Пет извора микропластике у нашој исхрани

Конзерва туњевине, салата са мало соли, а после тога шоља кафе или чаја.

У овом наизглед једноставном оброку крије се још један тајни састојак.

Честице пластике - микропластика.

„Извор тих честица су влакна са наше гардеробе, шљокице у козметичким производима, аутомобилске гуме, које ослобађају велику количину микропластике, терени са вештачком травом који су посути млевеном гумом.

„Проналазимо је и на обрадивим површинама прекривеним најлонима, али и у води", каже Ана Пешић, научница из Центра за испитивање намирница за ББЦ на српском.

За разлику од органских материјала, пластика се не разграђује биолошки, већ се временом разлаже у све ситније честице, које могу доспети у воду, земљиште и ваздух.

Тако се оно што смо некада бацили у природу, разложило у мале честице и стигло назад, све до нашег тањира.

Микропластика је један од значајних глобалних еколошких проблема, управо због дуготрајности, распрострањености и потенцијалног утицаја на екосистеме и здравље људи.

Микропластика је у нашем ланцу исхране, а у организам је уносимо преко ваздуха, преко коже и путем хране, објашњава Пешић.

„Ипак, и даље није утврђено да микропластика изазива одређене болести, а не зна се тачно која је то количина честица микропластике која изазива штетан ефекат код човека.

„Висока концентрација и индивидуална осетљивост може да изазове запаљење као и било који други страни објекат када се нађе у организму", додаје Пешић.

Погледајте видео: У којој храни је микропластика

Ево где се микропластика може наћи у исхрани.

1. Вода

Почнимо од најједноставнијег примера.

Сваки пут када одврнемо чеп пластичне флаше, трење пластике о пластику ослобађа ситне фрагменте.

„Микропластике сигурно има много више у флашираној води за пиће него у води за пиће са чесме", каже Ана Пешић.

Концентрација микропластике у пијаћој води на нивоу из 2019. није била ризична по здравље, саопштила је тада Светска здравствена организација.

У великом прегледу научних радова из 2019. и 2020. закључено је да нема довољно података да би се са сигурношћу утврдило да ли конзумирање или удисање микропластике угрожава људско здравље.

Најситнији фрагменти, мањи од 10 микрометара, вероватно се апсорбују у организму, додали су.

Ипак, студија из 2024. године показује да се нешто променило.

Флаширана вода може да садржи и до 100 пута више ситних комада пластике него што се раније процењивало, показује истраживање.

Просечан литар флаширане воде садржи скоро четврт милиона нанопластичних фрагмената, према студији истраживача из универзитета Колумбија и Рутгерс у САД.

Постоје макро, микро и нанопластика, а разлика је у величини честица, каже Пешић.

„Макропластика је део пластике већи од 2,5 центиметра, а честице микропластике су мање од пет милиметара и донекле могу да се виде голим оком.

„Честице нанопластике су величине мање од милионитог део метра и мање од људских ћелија, што представља велику опасност по здравље јер могу да прођу крвно-мождану баријеру", додаје.

2. Со

Морска со добија се испаравањем морске воде, природним процесом у којем сунчеви зраци и ветар остављају за собом кристале соли, објашњава Пешић.

Ипак, море данас више није само извор минерала, већ и један од највећих резервоара пластичног отпада на планети.

Милиони тона пластике завршавају у океанима, где се под утицајем таласа, УВ зрачења и времена разграђују у све ситније фрагменте.

Проблем може додатно да погорша и сам начин на који користимо со у домаћинству.

Пластични, једнократни млинови за со или солири могу да ослободе и до 7.628 честица микропластике приликом млевења само 0,1 грама соли.

Трење између пластичних делова механизма доводи до отпуштања ситних пластичних фрагмената који завршавају у храни.

Како бисте смањили изложеност, препоручује се коришћење млинова са керамичким или металним механизмом за млевење, као и чување соли у стакленим, металним и другим непластичним посудама.

3. Риба и морски плодови

Микропластике има у воц́у и поврц́у, меду, хлебу, млечним производима, риби и месу, од хамбургера до пилетине.

Налази се унутар жуманца јаја (и у беланцима, такође).

Ипак, најчешће се морски плодови доводе у везу са микропластиком, јер су они највише проучавани, каже научница Пешић.

Углавном потиче из влакана одец́е или текстила, показују истраживања.

„Пластика је јефтин, одличан материјал.

„Проблем је само што је прекомерно користимо. Свуда је", рекла је Вилде Снекевик, биолошкиња и истраживачица микропластике у Норвешком институту за истраживање вода, за ББЦ.

Погледајте видео: Манта као инспирација за нови пречишћивач микропластике

4. Кафа и чај

Кесице за чај нису једини извор микропластике у топлим напицима.

И листови чаја, кафа, па и млеко могу бити контаминирани ситним пластичним честицама, које у њих доспевају током производње, паковања или транспорта.

Један од највећих извора микропластике у топлим напицима јесу једнократне чаше за понети.

Иако споља делују као папирне, већина ових чаша има танки пластични слој унутра који спречава цурење течности.

„У вашој куц́и има много лако доступних питања којима се заиста лако може позабавити“, рекла је раније Шила Сатјанарајана, професорка педијатрије и ванредна професорка науке о животној средини и здрављу на раду на Универзитету у Вашингтону и Дечјем истраживачком институту у Сијетлу, за ББЦ.

Погледајте и овај видео: Црви који једу пластику - шанса за очување животне средине у Србији

5. Жваке

Наизглед безазлена навика - жвакања жваке, ретко се доводи у везу са загађењем пластиком.

Жваке садрже биљне или синтетичке пластичне полимере који им дају еластичност и помажу да дуже задрже укус, показало је истраживање из 2025.

Полимери су материјали сачињени од веома дугих ланаца молекула, који подсећају на дугачке огрлице направљене од спојених мањих делова.

Током жвакања, ситни пластични фрагменти могу да се ослободе и заврше у пљувачки, а затим се прогутају.

Највећи део тих честица ослобађа се врло брзо, готово све у првих осам минута жвакања.

Већина пронађених честица била је веома мала, просечне величине 45 микрометара.

„Испитивање присуства микропластике је још на нивоу истраживања.

„Не постоје законски прописане граничне вредности и због тога присуство микропластике није део уобичајеног лабораторијског испитивања безбедности хране", закључује она.

Како је пластика 'населила' планету?

Микропластика је продрла у сваки део планете.

Пронађена је закопана у антарктичком леду, у цревима морских животиња које насељавају најдубље океанске ровове и у води за пиц́е широм света.

Масовна производња пластике кренула је 1950-их година, када овај материјал постаје широко распрострањен у индустрији и свакодневној употреби.

Већ током 1960-их и 1970-их година ситне пластичне честице почињу да се акумулирају у животној средини као последица распадања већих предмета.

Један од првих научних доказа о присуству ситних пластичних честица у океану објавили су научници Карпентер и Смит 1972, када су забележили пластичне делове у Саргашком мору, у централном делу Атлантског океана.

Термин микропластика појавио се први пут тек 2004. у часопису Сциенце у раду Изгубљени у мору: Где је пластика? (Лост ат Сеа: Wхере Ис Алл тхе Пластиц?).

Честице микропластике настају на два начина, па постоји такозвана примарна и секундарна микропластика.

Примарна микропластика производи се директно у ситној величини.

Примери за то су индустријски пластични пелети, микрогрануле које су се раније користиле у козметичким производима, синтетичка влакна која се ослобађају прањем одеће од полиестера, као и честице настале хабањем аутомобилских гума.

Секундарна микропластика настаје распадањем већих предмета.

Најчешће под утицајем сунчевог УВ зрачења, механичког трења и температурних промена.

„Токсичност пластике потиче од хемикалија које су у њу додате како би се побољшала својства, а то су адитиви, стабилизатори, омекшивачи, пигменти и ПФАС једињења", објашњава Пешић.

„Та једињења су бисфеноли, фталати, тешки метали и за њих је дефинисана максимално дозвољена концентрација јер су истраживања показала да су карциногени, изазивају мутације и ендокрини ометачи који утичу на деловање хормона, тако да су они део уобичајене лабораторијске анализе" додаје.

Како да више пазимо?

Амбалажа је један од главних извора микропластике у намирницама, каже Пешић.

Међутим, „производња и прерада намирница такође доприносе јер кроз контакт са машинама и пластичним деловима долази до контаминације".

„Требало би да избегавамо коришћење амбалаже за једнократну употребу, попут папирних сламчица, папирних чаша, кеса за кокице, кутија за пицу", додаје.

Код неких намирница могуц́е је уклонити део микропластике пре него што се поједу.

Студија у Аустралији открила је да људи обично конзумирају три до четири милиграма пластике по порцији куваног пиринча код куц́е и до 13 милиграма по порцији претходно куваног пиринча.

Микропластика је била подједнако присутна у пиринчу који је био упакован у папир и у пластичну амбалажу.

Међутим, истраживачи су открили да испирање пиринча смањује количину микропластике за 20 до 40 одсто.

Прање меса и рибе такође може да смањи микропластику, али не може да је елиминише, писао је раније ББЦ.

Поред тога, треба „избегавати козметику са шљокицама и водоотпорну, користити платнене торбе за продавницу и приликом одабира посуђа бирати метал, стакло и белу керамику."

Један од начина је и да се из кухиње склони посуђе и предмети који показују очигледне знаке оштец́ења - све што је изгребано, исечено, љушти се или отопљено.

„Пластика је добар материјал који је и произведен да траје дуго и да нам олакша свакодневни живот, али многи предмети се користе само једном и баце.

„Доза забринутости треба да постоји и да нас подстиче да нешто предузмемо, али паника никако", закључује Пешић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]