Рат у Ираку: Како се распала потрага за тајним оружјем

Двадесет година после инвазије на Ирак, и даље не јењава контроверза око постојања „оружја за масовно уништење" које је послужило као оправдање за учешће Велике Британије у рату.

Испливали су нови детаљи о потрази за оружјем масовног уништења у склопу ББЦ серијала Шок и рат: Ирак 20 година касније, засновани на разговорима са десетинама људи који су били директни учесници.

„Боже."

То је била реакција у једној речи вишег официра МИ6 кад му је колега саопштио крајем 2001. године да Американци озбиљно размишљају да покрену рат са Ираком.

Агенти ЦИА такође се присећају шока британских колега.

„Мислио сам да ће добити срчани удар ту за столом", присећа се Луис Руеда, шеф групе за ирачке операције ЦИА.

„Да нису били углађена господа, мислим да би замахнули преко стола и ошамарили ме."

Порука је убрзо стигла до Даунинг Стрита (британског премијера).

Испоручили су је шпијуни, а не дипломате.

„Био сам вероватно први који је то саопштио премијеру: 'Свидело се вама или не, завршите све што имате, зато што изгледа да се спремају за инвазију", каже за ББЦ у ретком интервјуу сер Ричард Дирлав, тадашњи шеф МИ6 и чести посетилац Вашингтона.

МИ6 - британска обавештајна служба - спремала се да се дубоко уплете у једну од најконтроверзнијих епизода у њеној историји која је имала најдалекосежније последице.

За САД, питање оружја масовног уништења било је секундарно у односу на много јачу жељу да се свргне ирачки лидер Садам Хусеин.

„Извршили бисмо инвазију на Ирак да је Садам Хусеин имао гумицу за теглу и спајалицу", каже Руеда.

„Рекли бисмо: 'Ох, избиће вам око.'"

Што се тиче Велике Британије, кад је требало „продати" Ирак колебљивој јавности, претња коју је наводно представљало ирачко оружје за масовно уништење - хемијско, биолошко и нуклеарно - било је од кључне важности.

Понекад се износе наводи да је британска влада измислила тврдње о оружју масовног уништења.

Али министри из тога времена тврде да су их њихови шпијуни уверавали да то оружје постоји.

„Веома је важно разумети да сам се ја ослањао на обавештајне податке које сам добијао и мислим да сам имао право да се ослањам на њих", каже ми Тони Блер, бивши премијер.

Вече пред инвазију он каже да је тражио - и добио - уверавања од Здруженог обавештајног одбора.

Он одбија да критикује обавештајне службе зато што су погрешиле.

Други министри кажу да су гајили извесне сумње у оно време.

„У три наврата сам испитивао Ричарда Дирлава о пореклу тих обавештајних података", каже Џек Стро, тадашњи министар спољних послова.

„Имао сам непријатан осећај у вези са свим. Али Дирлав ме је уверавао у сваком од тих наврата да су ти агенти поуздани."

Међутим, Стро каже да су на крају политичари ти који морају да преузму потпуну одговорност, јер они доносе коначне одлуке.

Упитан да ли о Ираку данас размишља као о обавештајном пропусту, одговор сер Ричарда је једноставан: „Не."

Он и даље верује да је Ирак имао некакав програм оружја и да су његови елементи можда били пресељени преко границе са Сиријом.

Други се не слажу с тим.

„Био је то огроман пропуст", каже сер Дејвид Оманд, тадашњи британски координатор безбедности и обавештајних служби.

Он каже да је „пристрасност потврђивања" навео владине стручњаке да прихвате фрагменте информација који су подржавали идеју да Садам Хусеин има оружје масовног уништења и да одбаце све оне који су говорили да нема.

Неки унутар МИ6 такође тврде да су ономад гајили извесне сумње.

„У оно време сам имао осећај да је оно што радимо погрешно", каже један агент који је радио на Ираку, а који се раније није јавно оглашавао и тражио је да остане анониман.

„Није било нових или кредибилних обавештајних података или процена које указују на то да је Ирак поново покренуо програме оружја масовног уништења и да они представљају непосредну опасност", каже овај бивши агент, говорећи о периоду ране 2002.

„Мислим да је са становишта владе то била једина ствар коју су могли да нађу… оружје масовног уништења је била једина ствар за коју су могли да се ухвате да би њихова акција била легална."

Постојећи обавештајни подаци у пролеће 2002. године били су некомплетни.

Дугогодишњи агенти МИ6 у Ираку имали су мало или нимало информација о оружју масовног уништења и у току је био очајнички лов на свеже обавештајне податке из нових извора како би се поткрепио тај аргумент, нарочито имајући у виду да је за септембар био планиран досије.

Један други инсајдер присећа се како је декодирао поруку у којој се каже да „није постојала важнија улога" за обавештајну службу него да убеди британску јавност у неопходност акције.

Он каже да су била постављена питања да ли је то регуларно, али је та порука обрисана.

Дванаестог септембра, сер Ричард је ушао у Даунинг Стрит са вешћу о важном новом извору.

Овај човек тврдио је да су Садамови програми оружја поново покренути и обећао је да ће дотурити нове детаље ускоро.

Иако овај извор није прошао све неопходне провере, а његове информације нису подељене са стручњацима, детаљи су прослеђени премијеру.

Сер Ричард одбацује оптужбе да се сувише приближио Даунинг Стриту као „смешне", али одбија да коментарише детаље случаја или конкретне изворе.

Наредних месеци, међутим, овај нови извор никад није одржао обећање и на крају је пресуђено да је све измислио, кажу други обавештајни извори.

Контрола квалитета је попуштала, тврде они.

Било је врло вероватно да неки нови извори измишљају информације за новац или зато што желе да Садам буде свргнут с власти.

У јануару 2003, сусрео сам се у Јордану са човеком који је побегао из Садамове обавештајне службе.

Он је тврдио да је учествовао у развијању мобилних лабораторија које раде на биолошком оружју, далеко од очију УН-ових инспектора.

Његове тврдње завршиле су у презентацији америчког државног секретара Колина Пауела Уједињеним нацијама у фебруару 2003. године, иако су неки у оквиру америчке владе већ ставили „етикету непоузданости", тврдећи да тим информацијама не може да се верује.

Други извор под шифрованим именом „Фелш лопта", на ког су се ослањали и САД и Велика Британија, такође је измишљао детаље о лабораторијама.

Не сме се заборавити да је Садам некада заиста имао оружје масовног уништења.

Неколико недеља пре рата 2003, посетио сам село Халабџа у северном Ираку, и слушао мештане како описују један дан 1988. кад је Садамова војска бацила хемијско оружје на њих.

Истина о томе шта се десило са тим оружјем испливаће на видело тек после рата.

Садам је издао наређење да се уништи већи део програма оружја масовног уништења почетком деведесетих после Заливског рата у нади да ће добити потврду да је чист од инспектора за оружје УН-а, рекао ми је касније један од главних ирачких научника.

Ирачки лидер се можда надао да ће започети програм некада касније.

Али он је све уништио у тајности, делом да би одржао блеф да можда и даље има нешто што може да искористи против суседног Ирана, са којим је управо био у рату.

И зато кад су инспектори УН-а касније тражили од Ирака да докаже да је све уништио, он то није могао.

Један ирачки научник касније је обелоданио да су се решили једног смртоносног једињења за које су западне обавештајне службе тврдиле да није пронађено, сипавши га у земљу.

Али они су то урадили близу једне од Садамових палата и плашили су се да ће признавање те чињенице да их кошта живота кад за то сазна ирачки лидер.

Резултат свега овога био је да Ирак никад заправо није могао да докаже да више нема оружје.

Крајем 2002, инспектори УН-а вратили су се у Ирак да траже оружје масовног уништења.

Неки од ових инспектора, говорећи први пут за ББЦ, присећају се како су га тражили на локацијама на којима су обавештајне дојаве са Запада сугерисале да би мобилне лабораторије могле да се налазе.

Они су открили оно што један од њих назива „набуџеним сладолеџијским камионом", прекривен паучином.

Јавност у оно време никад није сазнала да, како се рат приближавао, а извори нису успевали да дођу до информација и инспектори нису проналазили ништа, почела је да влада забринутост.

„Паника" - како је један инсајдер то описао.

„Моја будућност је у вашим рукама", рекао је Блер, напола у шали, сер Ричарду у јануару 2003, док је притисак растао да се пронађе доказ о постојању оружја масовног уништења.

„Било је то фрустрирајуће у оно време", присећа се данас сер Ричард.

Он оптужује инспекторе да су били „неспособни" зато што нису успели ништа да нађу.

Ханс Бликс, који је предводио хемијске и биолошке инспекције УН-а, каже за ББЦ да је све до почетка 2003. веровао да постоји оружје, али је почео да сумња у његово постојање након што дојаве нису довеле ни до чега.

Желео је да добије још времена да стигне до одговора, али му нису дали.

Неуспех да се пронађе „дефинитиван доказ" није спречио почетак рата у марту 2003.

А оружје масовног уништења није пронађено ни после рата.

„Све се распало", каже један бивши агент МИ6, присећајући се интерне анализе извора после рата.

А све ће то оставити дубоке и далекосежне последице и по шпијуне и по политичаре.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]