовни протести захватали велике градове широм земље, десетине официра су напуштале сиријску војску како би се придружиле новооснованим опозиционим снагама.

Крајем јула 2011. године, коалиција побуњеничких снага финансирала је Слободну сиријску армију (ФСА) са циљем да заштити мирне демонстранте и иницира војне операције против Асадовог режима.

После овог датума, немири у Сирији почели су да се називају „грађанским ратом".

Опозиционе снаге су добиле помоћ од САД, Турске, Катара и других заливских земаља.

Турска и Катар су такође почели да примају представнике сиријске опозиције.

У августу је амерички председник Барак Обама позвао Асада да поднесе оставку и предузео најстроже финансијске акције против сиријског режима до тада.

„Будућност Сирије мора да одреди њен народ, али му се на том путу препречио председник Башар ал-Асад", рекао је он.

Многе западне земље такође су почеле да уводе ембарго Асадовој администрацији.

Да би пресекао западну подршку опозицији и потцртао свој аргумент да су опозиционе снаге „терористи" и секташке милиције, Асад је ослободио радикалне исламисте из затвора, који су потом - заједно са џахидистима из суседног Ирака - стали на страну распршених побуњеничких снага.

Године 2012, владине снаге су се повлачиле из подручја на северу земље углавном насељених Курдима да би се сконцентрисале на борбу против побуњеничких фракција другде, а курдске милиције су заузимале контролу на њиховом месту.

Турска је била узнемирена овим потезом.

2. фебруар 2013: Уплиће се Иран

Да би заштитила једног од најважнијих савезника у региону, иранска влада је почела да обезбеђује Асадовој влади оружје, милицију и обуку преко Кудс снага, огранка Иранске револуционарне гарде (ИРГЦ).

Уплитање Ирана у сиријски рат обелодањено је у фебруару 2013. године кад је ИРГЦ саопштила да су побуњеници убили једног од њених команданата.

У јуну су снаге сиријске владе успеле да преузму контролу над градом Кусаиром на либанској граници уз подршку Кудс снага, Хезболаха и других милиција повезаних са Ираном.

3. август 2013: Употребљен је гас сарин

Двадесет првог августа 2013. године, нервни гас сарин употребљен је у нападу на пољопривредни појас Гута око Дамаска.

Животе су изгубиле стотине људи, међу њима и цивили.

Генерални секретар УН-а Бан Ки Мун рекао је Савету безбедности УН да верује како овај напад представља ратни злочин.

Још 2012. године, амерички председник Обама изјавио је да је употреба хемијског или биолошког оружја „црвена линија коју неће толерисати" и многи су после напада на Гуту очекивали америчку интервенцију у Сирији.

Уместо тога, Обамина администрација је склопила споразум са Русијом, блиским савезником Асадовог режима, да се хемијско оружје уклони из Сирије.

То је довело до оптужби да САД, које су у то време биле близу постизања нуклеарног споразума са Ираном, нису желеле да се умешају у Сирију како не би појачале тензије са Техераном.

4. јануар 2014: Исламска држава заузима Раку

Године 2013, џихадистичка група Исламска држава у Ираку и Леванту, позната и као ИСИС, ИСИЛ или Даеш, покренула је напад на опозиционе снаге у сиријском граду Рака.

У јануару 2014. године, они су свргли са власти исламистичке групе као што су Ахрар ал-Шам и Ал-Нусра у граду и прогласили Раку „престоницом њиховог калифата".

Ова група, која се касније прогласила „Исламском државом", држала је на свом врхунцу под контролом око трећину Сирије и имала око 30.000 бораца, према Сиријској опсерваторији за људска права.

Покретала је велике нападе на суседне земље и у Европи, убивши мноштво људи.

5. септембар 2014: Опсада Кобанија

У септембру 2014. године, Исламска држава у Сирији покренула је опсаду града Кобанија (познатог и као Ајн ал-Араб) на северу земље, на граници са Турском.

Опсада је дочекана америчким ваздушним нападима који су на мету узели групу, а Обамина администрација почела је да шаље директну војну помоћ курдској милицији Народне заштитне јединице (YПГ) у њиховој борби против Исламске државе.

YПГ су потиснуле снаге Исламске државе из Кобанија и убрзано напредовале дуж турске границе.

Потом су, скренувши на југ, заузеле Раку.

Турска сматра YПГ терористичком групом, инсистирајући да је она продужена рука Курдске радничке партије (ПКК), која се деценијама бори за курдску аутономију у Турској.

Ојачавање YПГ-а на турској граници и подршка коју су добиле од међународне коалиције у борби против Исламске државе забринула је Анкару.

Турска је покренула операције против Исламске државе у Сирији и циљева ПКК-а у северном Ираку, а негде у исто време дозволила је америчкој бази у Инџирлику у јужној Турској да буде употребљена против циљева Исламске државе.

Наставила је да врши крупне прекограничне операције 2016, 2018 и 2019. године нападајући углавном снаге YПГ-а.

6. септембар 2015: Русија директно интервенише у рату

У четвртој години рата, Русија се директно уплела у рат у Сирији бомбардовањем из ваздуха у подршци владиним снагама.

У интервјуу за ББЦ, руски председник Владимир Путин рекао је да су „џихадисти у Сирији представљали претњу по Русију и да су они ушли у рат да би зауставили те групе".

Двадесет четвртог новембра 2015. године, јављено је да руски ратни авион нарушио турски ваздушни простор и да гу га оборили турски ловци.

Након неколико месеци велике напетости између Москве и Анкаре, турски председник Ердоган послао је писмо извињења Путину, што је утрло пут ка помирењу између два лидера.

Крајем те године, проглашено је примирје у Алепу, граду скоро у потпуности уништеном у бомбардовању, а опозиција се повукла у Идлиб, надомак турске границе.

Асад је доживео поновно заузимање Алепа као прекретницу у рату.

Русија ја наставила да пружа подршку Асадовој влади, али је њена војна подршка постепено почела да слаби због рата у Украјини.

7. Мигрантска криза

Текући грађански рат на терену и посреднички рат у ком су учествовали САД, Русија, Иран, Турска и заливске земље произвели су масивни одлив избеглица из Сирије.

Турска је увела „политику отворених врата" за дисиденте и цивиле који су бежали из земље.

У Турској живи више од три милиона сиријских избеглица и миграната - највећи број избеглица у једној земљи на свету.

Суседне земље Либан и Јордан такође су примиле стотине хиљада Сиријаца.

Сиријци су 2015. године покушали да се пробију до Европе да би тамо затражили азил, што је био масовни прилив миграната започет из Турске за Грчку преко Егејског мора.

Према подацима Међународне организације за миграције из 2015. године, више од 821.000 људи прешло је у Грчку илегално из Турске, а 706 људи изгубило је живот током опасног путовања преко мора.

Међу њима је био трогодишњи Ајлан Курди, чије је беживотно тело испливало на обалу турског туристичког одмаралишта Бодрум - слике мртвог тела које су постале виралне у светским медијима биле су болни подсетник на патњу Сиријаца.

Европска унија и Турска склопили су погодбу да зауздају прилив миграната у марту 2016. године, међутим, Анкара тврди да се ЕУ није држала своје стране договора и запретила је да ће отворити границе за мигранте појачавши напетост у региону.

8. мај 2017: У Идлибу је проглашена Зона деескалације

На састанку у Астани, главном граду Казахстана у мају 2017. године, Русија, Иран и Турска одлучили су да успоставе четири „зоне деескалације" у областима под контролом опозиције.

Прва је требало да буде у покрајини Идлиб, друга у Растану и Талбиси, трећа у источној Гути, а четврта у Дери и Кунеитри.

До јула 2018. године, хиљаде бораца из ових региона потрпане су у аутобусе и послате у Идлиб са породицама, чинећи северозапад земље јединим преосталим упориштем побуњеничких снага.

У септембру 2018. године, Русија, Иран и Турска потписали су меморандум којим се оснивају осматрачнице у Идлибу како би се створила тампон зона између опозиционих снага и сиријске војске.

Идлиб је контролисан од великог броја ривалских опозиционих фракција откако су владине снаге изгубиле контролу над покрајином 2015. године.

У последње време углавном је био под контролом ХТС-а.

У децембру 2018. године, амерички председник Доналд Трамп саопштио је да Исламска држава више не држи ниједну територију по контролом у Сирији.

Он је такође наредио повлачење 2.000 америчких трупа из Сирије, али је успео да доведе кући само половину америчких војника.

У земљи је још увек присутно отприлике 900 америчких војника.

Последње упориште Исламске државе у Сирији био је град Багуз, који су Сиријске демократске снаге (СДФ) под вођством Курда заузеле у фебруару 2019. године.

10. Асад добија зелено светло

Једном кад је Исламска држава била углавном елиминисана, испрва је приступ арапских земаља и Запада према председнику Асаду и његовој партији Бас почео да се мења.

Оман, Јордан, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин поново су отворили дипломатске мисије у Дамаску, а неки су чак послали и амбасадоре.

Шефови обавештајних служби Турске и Сирије окупили су се на састанку у Москви да разговарају о могућој сарадњи против „терористичких организација".

Како се грађански рат ближио десетогодишњици, председник Асад је најавио да ће ојачати сиријску војску уз руску подршку.

Иако је сада у великој мери зависио од подршке Русије и Ирана, изгледало је да Асад успева да задржи моћ упркос чињеници да је земља подељена на четири различита сегмента.

11. мај 2023: Асад присуствује заседању Арапске лиге

Сирија је била једна од земаља оснивачица Арапске лиге, али њено чланство је било суспендовано због гушења антивладиних протеста 2011. године.

После 12 година изолације, председник Башар ал-Асад примљен је назад у регионални блок арапских земаља на самиту одржаном у Џеди, у Саудијској Арабији.

До промене је дошло због промењеног става Саудијске Арабије према Дамаску.

Саудијска Арабија је прекинула односе са Асадовом владом 2012. године и отворено се залагала за његово свргавање са власти, подржавајући сиријске побуњенике у раним фазама рата.

Али помирење Ирана и Саудијске Арабије 2023. године утрло пут је за помирењу између Ријада и Дамаска.

У свом говору, Асад је рекао да је самит био „историјска прилика" да се разговара о кризи широм региона и да је обележио нову фазу арапске солидарности и мира.

12. октобар 2023: Хамас напада Израел

Напад Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године и накнадни рат који је Израел повео против Газе уздрмали су регионалну динамику до саме сржи, зауставивши све процесе нормализације између Израела и неколико арапских земаља.

Израелски рат против Газе проширио се учешћем оружаних група које подржава Иран, а Хезболах у Либану претрпео је огромну штету од Израела.

Промењена равнотежа моћи ослабила ја контролу Ирана над регионом.

Иран је био један од кључних фактора који је одржавао партију Бас у животу током грађанског рата у Сирији.

13. новембар 2024: ХТС прелази у муњевиту офанзиву

Исламистички милитанти предвођени џихадистичком групом ХТС покренули су муњевиту офанзиву против снага сиријске владе 27. новембра.

На изненађење читаве међународне заједнице, заузели су градове Алепо и Хама у року од неколико дана, а 8. децембра успели су да преузму контролу над Хомсом и престоницом Дамаском.

У телевизијском саопштењу обзнанили су да је Дамаск „ослобођен", а да је 24-годишња власт Башара ал-Асада окончана.

Руска државна телевизија јавила је да је Асад напустио функцију и Сирију након што је издао наређење за миран трансфер власти, а он и његова породица добили су азил у Москви.

Премијер Мухамед Гази ал-Џалали изјавио је да је спреман да сарађује са „сваким вођством ког изабере сиријски народ".

У понедељак су локална извештавања сугерисала да га је заменио Мухамед ал-Башир, кључни званичник у администрацији у Идлибу којом руководи ХТС.

ХТС - некада познат као Нусра Фронт - најавио је 2016. године да се разилази са Ал Каидом и тврди да нема светске џихадистичке амбиције, али га УН, САД и Турска сматрају терористичком организацијом.

Њен лидер Абу Мухамед ал-Џолани одустао је од свог надимка повезаног са џихадистичком прошлошћу и почео да користи право име - Ахмед ал-Шара.

Нова влада која ће бити успостављена у Сирији суочиће се са великим изазовима који варирају од скоро потпуно банкротиране привреде до инфраструктурних проблема.

Балансирајући захтеве ривалских милитантних група у земљи и сукобљене интересе САД, Русије и регионалних сила такође би могло да доведе до даље нестабилности у Сирији.

Погледајте видео: Успон и пад Башара ал-Асада

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]