Вијетнамски рат 50 година касније: Седам разлога зашто је Америка претрпела пораз

После Другог светског рата, САД је била неоспорно највећа светска економска сила, а она је веровала да је њена војска једнако моћна.

А опет, после најмање осам година борби, упркос улагању бескрајних ресурса у виду новца и људства у сукоб, САД су поражене од снага Северног Вијетнама и њихових герилских савезника Вијетконга.

На педесету годишњицу од коначног повлачења америчких борбених снага (29. марта 1973. године), питали смо двојицу стручњака и академика како то да су САД изгубиле Вијетнамски рат.

Десило се то на врхунцу Хладног рата - комунистичке и капиталистичке светске силе биле су у сукобу једне са другима.

Француска, која је банкротирала у Другом светском рату, покушала је да задржи колонију у Индокини и у томе није успела, а мировна конференција поделила је данашњи Вијетнам на комунистички север и јужну државу која је уживала подршку САД.

Али пораз Француза није окончао сукобе у земљи и мотивисане страхом да ће се, ако читав Вијетнам постане комунистички, исто десити и са околним земљама, САД су ушле у рат који ће трајати деценијама и однети милионе живота.

Како је, дакле, најјача војна сила на свету изгубила рат од побуњеника и новоформиране државе у осиромашеној југоисточној Азији?

Ево шта су стручњаци кажу о неким од најчешћих објашњења за то.

Задатак је био превелик

Сасвим сигурно је вођење рата на другом крају света огроман подухват.

На врхунцу рата, САД су имале више од пола милиона војника у Вијетнаму.

Цена је била запањујућа - извештај америчког Конгреса из 2008. године проценио је укупне трошкове рата на 686 милијарди долара (више од 950 милијарди долара у данашњем новцу).

Али САД су потрошиле више од четири пута више у Другом светском рату и победиле, а недуго пре тога водиле су рат на даљину у Кореји, тако да им није недостајало самопоуздања.

Доктор Лук Мидап, специјалиста за америчку спољну и одбрамбену политику са Универзитета Сент Ендрјуз у Великој Британији, каже да је у раним годинама рата владало опште осећање оптимизма.

„То је једна од истински необичних ствари које су обележиле читав Вијетнамски рат", каже он за ББЦ.

„САД су биле савршено свесне многих проблема - владала је велика скепса да ли америчка војска уопште може да оперише у том окружењу, а опет, све до 1968. године, америчка влада је била уверена да на крају може да победи."

То уверење ће, у међувремену, спласнути - њега је посебно нарушила комунистичка Тет офанзива у јануару 1968. године - а на крају ће одсуство конгресне подршке плаћању рата приморати Америку на повлачење борбених трупа 1973. године.

Међутим, доктор Мидап се пита да ли је уопште требало да америчке трупе иду у Вијетнам, баш као и други стручњак, професор Туонг Ву, шеф одсека за политичку науке на Универзитету у Орегону, у САД.

Исто мисли и др Нгујен Хоанг Ан, универзитетска професорка у Ханоју.

Одрасла је у Северном Вијетнаму током рата и искусила је америчко бомбардовање урбаних подручја из прве руке, и недвосмислено је да америчке трупе нису имале шта да траже у Вијетнаму.

„По мом мишљењу, Американци су учинили много за владу Северног Вијетнама, јер су сви њихови греси и грешке приписани неопходности рата и лако им је опроштено - јер су победили", каже она.

Америчке снаге нису биле спремне за ову врсту борби

Холивудски филмови често представљају младе америчке војнике како се муче по вијетнамским џунглама, док се вијетконговски побуњеници спретно крећу кроз густо растиње и прелазе у изненадне нападе.

„Свака масовна војска ће имати потешкоћа са борбама у неким од окружења у којима су се бориле САД", признаје доктор Мидап.

„Ова земља има делове који спадају међу најгушће џунгле које можете да нађете било где у југоисточној Азији."

Али, каже он, разлика у способности између две стране могла би бити преувеличана.

„Постоји мит који је настао током рата да америчке војска не може да изађе на крај са тим окружењем, док су Северни Вијетнамци и Вијетконг навикнути на њега - то никад заправо није била истина", каже он.

„Северни Вијетнамци и Вијетконг су се и сами изузетно мучили борећи се у таквом окружењу."

Према доктору Мидапу, значајније је то што су побуњеници увек били ти који су бирали време и локацију борби, па су могли лако да се повуку на безбедне положаје дуж границе у Лаосу и Камбоџи, где је америчким снагама обично било забрањено да их прате.

За професора Вуа, до пораза је довела усредсређеност САД на борбу против гериле Вијетконга.

„Побуњеници с југа никад не би успели да победе Сајгон", рекао је он за ББЦ.

Али ова стратешка грешка, каже он, омогућила је редовним трупама војске Северног Вијетнама да улазе на југ и те инфилтрирајуће снаге добиле су рат.

САД су изгубиле рат код куће

Овај сукоб често се назива „првим телевизијским ратом" и добио је до тада невиђен степен медијске пажње.

Године 1966, амерички Национални архив процењује да је 93 одсто америчких породица имало телевизијски пријемник код куће, а снимци које су гледали били су мање цензурисани и директнији него у претходним ратовима.

Због тога су снимци борби око америчке амбасаде у Сајгону током Тет офанзиве били толико упечатљиви.

Публика је малтене у реалном времену могла да види да Вијетконг може да доведе сукоб у само средише владе Јужног Вијетнама - и у дневне собе америчке јавности.

Од 1968. године па надаље, извештавање углавном није било повољно по рат - слике убијања, сакаћења и мучења невиних цивила приказиване су на телевизији и у новинама, а многи Американци били су ужаснути тиме и окренули су се против рата.

Изникао је огроман протестни покрет са масовним митинзима одржаваним широм земље.

На једним таквим демонстрацијама 4. маја 1970. године, четири мирна студентска демонстранта на Државном универзитету Кент у Охају убили су чланови Националне гарде.

„Масакр на Кенту" само је окренуо још више људи против рата.

Изузетно непопуларна регрутација младих такође је имала катастрофалне последице по морал, баш као и слике ковчега са телима америчких војника који су стизали кући - у рату је погинуло или нестало око 58.000 америчких регрута.

За професора Вуа, то је била огромна предност за север: иако су њихови губици били много већи, њихова тоталитарна држава држала је апсолутну контролу над медијима и монопол на информације.

„САД и Јужни Вијетнам нису имали капацитета нити воље да обликују јавно мњење до мере до које су то чинили комунисти", каже он.

„Они су имали масивни пропагандни систем. Затворили су границе и гушили сваку побуну. Ко год се није слагао са ратом, ишао је у затвор."

Професорка Нгујен са севера је сагласна.

„Америка је изгубила медијски рат. Северни Вијетнам је био потпуно изолован од света, тако да неправде његове владе нису откривене, свет их је видео само као праведнике. Али слике америчких злочина су се шириле свуда", каже она.

САД су изгубиле и битку за наклоност народа Јужног Вијетнама

Ово је био посебно бруталан рат током ког су САД употребиле читав дијапазон језивог наоружања.

Коришћење напалма (петрохемијска запаљива материја које гори на 2.700 степени и залепи се за све што додирне) и „ејџент оринџ" (још једно хемијско оружје које се користи за ускраћивање шумског заклона непријатељу, али које је такође уништавало усеве изазивајући масовну глад) имали су посебно штетан утицај на перцепцију САД међу руралним становништвом.

У мисијама са наређењем „пронађи и уништи" убијено је небројено много цивила у догађајима као што је масакр у селу Ми Лај 1968. године, током ког су амерички војници убили неколико стотина вијетнамских цивила у најозлоглашенијем инциденту из читавог Вијетнамског рата.

Број убијених цивила отуђио је локално становништво које није нужно нагињало подршци Вијетконгу.

„Није да су већина народа Јужног Вијетнама били посвећени комунисти - већина људи само је желела да живи свој живот и да избегне рат како год може", каже доктор Мидап.

Професор Ву се слаже да су САД имале проблема са стицањем наклоности народа.

„Увек је страној војсци тешко да задовољи људе - увек можете да очекујете да неће бити превише вољена", каже он.

Др Нгујен иде још даље.

„Нису само северњаци били антиамериканци, већ и јужњаци. Они који су радили у америчким агенцијама на југу, посебно жене, били су веома дискриминисани.

„Чињеница да су Американци били стационирани у Вијетнаму и командовали војском Јужног Вијетнама изазвала је да сви Вијетнамци мрзе САД и не верују њиховим идејама", сматра она.

Комунисти су имали бољи морал

Доктор Мидап верује да су уопштено гледано људи који су одлучили да се боре на комунистичкој страни били много више посвећени остваривању победе од људи који су били регрутовани да се боре на јужнокорејској страни.

„Постоје студије које су САД спроводиле током рата које потврђују да је дошло до огромног броја саслушавања комунистичких затвореника", каже он.

„И америчко министарство одбране и корпорација Ренд (експертска група повезана са америчком војском) произвели су студије за појачавање мотивације и морала које се баве тиме зашто се боре војници Северног Вијетнама и Вијетконга, и закључак до ког су све једногласно дошле јесте да су они мотивисани зато што доживљавају оно што раде као патриотски чин - поновно уједињење земље под једном владом."

Способност комунистичких снага да наставе упркос огромном броју жртава вероватно је још један доказ снаге њиховог морала.

Америчко руководство било је опседнуто идејом броја мртвих - ако успеју да убијају непријатеља брже него што те трупе могу бити замењене, комунисти ће изгубити вољу за борбом.

У рату је убијено око 1.100.000 Северних Вијетнамаца и Вијетконговаца, а опет су комунисти успевали да попуне властите редове све до самог краја рата.

Професор Ву није сигуран да ли је север имао бољи морал, али признаје да је индоктринација коју су пролазиле северне трупе претварала људе у „оружје".

„Они су успевали да наведу људе да верују у борбу. Захваљујући пропаганди и образовном систему, успевали су да претворе људе у праве метке."

Др Нгујен не помиње индоктринацију, али описује изузетно јединство на северу.

„Сви су били одлучни да се супротставе америчкој војсци. Прихватали су све губитке, бол, па и неправду, са вером да ће, кад рат буде завршен, све бити боље", каже она.

Влада Јужног Вијетнама била је непопуларна и корумпирана

Доктор Мидап сматра да је кључни проблем са којим се суочавао југ био недостатак кредибилитета, као и везе са бившом колонијалном влашћу.

„Подела на Северни и Јужни Вијетнам увек је била вештачка, до које је довео Грађански рат", каже он, „не постоји културни, етнички или лингвистички разлог да се Вијетнам дели на две земље."

Он сматра да је југом почела да влада верска мањина - католици.

Иако је ова група заступала можда свега 10 до 15 одсто становништва (Вијетнам је већински будистички), многи са севера бежали су на југ да би избегли прогон, створивши оно што доктор Мидап назива „критичном масом" у политици југа.

А ти јужни политичари, попут првог председника југа Нго Дин Диема, имали су моћне католичке пријатеље у Америци - људе као што је председник Џон Ф. Кенеди.

Ова доминација верске мањине „учинила је државу Јужног Вијетнама непопуларном код огромне већине становништва, који су били будисти", каже доктор Мидап.

То је довело, сматра он, до кризе легитимитета и владе коју је већина Вијетнамаца доживљавала као страни увоз, наслеђе француског колонијализма, јер су се многи католици борили на страни Француза.

„Само присуство пола милиона америчких војника потцртавало је чињеницу да се ова влада ослањала на странце у сваком замисливом погледу", додаје доктор Мидап.

„Јужни Вијетнам никад није био политички пројекат који може да убеди велики број људи да је вредно борити се и умрети за њега."

Ово, каже он, поставља питање да ли је уопште требало слати америчке трупе као подршку држави коју описује као изједену корупцијом.

„Од њеног настанка до њеног уништења, Република Вијетнам била је једна изузетно корумпирана држава, што је било погоршано огромним упливом америчке помоћи од 1960. до 1975. године - то је потпуно нарушило привреду Јужног Вијетнама", каже он.

„То је практично значило да нико не може да дође ни до каквог положаја, цивилног или војног, а да не подмити некога."

Тако нешто, сматра он, оставило је огромне последице на оружане снаге.

„То значи да САД никад нису могле да изграде поуздану, способну војску Јужног Вијетнама", каже он.

„И зато је одувек било неминовно - а чак је и амерички председник Ричард Никсон признао да је неминовно - да се држава Јужни Вијетнам у једном неодређеном тренутку у будућности, кад америчке трупе буду отишле, распадне."

САД и Јужни Вијетнам су се суочавали са ограничењима која север није имао

Професор Ву се не слаже да је пораз југа био неминован и сматра да америчко учење о Вијетнаму обично тражи изговоре.

„Они желе да окриве некога за пораз, а најлакше је окривити Јужне Вијетнамце", каже он, додавши да су критика корупције и фаворизовање католицизма у америчким извештајима преувеличани.

„Било је много корупције, али не на нивоу који би довео до губитка рата. Она је створила много неспособности и неефикасних војних јединица, али целокупно гледано, војска Јужног Вијетнама се борила веома добро", тврди он.

Чак толико добро, верује професор Ву, да би било боље за југ - који је током рата изгубио од 200.000 до 250.000 војника - да је сам водио све борбе, додуше уз америчко оружје и средства.

На крају, за професора Вуа, одлучујући фактор био је способност севера да веома дуго одржава потпуну ратну машинерију - што је била концентрација дејстава којој либералнији југ напросто није могао да парира.

Сама природа политичког система значила је да је јавност веровала у рат и мање знала за жртве.

„САД и Јужни Вијетнам напросто нису успевали да обликују јавно мњење онако како су то успевали комунисти", каже професор Ву.

„Упркос великим губицима у људству, они су ипак успевали да мобилишу људе", истиче он, што је значило да су војне тактике као што су самоубилачки напади у 'људским таласима' били доступни северу, али не и југу."

Кључно, додаје он, финансијска и војна подршка северу од Совјетског Савеза и Кине није посустајала, као што јесте америчка подршка југу.

За др Нгујен, Вијетнам, као и Авганистан, нас учи вредној лекцији.

„Све земље треба оставити да саме решавају проблеме - они изван би само требало да подржавају", каже она.

„Мислим да би ситуација могла да буде другачија да су Американци подржали председника Диема уместо да га свргну.

„Да ли је Вијетнам постао сличан Кореји? Касније, када сам имала више информација, схватила сам да Американци нису потпуно погрешили, али начин на који су водили рат учинио је да већина Вијетнамаца није могла да их прихвати", каже професорка из Ханоја.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]