Зашто нисте онолико себични колико мислите

Наука показује да је нам је алтруизам урођен, али да ли заиста морамо све време да мислимо на друге?

Кад год летим, једна реченица ми увек искочи из брифинга о безбедности пред сам лет.

Негде између „добро дошли у авион“ и „користите ову пиштаљку да привучете пажњу“, подсећају нас да „ставимо властиту маску за кисеоник пре него што кренемо да помажемо другима“.

То је, практично, званично упутство да будемо „себични“.

И то је врло мудар савет ако дође до неке ванредне ситуације на висини од 10.000 метара при брзини од 890 километара на час.

Кад кабина остане без притиска, нећете моћи да помогнете другима ако изгубите свест од недостатка кисеоника.

Али, с друге стране, у свету који често делује као да награђује нарцисизам, постоји ризик да та иста реченица одражава донекле проблематичну животну филозофију.

Идеју да увек треба да стављате себе испред других – и да себичност надјача алтруизам.

Индивидуализам је дефинисао социјални психолог Герт Хофстед као „степен до ког се људи осећају самостално, за разлику од зависности као чланови већих целина“.

А у многим деловима света, нарочито на Западу, индивидуализам није само ендемски, већ је и све више у тренду.

Питање је само да ли је то добро или лоше.

Елементи психологије, економије и биологије – поготово идеја себичних гена и нео-Дарвинизма – нормализовали су претпоставку да конкуренција значи да су људи урођено свирепи, немилосрдни или себични, каже Стив Тејлор, виши предавач психологије на Универзитету Лидс Бекет.

Али иако сви очигледно умемо да будемо себични – први задатак нашег мозга је, на крају крајева, да нас одржи у животу – он додаје да ново истраживање слика оптимистичнију слику, доводећи у питање донекле суморну идеју да смо нам ми сами увек на првом месту.

Узмите за пример „ефекат пролазника“, који се први пут појавио 1960-тих.

То је нашироко цитирана идеја да људи обично избегавају да интервенишу у кризи кад има неких других људи у близини.

Теорија је настала после масовног згражавања над њујоршким убиством Кити Ђеновезе, 28-годишње шанкерке, која је 1964. године наводно била силована и убијена испред скоро 40 сведока, од којих јој ниједан није притекао у помоћ.

Али коначни детаљ приче која стоји иза „ефекта пролазника“ делује као апокрифан.

Иако је, трагично, Ђеновезе заиста била напаствована и убијена, истрага сугерише да су извештаји о 38 пасивних пролазника били нетачни.

Једна студија из 2007. године, на пример, навела је да није било доказа да је било ко присуствовао убиству Кити Ђеновезе а да напросто није предузео ништа.

Прича је, истраживање је закључило, била „модерн бајка, чије је препричавање служило за ограничаваје распона истраге о помоћи у случају нужде“.

Истраживање сугерише да су људи заправо у многим ситуацијама више него спремни да ставе туђу безбедност испред властите.

Студија објављена 2020. године, на пример, истражила је снимке са сигурносних камера на којима су забележени насилни напади у Великој Британији, Холандији и Јужноафричкој Републици.

Она је показала да је најмање један или чак више људи покушало да помогне у девет од 10 случајева напада – са већим групама у којима су интервенције биле вероватније уместо мање вероватне.

Могли бисте да тврдите да су чак и такозвани „хероји у покушају“ на неком дубоком нивоу мотивисани самопотврђивањем, можда чак и да би стекли одобравање групе.

Али студија из 2014. године о добитницима Медаље Карнегијевих хероја, која се додељује људима који су ризиковали животе за друге, показала је да су такви екстремни алтруисти углавном описали властите акције као интуитивне уместо као промишљене, сугеришући да је алтруизам рефлексна илити „аутоматска“ реакција.

То је оно што смо ми кад немамо времена да размислимо.

„Постоји површински ниво на којем можемо да оперишемо себично и најчешће то и чинимо", каже Тејлор, чија књига, Искључен, истражује како одређена људска понашања могу да створе друштвене проблеме.

„Али то је на нивоу нашег ега или друштвено конструисаног идентитета.“

Људи такође имају способност да буду импулсивно алтруистични, додаје он.

У мају 2017. године, на пример, бомбаш самоубица је ударио на концерт Аријане Гранде у Тејлоровом родном граду: Манчестеру.

Страдало је укупно 22 људи, а било је повређено њих више од хиљаду.

Упркос текућем ризику по преживеле, међутим, Керслејков извештај, независна истрага овог злочина, истакао је „стотине ако не и хиљаде чинова индивидуалне храбрости и несебичности“.

Слични случајеви херојског алтруизма забележени су и током 9/11 и терористичких напада на Париз 2015. године.

Постоје еволутивни разлози за људски алтруизам, каже Тејлор.

Током већег дела наше историје, живели смо у племенима као ловци-сакупљачи – у изузетно кооперативним групама.

„Није било разлога зашто би рана људска бића била компетитивна или индивидуалистичка“, каже Тејлор.

„То нимало не би помогло нашем опстанку. Заправо би чак угрозило наш опстанак.“

Неке антрополошке студије сугеришу да групе које и даље живе на начин сличан нашим раним прецима остају равноправне по томе како деле властите ресурсе.

Истраживање спроведено на деци такође показује да смо ми „рођени алтруистични“, каже Чинг-Ју Хуанг, директорка Кембриџове алијансе правне психологије, приватне компаније у Великој Британији, и извршна директорка Центра за истраживање деце и породице на Националном тајванском универзитету.

Неке студије су показале да ће чак и бебе старости између 14 и 18 месеци уложити посебан напор да помогну другима и сарађивати да би постигле заједнички циљ – конкретно додајући предмете које други никако не могу да досегну.

А мала деца ће то учинити чак и кад им се не нуди никаква награда.

Преглед сличних догађаја из 2013. године, на пример, сугерише да је просоцијално понашање мале деце „урођено мотивисано бригом за добробит других“.

Кад смо добродушни, такође се осећамо веома добро.

Волонтирање је, на пример, повезано са побољшаним менталнм здрављем, самопоуздањем и самоефикасношћу и смањеним осећајем усамљености.

А има и физичких предност такође.

Редовни волонтери процењени у склопу студије објављене 2013. године били су 40 одсто мање склони стицању високог крвног притиска од оних који нису често волонтирали.

Алтруизам ове врсте чак је повезан са смањеним ризиком од смртности, мада се још тачно не зна због чега.

„Постоји толико јака веза између благостања и алтруизма да би било глупо не живети алтруистички“, тврди Тејлор.

Сама структура нашег мозга могла би да помогне у диктирању наше предиспозиције према алтруизму.

Ебигејл Марш, неуронаучница са Универзитета у Џорџтауну, у САД, и њен тим, користили су скенове мозга да би тражили разлике између људи који су донирали бубрег незнанцу и оних који то нису учинили.

Алтруисти који су дали органе имали су веће десне амигдале (мождане регије повезане са емоцијом) од контролне групе не-давалаца.

Даваоци су такође показали повећану активност у овој регији кад су гледали слике уплашених израза лица, што их је чинило вероватно перцептивнијим и подложнијим према осећањима других.

И заиста, резултати из групе давалаца били су супротни ономе што бисте очекивали да видите код психопатских појединаца.

Наука сугерише да већина нас има хардвер да буде несебичан, и то често у изузетној мери.

Али то не значи да смемо – или треба – да будемо несебични све време.

Да ли смо нам приоритет ми сами или други зависи делом од околности, нашег претходног искуства и наше културе.

Тони Милиган је стручни сарадник из филозофије етике на Краљевском колеџу у Лондону.

Људи треба да прихвате да су огромна већина нас „морални медиокритети“, каже он.

Али то није толико неинспиративно као што звучи.

Милиган тврди да људи обично прецењују властиту моралну доброту.

А то може да има посебан утицај кад правимо свесне, уместо аутоматске, одлуке о нашим приоритетима.

„Готово свако кога знамо је морални медиокритет“, каже он, додавши да је нереално за већину нас да покушамо да копирамо животе екстремно алтруистичких личности као што су Нелсон Мандела, Ганди, Исус или Буда.

„Ми можемо да деламо угледајући се на њих, али ако нисте једна од тих статистичких аномалија, ми морамо да признамо да смо заиста негде у средини.“

Према Милигану, прецењивање наше моралне доброте може да нас остави са осећајем кривице и разочарања кад неизбежно не будемо успели да испунимо очекивања тих предимензионираних стандарда.

„Питање које морате себи да поставите није: 'Шта би Буда урадио?'“, каже он.

„Оно је пре: 'За шта сам ја способан? Да ли је ово у мом домашају?'.“

То, додаје он, захтева извесну понизност и самоспознају.

Јер ако имамо реалистичну процену онога за шта смо способни, боље ћемо успети да процењујемо друге кад будемо доносили одлуке.

„Не треба да размишљате о овоме као о развијању нечега чиме можете да се размећете пред другима, као нешто због чега ћете бити поштовани“, каже Милиган.

„Мислите о томе више као о стицању одређене вештине. Вештина је нешто на чему радите полако и постепено како бисте је усавршили.“

На алтруистичке склоности људи вероватно у великој мери утичу искуство и култура.

Култура у којој одрастамо, наша прошла искуства и околности у којима се затекнемо доприносе томе колико несебични умемо да будемо

Неке земље, као што су Велика Британија и САД, индивидуалистичкије су настројене од неких других, као што су многе азијске земље, које се генерално сматрају колективистичкијим, где људи на прво место стављају добробит шире групе у односу на себе саме.

То утиче не само на то како себични или алтруистички људи умеју да буду већ и на степен до ког се несебични чинови доживљавају као или избор, или одговорност.

Током пандемије ковида-19, на пример, истраживачи су открили да су људи који живе у колективистичким културама били склонији да носе маске од оних у индивидуалистичким.

Прва група је била склонија да покуша да заштити друге.

Ова разлика између Истока и Запада је управо она коју је Хуанг искусила на властитој кожи.

Она је провела детињство на Тајвану, који описује као колективистички, пре него што се скрасила на дуже периоде у релативно индивидуалистичкој Великој Британији и у САД.

„Одгојена сам тако да искрено стављам на прво место сваког другог“, каже Хуанг.

„Ако сте жена, посебно млада жена, која жели да стави себе на прво место и искаже властите способности, на то се у овој култури заправо гледа с неодобравањем. Назвали би вас 'тигрицом', са импликацијом да сте агресивни.“

Кад се Хуанг преселила у САД, и касније у Велику Британију, открила је да је тамо било прихватљивије ставити себе на прво место – али је испрва кочила саму себе због васпитања.

Постепено је открила да је способна да искаже властито самопоуздање и вештине.

„Открила сам да, заправо, понекад морам да будем тигрица, нарочито у погледу каријере.“

Такве културолошке разлике су пластично дочаране у њеном властитом истраживању.

Она је истраживала два облика повиновања – „посвећено повиновање“ (у ком се радо повинујете упутствима) и „ситуационо повиновање“ (у ком се повинујете чак и ако то нерадо чините) – у оквиру три групе: мала деца са Тајвана; неимигрантске, беле енглеске породице у Великој Британији; и кинеске имигрантске породице у Великој Британији.

Иако су све групе показале исти ново посвећеног повиновања, тајванска деца су демонстрирала много веће ситуационо повиновање зато што су била склонија да ставе приоритет на упутства њихових родитеља у односу на властите жеље, напрема белих Енглеза и кинеске имигрантске деце која су одрасла у више индивидуалистички настројеној Великој Британији.

У колективистичким културама „склонији смо да се повинујемо чак и кад то заправо не желимо", каже Хуанг.

То не значи да постоји један правилан начин да се раде ствари.

И док алтруизам може да донесе корист и нама самима и другима, ми заиста морамо да водимо рачуна о властитим потребама и о томе како наша прошла искуства, контекст и култура утичу на наше понашање.

„Ствари постају тешке у културама у којима су очекивања да увек будете алтруисти супер наглашена“, каже Хуанг, „као што је то на Тајвану кад сте млада жена.“

Суштински гледано, одговорност да стално стављате приоритет на друге уме да буде оптерећујућа.

Већина нас је способна за изузетну несебичност и чини се да је алтруизам нешто што нам чини добро.

Чак је и помогла нашој врсти да постане јединствено успешна.

Али на наше одлуке и понашања такође утиче широк дијапазон фактора, од културе до нашег властитог „моралног медиокритетства“.

Другим речима, помагање другима је сјајно – али прихватите да је у реду водити рачуна и о себи.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk