Чекајући америчке амбасадоре: Има ли Балкан разлога за бригу

Када је лепо време у Вашингтону, од велелепне модернистичке зграде која носи име Харија Трумана и где је седиште Стејт департмента, до Беле беле куће потребно је 20 минута пријатне шетње.

Ипак, од повратка председника Доналда Трампа на функцију, ове две институције америчке политике делују удаљено као никад у новијој историји, а чини се као да о спољној политици САД суштински одлучује само један човек.

У центру Трампове спољне политике у првој години другог мандата су били Блиски исток, Украјина, Венецуела и Иран, док је регион Балкана остао изван видокруга.

О томе сведочи податак да у Србији, Северној Македонији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Албанији још нема амбасадора Сједињених Држава.

Балкан, међутим, није једини регион који тренутно претерано не занима Белу кућу, јер почетком 2026. постоји око 80 празних места без амбасадора кога је потврдио Сенат.

Из Северне Македоније и Црне Горе су повучени у децембру 2025, заједно са колегама из још 28 земаља, а за Србију је именован Марк Брновић, чија је кандидатура повучена, а потом је он преминуо.

„Ово је стандардни процес у свакој администрацији.

„Амбасадор је лични представник председника и његово је право да осигура да у тим земљама има појединце који унапређују агенду 'Америка на првом месту' (Америца Фирст)“, рекла је виша званичница Стејт департмента за ББЦ на српском.

Управо је та крилатица о Америци била један од адута Трампа у председничкој кампањи 2024, али оно што није баш увек јасно - ако су САД на првом месту, како се ређају остали приоритети на том списку.

„То је промена у америчкој дипломатији, у другој Трамповој администрацији има знатно мање спољне политике засноване на идеји проналажења заједничког језика“, оцењује Камерон Мантер, бивши амбасадор САД у Београду, за ББЦ на српском.

Шта је Балкан за Америку?

Иако је прошло годину дана од доласка нове администрације, тешко је знати каква је тренутно политика према Балкану и има много нејасноћа о приоритетима САД у региону, објашњава Лук Занер, амерички дипломата који је радио у Србији и Северној Македонији.

„Генерално су каријерни амбасадори били на свим позицијама у региону, а Србија је била мали изузетак под администрацијом бившег председника Џозефа Бајдена јер је Кристофер Хил доведен из пензије“, каже.

САД немају амбасадора у Србији од јануара 2025. када се Хил сам повукао. На Косову је у децембру 2024. Џефу Ховенијеру окончан мандат, а исти случај је био и са Мајклом Марфијем у Босни који је напустио Сарајево у фебруару 2025.

У Албанији САД немају амбасадора од 2023, када је ту функцију напустила Јури Ким.

Балкан није потпуно ван средишта пажње актуелне америчке администрације, али чињеница да нема представнике на највишем нивоу „шаље сигнал“ целом региону, објашњава Мајкл Полт, још један бивши амбасадор САД у Србији, у разговору за ББЦ на српском.

„Не би било фер рећи да је тако само сада.

„Већ пред крај мог мандата у Београду, постало је јасно да ц́е односи на Западном Балкану постати много више европски посао, а да су се САД мало повукле, али не и потпуно нестале из региона“, истиче Полт, сада предавач на Аризона стејт универзитету.

Он је амбасадорски мандат почео у државној заједници Србије и Црне Горе 2004, а завршио у самосталној Србији 2007. године, када га је заменио Камерон Мантер, који је остао до 2010.

„Делује да сада постоји знатно мање интересовања да се сазна шта се дешава у региону.

„Постоји вакуум и није вероватно да ће бити иницијативе из Вашингтона о решавању регионалних питања“, процењује Мантер.

Од повратка на председничку функцију, Трампова администрација је неретко имала шумове на везама са европским земљама које сматра савезницима.

Повремено се то одржавало и на Балкан.

„Ако је то у првом мандату било видљиво у смислу Вашингтонског споразума који никад није примењен, сада се види у другом смислу - скоро потпуног ингорисања Балкана, осим ако то не треба да буде нека врста пословног односа са локалним елитама“, каже Веско Гарчевић, професор међународних односа на Универзитету Бостон, за ББЦ на српском.

У марту 2024, док је председник САД био Бајден, Трампов зет Џаред Кушнер је најавио да ц́е његова компанија Аффинитy Партнерс уложити у пројекте у Србији - на месту уништене зграде Генералштаба у Београду - и у Албанији.

Уследили су протести због тог пројекта у Београду, а Кушнерова фирма се средином децембра 2025. повукла.

У поређењу са више озбиљних спољнополитичких жаришта, Балкан тренутно делује релативно стабилно из угла Вашингтона.

„Трампов тањир је ужасно пун у овом тренутку, а Бела кућа резонује да Западни Балкан воде људи са којима може да сарађује, са Београдом на челу“, сматра Ричард Крејмер, сарадник америчког Института за истраживање спољне политике.

Санкције Нафтној Индустрији Србије (НИС) због већинског руског власништва, затим Милораду Додику, лидеру Срба у Босни због нарушавања Дејтонског споразума, биле су две теме којих се озбиљно дотакла америчка администрација током 2025.

„Те санкције НИС-у је увео Бајден, а Трамп инсистирао да се спроведу и зато смо имали ову кризу, а ОФАК ће морати да донесе одлуку“.

„Ето, показали су интересовање да Додика натерају на повлачење и успели су, али то делује као једнократна ствар где се не види континуитет политике“, каже Иван Вујачић, бивши амбасадор Државне заједнице Србије и Црне Горе, потом и Србије у Вашингтону, за ББЦ на српском.

Тренутну ситуацију са америчким амбасадама на Балкану сликовито описује као „бродове на мору без капетана, са заменицима капетана који гледају да одрже брод у пловном стању".

„Чак и да имају амбасадоре, Балкан не би био у средишту пажње. То је битно само у симболичком смислу“, додаје он.

Неповерење у дипломатију

Америчку спољну политику представљају председник државе и државни секретар који је на челу Стејт департмента, одакле је у јулу прошле године отпуштено више од 1.300 запослених.

„Проблем са мањком амбасадора није специфичан за Балкан, јер има много упражњених места, чак и у великим земљама попут Немачке.

„Трамп жели да постави лојалисте на амбасадорска места - баш као што то чини вец́ина администрација - али такође у великој мери заобилази Стејт департмент и амбасаде“, тврди Данијел С. Хамилтон, професор Џонс Хопкинс универзитета и бивши заменик помоћника државног секретара, у писаној изјави за ББЦ.

Отпуштању у Стејт департменту претходило је гашење Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) коју су многи сматрали снажним алатом америчке „меке моћи“ и дипломатије.

„То је Трампов начин деловања у стилу: 'Да бисмо их реформисали, прво морамо да их испразнимо или срушимо институције пуне левичарских државних службеника'“, указује професор Ричард Крејмер.

Како се постаје амерички амбасадор?

Процедура за избор америчких амбасадора није мењана деценијама, али није тако једноставна.

Председник државе формално подноси име номинованог Сенату, а потом Одбор за спољне односе Сената разматра предлог и може да одржи саслушање.

Ако одбор одобри номинацију, она се упуц́ује на гласање пуном саставу Сената.

„У случају озбиљних подела у Сенату, има начина да се пролонгира долазак номинација на дневни ред.

„То су радили и једни и други (и републиканци и демократе), не иде увек глатко", објашњава Иван Вујачић.

Тако је Никол Мекгроу, амбасадорка у Хрватској, чија је номинација поднета у марту 2025, чекала на потврду до 7. октобра.

„Док сам био у дипломатској служби, радио сам за Била Клинтона, а затим за Џорџа Буша и за Барака Обаму.

„Није било важно да ли је председник из Републиканске или Демократске странке, али то изгледа није довољно за Трампа“, говори Камерон Мантер.

У образложењу масовних отпуштања у Стејт департменту током 2025, државни секретар Марко Рубио је рекао да „ефикасна модерна дипломатија захтева рационализацију ове преоптерец́ене бирократије“.

Упркос чињеници да Сенат контролише извршну власт, у Америци је одавно прихвац́ен принцип да једна особа мора да говори у име САД о спољним пословима и ту се Трамп не разликује много од претходника, објашњава Мајкл Полт.

„Ипак, не могу да прихватим тврдње Трампове администрације да каријерне професионалне дипломате нец́е подржавати политику председника Сједињених Држава“, додаје.

Неповерење актуелних америчких власти у устаљене дипломатске институције пренело се и на међународни ниво, где је Трамп, покушавајући да реши кризе, често прескакао Уједињене нације (УН).

„Систем одлучивања и координисања води се из Беле куће, кроз директну комуницирају са Трампом и његовим саветницима, па је малтене створена паралелна дипломатска служба на коју се он ослања“, оцењује професор Веско Гарчевић.

Дипломатија налик бизнису

Амерички критичари Трампове администрације, који долазе углавном из редова Демократске странке, али не само ње, оптужују председника да је почео искључиво да се ослања на трансакциону дипломатију.

То је прагматичан приступ међународним односима који даје приоритет конкретним разменама, као што су економски подстицаји, безбедносне гаранције и политички уступци, у односу на апстрактне принципе или дугорочне савезе.

„И Балкан ће морати да се прилагоди трансакционим елементима америчке дипломатије.

„То значи да ако постоји нешто што Американци желе, ви треба да одлучите да ли желите да радите са њима, као пословни договор.

„И то морате да урадите на основу идеје да у Америци постоји само једна особа која води спољну политику, а то је Доналд Трамп“, каже Камерон Мантер.

На сцени је, каже, „персонализована дипломатија".

„Пошто Балкан није богат, ово је посебно тешко за регион, јер се пита - шта ми имамо да понудимо?

„Можда жели да изгради хотел или да купи рудник“, додаје Мантер.

Шта је Америка за Балкан?

Долазак Трампа на власт обрадовао је многе лидере на Балкану.

Милорад Додик је још током председничке кампање отворено подржао Трампа и угостио у Бањалуци његовог савезника Рудија Ђулијанија, док је Андрија Мандић, просрпски политичар из Црне Горе, потписао иницијативу да се Трампу уручи Нобелова награда за мир.

„Снаге које су током ратова подржавале националистичку политику, покушавају на све начине да се 'укопчају' у Трампов приступ и представе као савезници“, каже Веско Гарчевић.

Председник Србије Александар Вучић је неколико месеци пре избора 2024. у Београду угостио сина председника САД, Доналда Трампа Млађег, а у мају 2025. се и он срео са Ђулијанијем на Флориди.

И док су светла Вашингтона снажно уперена ка неким другим деловима света, отвара се питање ко би могао да искористи овакву ситуацију.

САД су до сада гледале Балкан углавном као „мекани трбух“ Европе - регион кроз који конкурентске силе лако могу да остваре утицај и зато тајминг „није могао буде гори“, сматра Лук Занер из невладине организације Центар за амерички прогрес (ЦАП).

Током претходних година, Бајденова администрација је често говорила о „малигном руском и кинеском утицају“ и тражиле од Србије да се јасно одреди ка евроатлантском путу.

„Руси су веома усредсређени на веома тежак проблем који су сами себи створили у Украјини, али су Кинези у веома доброј позицији да прошире утицај у региону“, оцењује бивши амбасадор Мантер.

Од 2010. године расте уплив кинеских средстава у Србију, а врхунац је био 2019, када је Србија примила 1,6 милијарди долара.

„Увек сам сматрао да су САД својеврстан поуздани лепак за земље региона и ЕУ. А ако уклоните лепак, ствари почињу да се распадају.

„Сада има оних који ће врло радо донети властити лепак, Кина или Владимир Путин“, закључује Полт.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk