Крагујевац-Килиманџаро: Драматични пут Заставе 101 ка врху Африке

Била је аутомобил југословенске полиције, имала је карактеристичну пикап варијанту са два седишта, али Застава 101 вероватно се најбоље показала на више од 11.000 километара дугој одисеји од Крагујевца до највише планине Африке - Килиманџара, пре тачно пола века.

Екипа од 11 чланова - радника крагујевачке Црвене заставе, новинара, сниматеља, редитеља и возача, отиснула се 14. фебруара 1975. на јединствену авантуру, кроз пустињу и савану, популарним Стојадином.

„Сада, на моје велико изненађење, поред свих ствари које сам радио у животу, ово је једна од лепших и важнијих", говори Милан Ракочевић, организатор експедиције и професор Архитектонског факултета у пензији, за ББЦ на српском.

Возећи по ужареном пустињском песку, пролазећи кроз небезбедна подручја, често на војничком нишану, довијајући се на различите, понекад и нелегалне начине, напослетку су остварили циљи и докопали се крова Африке.

„Где год смо се појавили, људи нису могли да верују да смо дошли обичним серијским возилима", говори Бранко Балетић, редитељ и један од учесника, за ББЦ на српском.

„Поред ентузијазма, требало је и мало лудила", признаје.

Караван од пет малих црвених путничких аутмобила прошао је кроз Грчку, Египат, Судан, Уганду, Кенију и, коначно, Танзанију и после месец и по дана вратио се кући, у Југославију.

'11 храбрих људи'

Вративши се у Београд из Алжира, где је неко време живео и радио, Милан Ракочевић је пожелео да поново посети пустињу и са групом људи уради репортажу.

Његов пријатељ и рели шампион, Бранимир Перић Џо помогао му је предложивши да читаву акцију организују са Црвеном заставом и њиховим аутомобилима.

Уследили су разговори са комерцијалним сектором југословенског индустријског гиганта и представљање плана, да би руководство напослетку, „са великим ентузијазмом", прихватило идеју о експедицији кроз афричке вилајете и беспућа црног континента Заставом 101.

„Идеја је била да се Застава, као велики произвођач аутомобила, изрекламира кроз тих неколико афричких земаља, са надом да може да их извози", објашњава Ракочевић.

Двојици пријатеља у помоћ при организацији прискочила и Гинка Милинковић из комерцијале Црвене заставе, која је упутила позив новинарима различитих редакција широм Југославије.

Екипа је на крају бројала укупно 11 чланова: аутомеханичаре Слободана Николића и Миодрага Барлова, новинаре Јожу Влаховића, Душана Секулића и Богдана Шеклера, уједно и лекара, фоторепортера Миољуба Јелесијевића, редитеља Бранка Балетића и камермана Братислава Грбића.

Добили су пет црвених аутомобила марке Застава 101, тек скинутих са производне траке.

На четири Стојадина, без задњих седишта, биле су полепљене етикете спонзора и називи држава кроз које пролазе, док је пети био стандардан, без украса, и једини за три члана посаде.

Све је било спремно.

Из Крагујевца су свечано испраћени 14. фебруара 1975.

'Тито, Насер, сава сава'

Прва земља на путу ка Африци била је Грчка, где је годину дана раније пао седмогодишњи Режима пуковника, последња војна диктатура у Европи, одакле су бродом допловили до египатске луке и града Александрије.

Одмах их је дочекала једна необична ситуација - морали су да пререгиструју кола и поново изврше технички преглед, да би окићени новим таблицама продужили даље, каже Ракочевић.

У Каиру им је приређен леп дочек у амбасади, док су једне локалне новине писале о „11 храбрих људи" из Југославије који „крећу у незивесност".

„Тај пут је заиста био потпуно неизвестан, наша експедиција је кренула наслепо", присећа се организатор.

До крајњег југа Египта, долином реке Нил и асфалтом, дошло се уз привремена задржавања на контролним пунктовима са наоружаним људима, али без већих проблема.

У томе им је помогао натпис Југославија на хауби, као и чињеница да су обе земље биле оснивачице Покрета несврстаних, што је наилазило на добар пријем и код обичног народа.

Један од чланова експедиције Душан Секулић, новинар Илустроване политике, памти реакцију неколико египатских породица на једној железничкој рампи док су чекали да прође воз.

„Били су врло радознали, питали ко смо и одакле долазимо, па кад су чули Југославија, почели су да играју певају и узвикују громогласно - Тито, Насер, сава сава (заједно)", говори он за ББЦ на српском.

У част Гамала Абдела Насера, некадашњег председника Египта и официра, као и пријатеља југословенског лидера, названо је и језеро на крајњем југу земље, које је требало прећи.

Ракочевић је договорио прелазак са агенцијом за транспорт, махом камила и оваца, преко вештачке акумулације дугачке 550 километара, али не бродом.

„Пет аутомобила смо ручно пребацили на сплав који је вукао мали чамац. Спавали смо на даскама, претходно их очистивши од балеге", говори кроз осмех професор у пензији.

„И мислим да смо били први Европљани, а сигурно први Југословени који су читавом дужином пловили Насеровим језером", додаје.

После четири дана стигли су у Вади Халфу, град у Судану на обали језера, али без икаквог уређеног пристаништа.

Уследило је „драматично искрцавање".

Пет Стојадина су на тло пребачени захваљујући почупаним даскама са сплава.

Погледајте видео: Вожња кроз историју Југославије у „Стојадину"

'Колективни дух'

Екипа се брзо уклопила и у ходу спријатељила, каже Душан Секулић.

„Прошли смо добро захваљујући међусобној солидарности и чињеници да су аутомобили издржали."

Мало му је тешко испрва било да се „убаци у колективни дух", јер иако је био „генерација радничких акција", никада није у њој учестовао.

„Све се делило, нико није могао за себе да узима и мени је то било необично, али сам чак и ту врсту отпора савладао захваљујући експедицији", признаје Секулић.

Било је још чланова посаде који су теже прихватили новонастале околности, чинећи ситуацију комичном.

„Јожо Влаховић, хрватски новинар и најстарији члан екипа, говорио је: 'У шта ме увалисте, враћајте ме кући, где је први аеродром'", препричава Балетић осмехујући се.

„Али се после навикао", додаје.

'Бег у Нубијску пустињу'

По доласку у Судан локална војна власт им је рекла да не могу даље јер је опасно.

„Био је то један од најдраматичнијих догађаја где смо схватили да смо можда кренули у недођију", каже Ракочевић.

Захваљујући доброј вољи суданског команданта, без званичног одобрења, после пар дана су пуштени да „на сопствени ризик" наставе из Вади Халфе ка Нубијској пустињи, кроз коју су раније „пролазили само војни камиони, али не и путнички аутомобили".

Вожња по непознатом терену била је вероватно најтежи изазов са којим су се до тада сусрели, а Застава 101 стављена на најтежи тест - успешно положен.

„Био је то пролазак кроз беспуће, иде се само на компас, без трагова.

„Нисмо имали никакав путоказ већ само инстикт и правац југ", каже Ракочевић.

Због пешчане подлоге, брзину је требало одржавати обично између 80 и 90 километара на час јер „ако се вози спорије, ауто се заглави, а ако се иде брже, изгуби се контрола", објашњава Бранко Балетић.

На једној деоници су после неколико сати схватили да се врте у круг, а успео је, каже, и да се изгуби у Нубијској пустињи са Џоом Перићем, али их је Ракочевић срећом пронашао.

Пешчаним пространством су се кретали паралелно, у колони, и имали сигнале којима су указивали новонастали проблем.

Често су се и заглављивали у песку, а задесила их је и пешчана олуја која их умало није затрпала.

„Било је то као да је пала ноћ усред дана, небо се зацрнило и једноставно смо знали да не смемо да се зауставимо", присећа се Ракочевић.

Француска серија и мањи кварови

Стојадини који су пошли у Африку били са „линије за француско тржиште", објашњава Новица Марковић, оснивач Застава 101 Клуба.

Разликовали су се од осталих по седиштима са „дебелим памучним платном", најпогоднијим због знојења и високих температура у пустињи, као и у појединим ојачањима и филтерима.

„Били су изузетно издржљиви, нико није могао да верује да наш ауто може да поднесе толико оптерећење и толико грубу вожњу која је била неизбежна, како у пустињи, тако и у саванама и камењарима", говори Марковић за ББЦ на српском.

Тек неколико мањих кварова на колима их је задесило на путу кроз Африку.

Један гибањ – лисната опруга, страдао је када је аутомобил слетео са дине висине три метра и пукао, а дошло је и до пуцања једног картера, поклопца доњег дела мотора, који се нису прегревали ни по екстремним врућинама.

„То је поправљено на српски начин - Бата Грбић га је залепио селотејпом и лепком", тврди Душан Секулић, уз осмех.

'Добро дошли, земљаци'

После вишедневне драматичне вожње кроз Нубијску пустињу стигли су у Картум, где су за радио и телевизију говорили о великом подвигу, „како су пет малих аутомобила успели да прођу и преживе неосвојиву Нубијску пустињу".

Када је југословенска експедиција дошла у престоницу Судана, владао је релативни мир у земљи, али и војна диктатура на челу са Џафаром Нумејријем, официром који је на власт дошао државним ударом неколико година раније.

Судан је једна од политички најнестабилнијих афричких држава - још од стицања независности 1956. до 2005. вођена су два велика грађанска рата у укупном трајању од скоро 40 година.

То је довело до осамостаљења Јужног Судана, који се 2011. одвојио од, до тада, највеће афричке државе где тренутно поново букти грађански рат.

Наредна етапа на путу ка Килиманџару била је од Картума до Џубе, данашње престонице Јужног Судана, дугачка 1.600 километара, што је скоро као од Београда до Хамбурга.

Главни проблем је био што успут није било бензинских пумпи, те је требало опскрбити се унапред.

Обезбеђено је више буради бензина које су потоварили на камион и наставили, са возачем, коме су платили 400 долара и нафту за пут напред и назад, каже Ракочевић.

Пут је био доста напет, више пута их је заустављала војска и испитивала.

А ни климатски услови нису били бољи.

„У Картуму сам купио пет, шест картона јаја, да имамо за пут и већ првог дана када сам их извадио из гепека, сва су била скувана", присећа се Ракочевић уз осмех.

Једном су, каже, у колима забележили температуру ваздуха од 65 степени Целзијуса, док је на хауби термометар показивао 78.

Спавали су махом у колима, страхујући од дивљих животиња које су касније готово редовно сретали.

Несвакидашње сцене биле су готово свакодневне, па су тако у месту Малакал упознали официра који их је пријатељски дочекао обративши им се на српском - „Добро дошли, земљаци".

„Испоставило да се школовао у војним академијама у Југославији, постао бригадни генерал и један од водећих људи у каснијим догађајима.

„Нахранили су нас и окрепили, био је то догађај за памћење", каже Ракочевић.

Погледајте видео: Три генерације, један југо

Шећер у коцки као спас

Када су стигли у Џубу, тамо су затекли „велико градилиште Енергопојекта", компаније из Београда, ангажоване у радовима широм Африке у време социјалистичке Југославије.

Сазнали су да не могу даље ка Уганди због сукоба на северу земље, каже Ракочевић.

Међутим, ненадано су ипак завршили у овој афричкој земљи, претходно прешавши, уз велику муку, пробушене гуме и друге перипетије, преко негостољубиве планине Могила у Кенију.

Да су некако доспели у Уганду, без виза, сазнали су пошто им је наједном пришао наоружани човек у униформи, али бос, и уперио аутоматску пушку.

„Поклонио сам му кутију шећера у коцкама, што га је одобровољило и онда он на његовом, ја на нашем језику, и некако сам га намолио да спусти пушку и да нас пусти", каже Ракочевић.

Убрзо су се вратили у Кенију и одвезли до Најробија где су имали још један срдачан пријем и први пут се јавили породицама у Југославију.

Балетић се сећа да су у склопу рекламног снимања Заставе 101, тада у једном од националних паркова ове афричке земље снимали караван аутомобила из ваздуха.

Снегови Килиманџара

Последња држава на итинереру југословенске експедиције била је Танзанија, на чијем североистоку је планина вулканског порекла Килиманџаро, крајња дестинација експедиције.

Пут једног од врхова кренуло је свега петоро чланова посаде, заменивши паклене врућине, дебелим минусом и снегом.

Мисија је после четири дана успона окончана испуњењем завета - небу под облаке се завијорила црвена застава „Самоуправа", коју су при поласку добили од председника општине.

„Тамо смо видели невероватан детаљ, огромни боинг у лету, али одозго на доле", присећа се редитељ Балетић.

Тако је после месец и по дана остварен зацртани циљ, Застава 101 је положила груб тест издржљивости, а авантура завршена.

Док је део посаде био на Килиманџару, неки су отишли на обалу Индијског океана на фотографску сесију са кенијским моделом Вини Кибујом и заставиним возилима, што ће касније послужити у промоцији и као дугогодишња реклама фабрике.

Стојадини су у кенијском граду Момбаси укрцани на брод и кући послати забилазним путем, преко Рта добре наде, даље уз западне обале Африке и Средоземље, каже Ракочевић.

А чланови посаде су одатле авионом преко Рима стигли у Југославију.

Догађај који је определио живот

Експедиција је, показало се у данима који су уследили, успела да отвори афричко тржиште, посебно у Египту, а у домовину донети сати материјала и мноштво фотографија за спотове, постере и други вид пропаганде.

Даља судбина пет југословенских четвороточкаша који су превалили више од 11.000 километара пута по Африци, није у потпуности позната.

Ракочевић каже да је сазнао од једног радника да су аутомобили послати у Заставине сервисе широм Југославије, где су пропадали.

„Нити један аутентични комад није преживео", тврди организатор путешествија.

Међутим, сећање на овај подухват живи и данас, посебно код љубитеља стојадина.

Новица Марковић, који је оживео причу о експедицији Крагујевац-Килимаџаро пре више од 20 година властитим текстовима, каже да је инспирисао сличне акције од Перуа, преко Пољске, до Мађарске.

Написане су три књиге о експедицији - „Џамбо Африко" Богдана Шеклера, „У срцу Африке" Милана Ракочевића и „Путоказ за југ", Душана Секулића, који јој се радо мислима годинама враћа.

„То ми је на неки начин определило каснији живот - између путовања и новинарске каријере", закључује он.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]