Како Трампов светски поредак утиче на Европу уочи кључне конференције о одбрани

Прошло је годину дана откако је амерички потпредседник Џеј Ди Венс одржао изненађујући говор на Минхенској конференцији.

Прекорио је Европу због њене политике о миграцији и слободи говора и рекао да је највећа претња са којом се континент суочава долази изнутра.

Публика је била видно збуњена.

У међувремену, Трампова Бела кућа је преокренула читав свет наглавачке.

И савезницима и непријатељима подједнако су уведене казнене царине, амерички војници дрско су упали у Венецуелу и заробиле председника Николаса Мадура, Вашингтон је у неуједначеној потрази за миром у Украјини под условима који одговарају Москви, а у ваздуху лебди и бизарни захтев да Канада постане „51. држава" САД.

Овогодишња конференција, која почиње крајем ове недеље, још једном делује као да ће бити одлучујућа.

Америчку делегацију предводи државни секретар и саветник за националну безбедност Марко Рубио, док је позвано више од 50 других светских лидера.

Одржава се у тренутку кад европска безбедност изгледа све неизвесније.

Најновија америчка Стратегија за националну безбедност (НСС), објављена крајем прошле године, позвала је Европу да „стане на властите ноге" и „преузме одговорност за сопствену безбедност", и тако потпирила страхове да су САД све мање спремне да служе као ослонац европске одбране.

Али криза око Гренланда била је та која је истински почупала ткање читаве трансатлантске алијансе Америке и Европе.

Доналд Трамп је изјавио у бројним приликама да „мора да поседује" Гренланд због Америке и глобалне безбедности, а неко време није искључивао чак ни употребу силе.

Гренланд је самоуправна територија која припада Краљевини Данској, тако да није изненадило кад је дански премијер изјавио да би насилно америчко преузимање означило крај НАТО алијансе која је служила као ослонац европске сигурности последњих 77 година.

Криза око Гренланда за сада је избегнута, Бела кућа има друге приоритете.

Ипак, оставља да неугодно питање виси над Минхенском безбедносном конференцијом: да ли су безбедносне везе Европе и Америке непоправљиво раскинуте?

Оне се јесу промениле, ту нема никакве дилеме, али се нису распале.

Алекс Јангер, који је био шеф британске тајне обавештајне службе МИ6 од 2014. до 2000. године, каже за ББЦ да иако се трансатлантска алијанса неће вратити на оно што је била, она није срушена.

„И даље ћемо имати огромне користи од наших безбедносних, војних и обавештајних односа са Америком", каже он.

Јанге верује, баш као и многи други, да је Трамп био у праву кад је захтевао да Европа преузме на себе више терета властите одбране.

„Имате континент од 500 милиона људи (Европа), који тражи од континента од 300 милиона људи (Америка) да изађе на крај са континентом од 140 милиона људи (Русија).

„Те ствари су потпуно погрешно постављене. И зато верујем да Европа треба да преузме већу одговорност за властиту одбрану", рекао је Јангер.

Ова неравнотежа, у којој амерички порески обвезник деценијама практично субвенционише потребе европске одбране, највећи је разлог за озлојеђеност Трампове Беле Куће према Европи.

Али поделе у трансатлантској алијанси иду много даље од броја војника и иритације оним земљама у НАТО које, попут Шпаније, не испуњавању ни минимум од два одсто бруто друштвеног производа (БДП) потрошње на одбрану.

Русија тренутно троши више од седам одсто БДП-а на одбрану, док је Велика Британија нешто испод 2,5 одсто.

По питању трговине, миграције и слободе говора, Трампов тим има значајно другачије ставове од Европе.

У међувремену, европске владе су узнемирене односом Трампа са руским лидером Владимиром Путином и његовом склоношћу да окриви Украјину зато што је Русија извршила инвазију на њу.

Организатори Минхенске безбедносне конференције објавили су извештај пред догађај у којем Тобиас Бунде, директор истраживања и политике, истиче да је сада дошло до суштинског разилажења са америчком послератном стратегијом.

Ова стратегија, тврди он, умногоме се ослањала на три стуба: вера у корист од мултилатералних институција, економске интеграције и став да демократија и људска права нису само вредности, већ стратешке предности.

„Под Трамповом администрацијом, сва три ова стуба су ослабљена или отворено доведена у питање", каже Бунде.

'Изненађујући позив на буђење за Европу'

Већи део начина размишљања Трампове Беле куће може се пронаћи у америчкој Стратегији за националну безбедност.

Вашингтонски Центар за стратешке и међународне студије (ЦСИС) описује овај документ као „стваран, болан, шокантан позив на буђење за Европу" и „тренутак огромног размимоилажења између погледа Европе на саму себе и Трампове визије о Европи."

Стратегија наводи као приоритет нову политику подршке групама које су непријатељски настројене управо према оним европским владама које би требало да су савезници Вашингтона.

Она промовише „неговање отпора европској актуелној путањи у оквиру европских народа" и каже да европска мигрантска политика „ризикује брисање цивилизације".

Међутим, документ инсистира на томе да „Европа остаје стратешки и културолошки значајна за Сједињене Америчке Државе“.

„Реакција европске већине на ову стратегију вероватно је исти онај ужаснути шок са којим је дочекан минхенски говор потпредседника Џеј Ди Венса“ у фебруару 2025. године, кажу из каже ЦСИС-а.

„Тренутно видимо успон политичких актера који не обећавају реформу или обнову, али који су веома експлицитни по питању њихове жеље да сруше постојеће институције, и ми њих зовемо рушитељи", каже Софи Ајсентраут из Минхенске безбедносне конференције.

Нарвин тест

Али укључно питање у свему овоме је „да ли Члан 5 и даље функционише?".

Члан 5 је део повеље НАТО која предвиђа да се напад на једну земљу чланицу доживљава као напад на све.

Од 1949. године све до пре годину узимано је здраво за готово да уколико Совјетски Савез, или у последње време Русија, изврше инвазију на неку државу чланицу НАТО као што је Литванија, онда ће јој алијансе свом снагом притећи у помоћ. подржана америчком војном силом.

Иако званичници НАТО инсистирају на томе да је Члан 5 и те како жив и здрав, Трампова непредвидљивост у комбинацији са презиром који његова администрација гаји према Европи неизбежно га доводи у питање.

То је оно што ја називам „Нарвиним тестом".

Нарва је град у којем се већински говори руски у Естонији, на реци Нарва, на самој граници са Русијом.

Ако, хипотетички гледано, Русија покуша да га преотме, под изговором, на пример, „да стиже у помоћ руским земљацима", да ли би садашња америчка администрација пошла да спаси Естонију?

Исто питање може да се примени и на будући, хипотетички, руски напад на Сувалкски коридор, који раздваја Белорусију од руске ексклаве Калињинграда на Балтику.

Или, ако ћемо право, арктички архипелаг Свалбард под норвешком управом, где Русија већ има колонију у Баренцбургу.

Имајући у виду скорашње територијалне амбиције америчког председника према преотимању Гренланда од друге чланице НАТО Данске, нико не може да предвиди засигурно како би Трамп реаговао.

А то, у време кад Русија води прави рат против једне европске земље у Украјини, може да доведе до опасних грешака у рачуници.

Овогодишња Минхенска безбедносна конференција би требало да пружи неке одговоре о томе куда се креће трансатлантска алијанса.

Али ти одговори не морају нужно да буду оно што би Европа волела да чује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk