Позориште: Радован Трећи - пут комада од дипломског рада до легендарне представе

Густих бркова, са црном накривљеном беретком на глави и од кафе свеже уфлеканим пешкиром око врата, Радован се обраћа укућанима.

„Ја предлажем да се рудници копају, не овако (вертикално), него водоравно, па кад нешто не пронађемо, као што нећемо ни пронаћи, онда да ту направимо метро, нормално.

„А можемо о истом трошку у супротном правцу да пустимо канализацију", изговара чувени лик кога тумачи легенда домаћег глумишта Зоран Радмиловић, док се публика грохотом смеје.

Београд још није добио метро, поједини делови престонице Србије немају ни канализацију, али представа Радован Трећи данас, пола века од њене премијере, има легендаран статус.

„Представа је била свечаност духа, велика радост нас и публике која је у ствари четврти чин, без ње не би могао да буде Радован", говори глумица Мира Бањац за ББЦ на српском.

Поред ње и Зорана Радмиловића, у постави по којој публика највише памти комад, играли су и Милутин Бутковић, Милан Цаци Михаиловић, Татјана Бељакова, Маја Чучковић и Ташко Начић.

Представа, за коју се неретко тражила карта више, играна је у београдском позоришту Атеље 212, а режирао ју је чувени редитељ Љубомир Муци Драшкић по тексту Душана Ковачевића.

Рађање и успон Трећег

Премијера представе Радован Трећи одиграна је 30. децембра 1973, у смирај сезоне.

Био је то дипломски рад Душана Ковачевића, драмског писца и сценаристе који је нешто раније, у фебруару, као студент, дебитовао на великој сцени Атељеа 212 комадом Маратонци трче почасни круг.

Главни лик приче је Радован, „човек из завичаја", пензионисан у четрдесетој, коме је највећа забава гледање серије о Џорџу у стану у коме живи са супругом, њеним оцем и трудном ћерком, као и многи Југословени у то доба.

„Инспирација је била неприлагодљивост дошљака у великом граду", говори академик Душан Ковачевић, за ББЦ на српском.

Каже да су миграције претходних деценија из села у градове широм Југославије, претвориле „индивидуалног, доброг сељака у гласачку машинерију радничке класе".

Тада је, по њему, „почело уништавање сеоског живља и пољопривреде".

„Тај експеримент претварања човека са села у грађанина доживео је велики пораз и то је једна од прича у Радовану који долази из завичаја", објашњава Ковачевић.

Идеалан глумац за такву улогу био је Зоран Радмиловић, са ким је драмски писац имао много тога заједничког, између осталог, порекло - обојица су потицали из провинције.

Прослављени глумац је у Београд дошао из родног Зајечара на истоку Србије, док је Ковачевић рођен у мачванском селу Мрђеновац код Шапца.

„Наши завичаји су слични по менталитету, броју становника, обичајима.

„Касније смо, дружећи се, причали разне анегдоте и сећали се раног детињства, како је у наша мала места долазила велика цивилизација у облику кола, телефона, биоскопа", сећа се академик.

Еволуција представе

Поред Радмиловића, у оригиналној постави играли су и Маја Чучковић (Радованова супруга Руменка), Милутин Бутковић (таст), Мира Бањац (ћерка Катица), Весна Пећанац (ћерка Георгина), Бора Тодоровић (Јеленче Вилотић) и Ташко Начић (келнер).

Представа није била у потпуности готова за премијеру, али је морала у тој календарској година да изађе због „дотација позоришту".

„Зоран Радмиловић је говорио: 'пустите ме с премијером, треба ми десетак представа да се мало распоредим'", препричава глумац Милан Цаци Михаиловић за ББЦ на српском.

Он је мање од две године након премијере „ускочио у представу" уместо Боре Тодоровића, који је играо Јеленчета, Радовановог архинепријатеља и заробљеника из суседне породице Вилотић.

„Бора није волео да игра у представама које нису успеле. Није била завршена на неки начин", додаје Михаиловић, кога и данас ословљавају по имену лика који је тумачио.

Каже да је премијера одиграна са 28 проба и да „није бог зна како прошла".

Од почетних сат и 45 минута, представа се одужила на безмало три сата, преданим радом аутора и глумачке трупе, првенствено Зорановим.

„Радмиловић као један врло озбиљан човек, који се припремао за представе код куће, каменчић по каменчић је брусио, додавао.

„А ми смо му здушно помагали у свему томе, што се и види на оном снимку", објашњава Михаиловић.

Јубиларно 250. извођење од 27. марта 1983. снимљено је, наводно, кришом, са балкона Атељеа 212, јер Радмиловић није волео камере у позоришту.

„Мислим да нема куће у Србији која није имала Радована у колекцији", каже Михаиловић.

Неколико месеци после премијере, представа је постала једна од најгледанијих у Београду.

До улазница се тешко долазило, сећа се Ковачевић, а када би позориште објавило репертоар, истог дана би пар стотина људи чекало у реду пред благајном.

Многи од њих били су тапкароши.

„Једног дана су мени, Зорану и неком друштву платили ручак.

„Кад смо питали зашто плаћају, рекли су 'ми смо ваши тапкароши, зарадили смо на вама'", додаје Ковачевић.

213. у Атељеу 212

Те недеље, дан уочи Нове 1974. у великој сали Атељеа 212 био је и Петроније Поњавић.

Двадесетчетворогодишњи студент, „страствени позоришни конзумент", како себе описује, гледао је представу „без регуларне улазнице", са степеништа где их је распоредило обезбеђење.

„Није било спектакуларног премијерног сјаја али, свакако, радосног ишчекивања и комешања радознале публике", говори Поњавић, професор књижевности и језика у пензији, за ББЦ на српском.

Каже да је „преовладавало конзервативније крило позоришних сладокусаца", док је у публици било и „чистунаца идеолошке праксе", мислећи на припаднике партијских и државних служби.

Није био „толико фасциниран" приказаним јер је, додаје, „гледао много боља остварења на Битефу", позоришном фестивалу који се у Београду организује од 1967.

Сметале су му и „прекомерне псовке и банални вокабулар" у игри Радмиловића, „које се до тада нису слушале са наших сцена и од наших аутора".

А остале су, сматра Поњавић, и „заклоњене глумачке бравуре других глумаца".

По повратку из војске поново је гледао тада већ уиграну представу са „додатним псовкама и каламбурима" Радмиловића.

„Деловало ми је мало прозаично, није било ни смешно много, јер је као неко ачење.

„Јесте да је тај лик неприлагођен, али управо одакле ја потичем, потиче и Радован Трећи, па ми је то мало личило на себе који није хтео да буде то - и пронашао сам се", додаје Поњавић.

'Човек-мачка' и 'ражњићи'

Ковачевић каже да је представа временом „добила неке нове квалитете", умногоме захваљујући Радмиловићевим импровизацијама које су „мање-више често договарали заједно".

„Ако би се десило нешто занимљиво на друштвено-политичком плану, онда смо седели и причали како би то било добро да се коментарише", истиче драматург.

За Радмиловића каже да је „имао необјашњив шарм", као и да је био „јединствен, особен и један од оних великих, непоновљивих глумаца".

Звао га је „човек-мачка" јер се кретао на сцени „скоро не додирујући даске".

„Ако је на сцени десет глумаца, ви гледате њега.

„То не може да се научи и постигне било каквом техником, то се једноставно роди, да човек има ту харизму", оцењује Ковачевић.

Мира Бањац, која у представи тумачи лик Катице, мушкобањасте Радованове ћерке која вози хладњачу, каже да је представа имала три велика мајстора.

„Душко Ковачевић са његовим текстом, Муци Драшкић као велики редитељ и Зоран са великом имагинацијом, непоновљив глумац који је обухватао целу представу", сматра 94-годишња глумица.

Код Радмиловића је, каже, било „све добро сложено и смишљено".

„Он је до краја представе остао Радован, није мењао ни лик, ни жанр представе.

„И то све иде из Радованове главе и у томе је величина тог глумца", прича Бањац.

Њој и другим колегама је, додаје, остало само да „буду ту око њега и да се каче, као ражњићи".

Загреб и Бата Стојковић

Током дванаест година извођења Радована Трећег, представу су пратиле бројне анегдоте.

Када је једном требало да гостују у Загребу, Радмиловић се није појавио на аеродрому где је чекала цела постава.

Михаиловић каже да им је речено да пођу, а надлежни ће се побринути да глумца, који није волео да путује са познатим представама, „некако нађу и доведу".

То се није догодило.

„Једноставно, није хтео да иде, негде се заглавио и нису га ухватили", објашњава Цаци, аутор књиге „Чаробњак Зоран Радмиловић", четвртог дела његовог „Успоменара".

Једном се током извођења у Атељеу 212 неочекивано појавио и Данило Бата Стојковић.

Одевен у белу спортску мајицу и беле гаће, огромних бркова, глумац је ускочио кроз прозор у собу, не рачунајући на оно што ће уследити.

„Реакција публике коју је чинило барем 80 одсто оних који су гледали Радована била је тајац, а замислите тишину у представи где ниси могао да се чујеш од смеха, аплауза и кикотања", објашњава Михаиловић.

Затечени мук је „ошамарио" Стојковића, који је „скромно и стидљиво, што је најгоре у позоришту" изустио текст.

Радмиловић је потом пао у несвест, шокирани Бата искочио назад кроз прозор, а Цаци просуо бокал воде деда Станислава по Радовану.

„Отресао је воду са лица и рекао ми: 'Мали, теби ћу бар да ***** матер', а затим додао: 'јел то била нека медицинска сестра'. У публици, наравно, хаос.

„Пошто их је пустио да се добро насмеју, поентирао је са: 'глава јој није нешто нарочито, али тело као виолина' - и онда огроман аплауз", присећа се Михаиловић импровизације која је публику насмејала до суза.

Према неким изворима, Стојковић је у првој верзији требало да игра Василија, рођеног брата деде Станислава, а затим и да мења Ташка Начића као келнера.

'Мираз позоришта'

Култна представа је последњи, 299. пут, одиграна 9. јуна 1985.

„Он је иза кулиса, на тој последњој представи, падао по мени, потпуно немоћан човек, али тог момента кад изађе на сцену, он је нешто потпуно друго и незаменљиво", прича Мира Бањац.

Михаиловић каже да су Радмиловића пар дана касније „однели без трунке снаге у болницу из које се није вратио".

Преминуо је 21. јула 1985.

Радован Трећи се на сцену Атељеа 212 вратио 5. јула 2005, са Бранимиром Брстином у главној улози, али је после 43 извођења представа престала да се игра, наредне године у октобру.

Текст и представа живе и у извођењима неких других позоришта.

Душан Ковачевић каже да је прошле године имала три премијере и да се спрема у иностранству.

„Мислим да је то једно велико наслеђе и мираз позоришта које је Зоран оставио иза себе.

„Текст представе и сада говоре млади људи по улицама, што значи да је то збиља остало у један аманет и част публици", закључује Мира Бањац.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]