Како је 'Поноћни каубој' преобратио Холивуд

Кад је Поноћни каубој први пут приказан пре више од пола века, окренуо је у потпуности поглед Холивуда о популарном хиту.

Главну снагу ове суморне приче о усамљености, сексуалности и преживљавању у Њујорку чиниле су фантастичне изведбе главних глумаца које су им изградиле каријеру.

„Имам проблем с њим када сада погледам филм", признао је за ББЦ Дастин Хофман 1970. године присећајући се тумачења болешљивог њујоршког варалице Енрика „Ретсо" Ризоа у Поноћном каубоју.

„Уочавам где нисам био доследан са тим ликом."

Овај филм, премијерно приказан у биоскопима 25. маја 1969. године, освојиће номинације за Оскара и за Хофмана и за његовог колегу Џона Војта, који је играо наивног младог Тексашанина са амбицијом да постане жиголо богаташица.

Заснована на роману Џејмса Леа Херлихија из 1965, суморна прича Поноћног каубоја о усамљености, сексуалности и преживљавању у Њујорку била је сасвим другачија од филма Дипломац којим се Хофман пробио на сцену.

Играјући исправног младића из средње класе који тек што је дипломирао на факултету, Хофман није деловао режисеру Џону Шлезинџеру као очигледан избор за улогу превејаног уличног преваранта који је дотакао дно живота.

„Продуцент филма Џери Хелман га је гледао у представи Хенрија Ливингса Ех? на оф-Бродвеју и рекао ми је: 'Он је предиван карактерни глумац, немој се руководити само Дипломцем, боље уговори састанак са њим'", рекао је Шлезинџер за ББЦ 1994. године.

„Отпутовао сам у Њујорк и Дастин се срео са мном у старом прљавом кишном мантилу, а нас двојица смо лутали 42. улицом и по Пакленој кухињи, што је углавном италијански крај.

„Толико се добро уклопио у окружење да до краја вечери није било апсолутно никакве сумње да је добио улогу", присетио се режисер годинама касније.

Али да би одиграо улогу болешљивог Ризоа, који пати од шепаве ноге и туберкулозе, Хофман је сматрао да мора непрестано да гледа сиров материјал током снимања да би био сигуран да је изведба доследна од сцене до сцене.

„Морао сам да се трудим да одржим позу, тај специфичан начин ходања и дијалекат.

„Бринуло ме је колико ће течно да иде све", рекао је он за ББЦ 1970. године, током интервјуа на сету његовог ревизионистичког вестерна Мали велики човек.

Глумац је три деценије касније за Венити фер рекао да је на крају стављао каменчић у ципелу да би био сигуран да ће шепати пред камерама, да не би непрестано размишљао о томе.

„Мислим да ће просечни гледалац да види један такав рад и помисли да је био веома тежак", рекао је Хофман.

„Лично мислим да је улога Џона Војта била много тежа у Поноћном каубоју, зато што је некако била мало неодређенија, деловало је као да није кристално јасно дефинисана у сценарију, и искључиво је његова заслуга што је успео да уради с њом оно што је урадио."

Војт је такође био далеко од очигледног избора за улогу очајног и неснађеног будућег превараната који остаје без пребијене паре у Њујорку, и склапа неочекивани однос са Ризом.

Глумца је испрва отписао сам режисер Шлезинџер, сматрајући да не изгледа одговарајуће за ту улогу.

„Одбили смо Војта, а предивна директорка кастинга у Њујорку из тога времена Мерион Доерти је рекла: 'Промиче вам нешто, зашто не желите да видите Џона Војта?'

„Ми смо рекли: 'То лице није оно што смо замислили', да би онда одговорила: 'Видите се с њим, нека вам прочита једну сцену', па смо пристали.

„Војт је дошао и деловао нам је прилично убедљиво, па смо га додали на списак људи који ће радити пробно снимање", испричао је касније Шлезинџер.

Борба за савршени избор глумаца и музике

Режисер је ипак изабрао канадског глумца Мајкла Саразина уместо њега.

Срећом по Војта, Саразин је био везан уговором за Јуниверзал пикчерс, и кад су они утростручили цену за њега, Шлезинџер је поново погледао пробна снимања.

Војт, спреман да прими минималац – минималну плату Удружења филмских глумаца – добио је улогу.

„Имао је неку врсту ратоборности у карактеру, баш као и потпуну умилност и невиност које је та улога захтевала", рекао је Шлежинџер.

Поноћни каубој није деловао као очигледан кандидат за успех на благајнама.

Шлезинџеров уобичајени продуцент Џо Џани је одбио пројекат, упозоривши режисера да би филм могао да му упропасти каријеру.

Али Шлезинџер, и сам геј, рекао је за ББЦ 1994. године, да је прича о аутсајдерима који се муче да преживе на ободима друштва била нешто са чим је могао да се идентификује.

„Не занима ме превише она врста псеудо-срећних крајева кад људи одлазе у залазак сунца држећи се за руке, зато што мислим да он није истинит.

„Зато већина филмова које сам снимио има знак питања на крају", рекао је он.

Поноћни каубој, који меша флешбекове, реалност и фантазију да би наговестио мотивацију његових главних ликова, измонтиран је на обради Харија Нилсона песме Еверyбодy'с Талкин'.

Песма ће постати синоним за филм, зато што најбоље дочарава жудњу његових рањених ликова и жељу за бољом будућношћу.

„Музику увек убацим у веома раном стадијуму монтаже.

„Не само да је музички и ритмички био прави избор, већ је песма имала и предивно одговарајући текст, и зато смо је убацили у рану монтажу и отишли код шефа за музику Јунајтед артистса и рекли му: 'Ово желимо.'", екао је Шлезинџер.

Али руководилац Јунајтед артистса није желео да користи већ објављену песму.

Верујући да њена атмосфера поново може да се дочара, наложио је филмаџијама да сарађују са текстописцима како би смислили нешто ново.

„Обратили смо се разним људима, од Боба Дилана до Џони Мичел, која је написала песму са превише текста", рекао је Шлезинџер.

Дилан ће на крају за филм написати „Лаy Ладy Лаy", али ће је предати прекасно да би била искоришћена.

Кад су филм први пут приказали дистрибутерима имали су 'Еверyбодy'с Талкин'' у њему.

Исти човек је устао током пројекције и рекао: 'Ох Боже, где сте нашли ову песму? Феноменална је.'"

„'Па пустили смо вам је пре неколико месеци, а ви сте рекли да то свако може да понови.' Он је одговорио да 'морамо да је имамо'", присетио се Шлезинџер.

Искључиво одрасла публика

Пошто је Поноћни каубој садржао експлицитне сцене групног силовања, проституције и употребе дрога био је осуђен да по премијери буде ограничен само на одраслу публику.

Када га је погледало Филмско удружење Америке, добио је оцену „ограничено", што значи да 1969. није могао да га погледа нико млађи од 16 година без пратње одраслих.

„Консултовао се са једним психијатром, који је осудио „хомосексуални контекст" филма и његов „могући утицај на младе", испричао је касније шеф студија Артур Крим.

Крим је био тај који је потом одлучио да категоризација ограничено није довољна.

Поноћни каубој уместо тога треба да добије ознаку „икс", како нико млађи од 16 година не би могао да уђе на филм, чак и ако је са одраслима у пратњи.

Ознака икс, обично повезивана са порнографијом, представљала је смртну пресуду за актуелни филм.

Многи биоскопи би одбијали да прикажу филм са ознаком икс, а велики број новина и телевизијских станица одбијао је да објави рекламе за њега.

Међутим, Јуниверзал је претворио ту ознаку у нешто позитивно, плативши рекламе које су објавиле на сав глас: „Све што сте чули о Поноћном каубоју је истина!"

Кад је први пут приказан, филм је постао изненађујући хит.

Вратио је десет пута више новца од његовог скромног буџета од четири милиона долара и постао трећи филм са највећом зарадом 1969. године.

„Наишао је на изузетан пријем и нисам био свестан да седим на нечему што ће постати толико успешно", рекао је Шлезинџер.

Поноћни каубој је добио и изврсне критике, освојивши 1970. седам номинација за Оскара.

На крају је освојио три Награде Академије, а Шлезинџер је однео кући награду за најбољег режисера, док је Волдо Солт награђен за најбољи адаптирани сценарио.

Филм је покупио Оскара за најбољи филм, поставши први и једини филм са ознаком икс коме је пошло за руком.

(Америчка филмска асоцијација је касније Икс заменила ознаком НЦ-17 1990. године)

Уз друге филмове тога времена као што су Бони и Клајд, Дипломац и Голи у седлу, Поноћни каубој је помогао у настанку покрета Нови Холивуд, током ког ће америчка кинематографија прихватати наративно сложеније, морално двосмисленије и стилски иновативније филмове седамдесетих.

Филм је 1994. године одабран за чување у Конгресној библиотеци зато што је „културолошки, историјски или естетски значајан".

Упркос успеху на благајнама и хвалоспевима критике за Поноћног каубоја, Шлезинџер је за ББЦ рекао да „нема шансе" да би био снимљен 1994. године.

„Недавно сам био на једној вечери, а међу гостима је био и шеф Колумбија пикчерса и испробао сам на њему сам оквир приче.

„Навео сам му само драматичне тачке приповести и рекао му: 'Да вам дођем с тим, да ли бисте га радили?' А он ми је на то рекао: 'Апсолутно не бих, показао бих вам врата.'"

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]