Јесу ли студентски протести у Србији 'обојена револуција' како тврде власти

Обојене револуције почетком 21. века довеле су до промена режима у Киргистану, Грузији и Украјини.

Назване су симболично по цвећу које су демонстранти користили током ненасилних протеста у покушајима да свргну недемократске режиме, са мање или више успеха.

Последњих недеља, у јеку блокада факултета и уличних протеста којим студенти траже утврђивање одговорности за трагедију у Новом Саду, високи званичници у Србији редовно говоре да је реч о 'обојеним револуцијама'.

„Њихова порука је јасна - не прикључујте се, у супротном следи вам казна. Можете да изгубите посао или ће се последице осетите ваша породица у будућности на много различитих начина", каже Вера Стојарова, доценткиња политичких наука на чешком Масариковом универзитету.

У Србији је освануо и транспарент са црвеним средњим прстом и поруком - одговор српског народа на обојене револуције.

Власти се позивају на овај термин када виде опозицију и кад се плаше да протести можда могу бити успешни, објашњава политиколошкиња.

„Лако је позивати се на термин револуције у боји, јер нема унутрашње корене, већ је оркестрирана споља", каже Стојарова за ББЦ на српском.

Сваког дана у 11.52, тренутак када се 1. новембра 2024, срушила надстрешница недавно реконструисане новосадске железничке станице, студенти и грађани блокирају улице и тргове широм Србије, одајући пошту за 15 жртава.

Један од најмасовнијих антивладиних протеста у Србији последњих деценија, уз обуставу рада појединих делатности и фирми одржан је 24. јануара.

Три дана касније, студенти Београдског универзитета организовали су 24-часовну блокаду једне од најпрометнијих саобраћајних петљи у главном граду као нови вид притиска на власти у Србији да утврде одговорност за погибију 15 људи у Новом Саду.

Док председник Србије Александар Вучић тврди да је „све што се тренутно ради у земљи покушај обојене револуције", амерички професор Линколн А. Мичел каже да „актуелна дешавања у Србији имају потенцијала да прерасту у њих, али је рано прогнозирати".

„Све док не дође до неке велике промене, то није револуција", указује професор Колумбија универзитета за ББЦ на српском.

Погледајте студентску блокаду Аутокоманде у 60 секунди

Револуција ружа, наранџасти Мајдан и тулипански Киргистан

Слабе или полудемократске власти су се у овим протестима свргавале, али многи режими који су потом уследили нису дуго трајали, упозорава Мичел, аутор књиге Обојене револуције.

У лепезу обојених револуција убрајају се пре свега промене режима у постсовјетским републикама: револуција ружа у Грузији, наранџаста у Украјини и тулипанска (лала) у Киргистану.

Руже и лале су опозиционари у овим земљама користили као супротност насиљу и оружју којим су се служили тадашњи режими, објашњава професорка Стојарова.

Међу главним одликама револуција у боји су велико учешће грађанских и невладиних организација, масовна употреба интернета којим се позива на протесте, али и међународна подршка, додаје она.

У Грузији је „револуција ружа" почела после парламентарних избора у новембру 2003. године.

Централна изборна комисија саопштила је да је већину гласова добио блок „За нову Грузију" председника Едварда Шеварнадзеа и његових коалиционих партнера, али је опозиција оптужила власт за неправилности и превару.

После 20 дана масовних протеста, демонстранти, предвођени Михаилом Сакашвилијем, носећи руже у рукама, заузели су зграду парламента, а Шеварнадзе убрзо поднео оставку.

Али две деценије касније, на улицама ове бивше совјетске републике виделе су се сличне сцене.

Више од 300 људи је притворено од почетка масовних протеста после најаве владајуће партије Грузијски сан да ће обуставити преговоре о придруживању ЕУ.

Ова проруска партија је прогласила победу на изборима у октобру 2024, али је опозиција тврдила да су резултати лажирани.

Погледајте видео са последњих протеста у Грузији: Сузавцем против ватромета

Прва наранџаста револуција у Украјини трајала је два месеца 2004. године.

Демонстранти су помогли да на власт дође Виктор Јушченко, прозападни председник, који је победио ривала Виктора Јануковича на поновљеним изборима.

Готово деценију касније, на Мајдану, истом тргу у Кијеву, главном граду Украјине, поново су почели протести, али сада против Јануковича, који је 2010. поново изабран за председника.

Јанукович је, под притиском Москве, званично одложио потписивање споразума о придруживању Украјине Европској унији (ЕУ).

Демонстранти на Мајдану су, за разлику од њега, желели блиску сарадњу са Бриселом и противили се уласку земље у царински савез са Русијом.

Уследили су крвави сукоби између полиције и демонстраната, са десетинама повређених на обе стране.

Уз посредовање ЕУ, Јанукович и опозициони лидери су постигли споразум о привременим изборима и привременој влади јединства.

Привремена влада је 24. фебруара 2014. оптужила Јануковича за масовно убиство у вези са смрћу демонстраната на Мајдану и издала налог за његово хапшење.

У марту те године, Русија је анектирала полуострво Крим, а на истоку Украјине у регионима Доњецка и Донбаса започели су сукоби украјинских снага и проруских побуњеника.

Русија је 2022. извршила инвазију на Украјину, која још траје.

Погледајте видео: Историјат неслагања Русије и Украјине

После Грузије и Украјине, бунт је захватио још једну бившу совјетску републику - Киргистан.

Протести, познати као „револуција лала", избили су после избора 2005, када је владајућа партија тврдила да је победила, а опозиција оспоравала резултате.

Демонстрације су се прошиле широм земље, а кулминирале у главном граду Бишкеку, сменом тадашњег председника Аскара Акајева.

Он је напустио земљу, а власт је преузео опозициони лидер Курманбек Бакијев.

Страни утицај

После револуција у Грузији и Украјини, руски председник Владимир Путин је говорио да их подржавала америчка Централно-обавештајна агенција (ЦИА), али професор Линколн Мичел каже да те тврдње нису тачне.

„Њих подржава Запад, пре свега Америка, али не и ЦИА.

„Када се неке власти (углавном ауторитарне) позивају на обојене револуције, код њихових присталица се ствара слика о тајној америчкој активности", каже.

У студентским протестима у Србији утицај страног фактора видела је и Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова, тврдећи да „Запад прави планове за дестабилизацију ситуације у земљи користећи механизме 'обојених револуција'".

Србија и Словачка: Има ли сличности?

Истог дана, 24. јануара, када су десетине хиљада људи изашле на улице Србије, и у Словачкој су букнули протести.

Гнев против Роберта Фица, премијера државе, због све приснијих односа са Русијом недељама кључа широм државе.

На Фица је пуцано у мају 2024, што је додатно узбуркало, већ подељено словачко друштво.

Он се вратио на власт у септембру 2023, на челу популистичко-националистичке коалиције и одмах повукао неколико контроверзних потеза.

У јануару 2024. је зауставио војну помоћ Украјини, а донео је одлуку о укидању јавног медијског сервиса РТВС.

Фицо је оптужио демонстранте за „покушај државног удара".

Срђа Поповић, један од оснивача Центра за примењене ненасилне акције и стратегије (ЦАНВАС), упоредио је протесте у Словачкој са дешаванима у Србији.

„Не тако добар дан за аутократе. Словачка се прикључила Србији и Грузији у супротстављању коруптивних режима масовним протестима", написао је Поповић на друштвеној мрежи Икс.

Његову објаву су Ана Брнабић, председница скупштине и Ивица Дачић, министар унутрашњих послова, оценили су као потврду да се у Србији одвија „обојена револуција", јер је Поповић, како су рекли, „стручњак за њих".

Срђа Поповић био је један од оснивача студентске организације Отпор, једног од покретача демонстрација које су довеле до рушења режима Слободана Милошевића 2000. године.

Вера Стојарова указује да је Фицо изабран на изборима, упркос подељеном друштву.

„Режим у Словачкој је далеко демократскији у односу на српски и има вец́и легитимитет.

„Вучиц́ев легитимитет би могао бити спорнији због недемократске праксе (сумње на куповину гласова, дупло гласање, притисак на медије и правосуђе..)", оцењује она.

Упркос протестима, „режим и даље ужива велику подршку" у Србији, каже Стојарова.

„Протести у Србији трају дуже од обојених револуција, али је проблем у расцепкањој опозицији због чега су људи фрустрирани и невољни да се придруже демонстрацијама у оном броју који би могао да свргне режим".

Опозиција мора да буде уједињена, да би „ако протести успеју, па уследе избори, могла да води државу", закључује Стојарова.

Погледајте видео: „Факултет нам је постао друга кућа" - два месеца студентских блокада у Србији

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]