Како живи Конгоанац у Београду док му у домовини бесни рат

Глоди Беја Бакуликира има 27 година, а последњих десетак живи у Београду.

Рођен је на истоку Демократске Републике Конго, афричке државе где већ три деценије трају сукоби око минералних ресурса, у којима се за превласт бори неколико оружаних група.

Од почетка фебруара, у новом таласу насиља, група побуњеника под називом М23 освојила је Глодијев родни град Букаву, као и град Гому, где је као тинејџер живео са породицом.

„Цела моја породица је тамо", каже Глоди за ББЦ на српском.

За осећај са којим свакодневно чита вести каже да је „тешко описив".

„Јутра ми почињу мирно, спремам испите, идем на посао, одлазим у цркву - наизглед живим нормално, док су животи људи које волим у опасности."

Како би скренуо пажњу на ситуацију у његовој родној земљи, Глоди је са пријатељима средином марта организовао информативно предавање у Студентском граду у Београду.

Београд и Киншасу, главни град ДРК, раздваја више од 5.000 километара ваздушном линијом, а спајају их дугогодишње културне и политичке везе, које су се најинтензивније развијале кроз Покрет несврстаних у време социјалистичке Југославије.

Подсетници се и данас могу пронаћи и у јавном простору - улица и студентски дом у Београду носе име Патриса Лумумбе, првог конгоанског премијера изабраног после деколонизације 1960. године.

Шта се дешава у Демократској Републици Конго?

Пре нешто више од месец дана разбуктао се нови сукоб народа Хути и Тутси, који вековима насељавају територију данашње Демократске Републике Конго, као и суседних Бурундија и Руанде.

Група Тутси побуњеника под називом М23, која има подршку Руанде, почетком фебруара кренула је у оружану акцију којом је успоставила контролу над два највећа града - Гоми и Букаву.

Глоди, чија мајка, браћа и сестре живе у граду Букаву, од тада се свакодневно чује са породицом.

„Мама се труди да буде јака за мене, и говори како је све у реду, мада ја знам да то није истина.

„Највише информација добијам од браће и сестара, који кажу да повремено нема струје, саветовано им је да не напуштају домове зато што су наоружани побуњеници на улицама", прича Глоди.

Болнице у Гоми биле су препуне пацијената, а на градским улицама лежале су десетине беживотних тела.

Уједињене нације су хитно послале 40 милиона долара хуманитарне помоћи како би ублажиле растућу хуманитарну кризу услед несташица хране, воде и струје, као и избегличку кризу у Бурундију, где су се запутиле десетине хиљада Конгоанаца.

Око 70.000 људи, међу њима и читаве породице, беже у Бурунди прелазећи реку Русизи, која представља природну границу, пише ББЦ њуз.

У том покушају се удавило најмање 20 људи, а претпоставља се да је било и многих других случајева дављења, који нису званично забележени.

Ствари које можда нисте знали о Демократској Републици Конго:

Етничке напетости између Тутсија и Хута трају толико дуго да се чини да су одувек постојале.

Нарасле су у периоду белгијске колонијалне власти над Бурундијем, Руандом и Заиром (стари назив Демократске Републике Конго), када су се Тутси сматрали супериорнијим.

Оружани сукоби на подручју ДРК-а трају од средине 1990-их.

Први конгоански рат завршио се 1997, годину дана пре него што је Глоди дошао на свет.

Те године, држава која се звала Заир преименована је у Демократску Републику Конго.

Већ следеће, 1998. године родио се Глоди, а почео је Други конгоански рат (1998-2002).

Сукоб, који се још назива Великим афричким ратом, избио је између Бурундија и Руанде с једне стране и ДРК, на чију страну су стали Зимбабве, Намибија, Чад, Либија, Судан и Ангола.

„Као и на Балкану, Конгоанци у последње три деценије живе или у рату, или у сенци рата", примећује Глоди.

„Тешко да човек може да се навикне на тако нешто", додаје.

Конгоанац у Србији

Глоди се у Србију преселио како би студирао на Економском факултету у Београду.

„Добио сам стипендију, а прву годину сам провео учећи језик", прича двадесетседмогодишњак, данас апсолвент.

У Србији студира око 400 страних студената из читавог света.

Највише их је из Гане, Анголе, Нигерије и Палестине - земаља са којима се бивша Југославија спријатељила кроз Покрет несврстаних.

Као и већина страних студената, и Глоди је годинама живео у студентском дому.

Када је пре нешто више од годину дана постао апсолвент, запослио се као агент продаје, па је изнајмио стан на Новом Београду.

„Моји пријатељи су углавном студенти из других афричких земаља, али и студенти из Србије", додаје на течном српском.

У Конгу, Глоди је похађао основну и средњу језуитску школу.

Када се преселио у Београд, круг пријатеља пронашао је и у језуитској заједници, која има храм у центру Београда, о чему је ББЦ на српском већ писао.

„Одувек сам био религиозан, а нарочита ми је утеха да у овом периоду одем у цркву и да се помолим за породицу", додаје.

Породица му, како каже, највише и недостаје.

„Живимо у култури која је врло слична племенској, односи међу људима су много ближи него у Србији.

„Одрастао сам у ширем кругу породице, све их доживљавам не као рођаке, него као браћу и сестре", додаје.

Иако у његовој земљи тренутно бесне сукоби, Глоди се нада да ће се једног дана вратити и живети у сопственој земљи.

„Живот у Србији има предности, али у Конгу има јединствену лепоту", каже.

„Мислим да нигде другде нећу имати осећај да заиста припадам, нити блискост какву и даље гајим са породицом, иако смо тако далеко", додаје.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]