Опседнути ловац на инсекте: Неочекивано порекло летњег рачунања времена

Индија Берк

дописница за специјалне извештаје

Рани заговорник летњег рачунања времена инсистирао је да се сат помери уназад како би имао више времена да лови инсекте.

Збирке и цртежи које је оставио сада уживају међународну славу.

Раних 1880-тих, адолесцент Џорџ Хадсон већ је био заљубљен у инсекте.

Са 13 година, овај аматер природњак у повоју написао је први рукопис - заснован на инсектима које је сакупио и нацртао до минуциозних детаља.

У време смрти 1946. године, написао је и илустровао седам књига и сакупио једну од највећих колекција узорака инсеката на Новом Зеланду.

Али ова плодоносна посвећеност бескичмењацима - нарочито мољцима и лептировима - није прошла без препрека.

Јер кад се овај тинејџер заљубљеник у бубе придружио радној снази као поштански службеник, наишао је на проблем: било је више инсеката на слободи него што је он имао расположивих сати са дневним светлом да би их ловио.

Неспреман да пристане на гушење властитих инстинката за проучавање инсеката, међутим, Хадсон је предложио решење: вратите сат два сата уназад током летњих месеци - што је био концепт који је најавио савремени систем летњег рачунања времена.

Таква промена, тврдио је он пред Велингтонским филозофским друштвом 1895. и 1989, године, искористила би ранојутарње дневно светло „за рад" и отворило „дуги период одмора по дневном светлу" увече „за крикет, баштованство, вожњу бицикла или било коју другу забаву под ведрим небом по властитом нахођењу".

Поред уштеде коришћења вештачког светла, промена би посебно донела корист „бројним људима који су приморани да раде унутра по читав дан и који, према постојећој организацији, добијају минимум свежег ваздуха и сунчевог светла", предлагао је он.

Испрва је његов предлог наишао на подсмех и, иако је узео маха и стекао подршку у наредним годинама, није се много померио са те тачке у оно време.

Али он такође није био једина особа свога доба која је изнела такву тврдњу.

У Великој Британији, градитељ Вилијам Вилет приметио је да су током његовог ранојутарњег одласка на посао коњем, жалузине остајале затворене у радничким колибама.

Померањем летњих сати уназад, он је, попут Хадсона, резоновао да би људи могли да започну дан раније и имају више времена за разоноду и опуштање после посла.

Вилетов првобитни предлог гласио је да се часовници помере уназад за 20 минута сваке недеље у априлу, а врате назад током четири недеље за по 20 минута у септембру, објашњава Емили Акерманс, кустоскиња за време у Краљевској опсерваторији у Гриничу.

Око једне промене од сат времена на крају су се сложили његове присталице и она је први пут представљена у парламенту 1908. године - а тек је 1916. године ратнодопска потреба да се сачува гориво довела до тога да се ова мера званично усвоји у Немачкој, а потом, неколико недеља касније, и у Великој Британији.

Бројне друге земље ускоро су следиле њихов пример, међу њима и САД 1918. године.

И док Вилет није доживео да види усвајање његовог пројекта, преминувши од грипа пре краја рата, Хадсон је дочекао да Нови Зеланд унесе једночасовно померање сата у закон 1927. године.

У међувремену, Хадсон такође није губио време.

Организујући властите радне смене тако да може да искористи сате дневног светла да хвата и слика бубе, следио је своју страст за ентомологијом ретким интензитетом.

Током скоро седам деценија, произвео је више од 3.100 слика, заједно са бројним књигама и опширним дневницима о теренским студијама.

Учинивши то, допринео је добу у ком су „природњаци поставили научне основе за наше знање о јединственој природи", пише Џулија Каспер, главна кустоскиња за бескичмењаке у Новозеландском музеју е Папа Тонгарева у Велингтону, на Новом Зеланду.

Хадсонов систем за бележење информација о узорцима које је сакупио у регистре, сваки са појединачним кодом, омогућило му је да забележи много више детаља него што би допустио стандардни систем означавања, наглашава Каспер.

А сакупљањем гусеница и одгајивши их до стадијума одраслог лептира, успео је да их много више сачува за цртање него да је одмах хватао одрасле примерке.

У крилате инсекте назване по њему спадају Мнесарцхаеа худсони, мали смеђи мољац, и Псеудоцоремиа суавис, шумски мољац.

Штавише, он је нацртао бившег ендемског примитивног мољца много пре него што га је описао његов унук, аутор књиге Изванредно наслеђе: Рад и уметност новозеландског природњака Џ. В. Хадсона, истиче Дејвид Лис, кустос инсеката у Природњачком музеју у Лондону.

Један посебно занимљив мољац, каснији Хадсонов рад и илустрован у Гибовој биографији, јесте Киwаиа јеанае, „мољац малтене без крила са оба пола који скаче међу стењем и белим радама на ветровитом Каиторете Спиту, у Кентерберију, региону Јужног Новозеландског Острва", каже Лис.

Неколико хиљада других осушених и пресованих инсеката које је Хадсон сакупио сада попуњавају девет ормара у музеју у Те Папи.

Не само да је та колекција изузетно вредна за истраживачке сврхе, пише Каспер, она је и запис о раним инсектима Новог Зеланда.

Међутим, не постоје данас сви инсекти које је документовао Хадсон.

Џиновски и енигматски микромољац у његовом раду из 1928. године Титаномис сисyрота могао би данас бити изумрла врста, каже Лис.

На овај начин, невезано за промену става према летњем рачунању времена које је помогао, Хадсон је оставио трага и на проток времена - и подсетио нас да оно не може да стоји у месту.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]