Апокрифи: Пет занимљивости о хришћанству које се не помињу у Библији

Кад сам на основним студијама спремала испит из средњевековне књижевности, неколико дана нисам могла да спавам.

И имала сам добар разлог - на ред је дошла анализа апокрифа, древних хришћанских текстова који нису уврштени у канонску књигу Библију.

Плашила сам се свега, од малог Исуса који претвара дете у дрво, до необичних молитви прилагођених култури Балкана.

Апокрифи су вековима занимали теологе, историчаре и вернике, јер неки од од њих нуде алтернативне приче о Исусу, његовим ученицима и раним хришћанским заједницама.

Сама реча апокриф значи „сумњив или сакривен", каже теолог Јован Благојевић за ББЦ на српском.

Библију чине Стари и Нови завет, прва представља свету књигу јудаизма, а обе уједињене свету књигу хришћанства.

Нови завет се састоји од четири јеванђеља - описа Исусовог живота која се приписују његовим ученицима - Луки, Матеју, Марку и Јовану.

„Канонски текстови су меродавни списи који су ушли у састав Библије, док су апокрифни текстови изостављени, јер се верује да њихова религијска порука није у потпуности аутентична", додаје Благојевић.

Ево пет необичних тврдњи из ових списа које хришћанску традицију представљају у другачијем светлу.

1. Исус као дете правио живе птице од глине

У „Јеванђељу младенства Исуса Христа", једном од апокрифних текстова из 2. века, које се приписује апостолу Томи, описано је како се мали Исус играо у блату и обликовао 12 глинених врабаца.

Када су му људи приговорили због игре суботом, која је за Јевреји свети дан, он је пљеснуо рукама и птице су оживеле и одлетеле.

„Не треба да нас чуди да је овај текст проглашен забрањеним.

„Поред тога што сазнајемо да је Христ још од веома раног детињства имао чудесне моћи оживљавања и исцељивања, у њему имамо и оне сегменте које га приказују и као дете које зна да се наљути, да се освети, да прокуне, да усмрти", објашњава Маја Анђелковић, професорка средњевековне књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

У истом тексту Исус претвара једно дете у дрво, а друго оживљава пошто га је гурнуо са терасе.

„Исус се играо на горњем спрату неке куће, али једно од деце која се играла са њим паде са спрата и погибе.

„Остала деца, када су то видела побегоше и Исус оста сам. И родитељи мртвог детета оптужише Исуса да га је гурнуо да падне.

„И Исус рече: нисам га гурнуо, али они га оптуживаху једнако. Тада Исус скочи доле са крова и стаде поред мртвог детета и узвикну јаким гласом говорећи: Зено, јер му је то било име, устани и реци ми, да ли сам те ја гурнуо?

„И умах он устаде и рече: Не, Господе, ниси ме ти гурнуо доле, већ си ме подигао из мртвих. И када то видеше били су задивљени, а родитељи детета су славили Бога по знацима које су видели и поклонили се Исусу."

На основу текста се стиче утисак да је и Христ, „без обзира на његову посебност и богочовечанску природу, пролазио као свако дете кроз различите развојне фазе", објашњава Анђелковић.

Овај апокриф „пружа допуну оне библијске празнине од Исусовог рођења до његових проповеди", додаје.

2. Јуда није издао Исуса – он му је помогао

Вец́ 2.000 година, хришц́анство Јуду приказују као апостола који је пољупцем за 30 сребрних новчића издао Исуса, што је довело до његовог хапшења и распец́а.

Древни текст „Јеванђеље по Јуди" довео је у питање репутацију Јуде Искариотског као једног од најозлоглашенијих зликоваца у историји.

„Јеванђеље по Јуди", рукопис откривен у Египту 1970-их, објављен је тек 2006. године и приказује његовог аутора у потпуно другачијем светлу, писао је раније ББЦ.

Међутим, постоји сумња у аутентичност овог текста, каже теолог Благојевић.

„Према овом тексту, Јуда није био зликовац већ неко који је издао Исуса по његовом налогу, како би се тим поступком очувао хришћански наратив и уследило распеће и васкрсење", додаје он.

Васкрснуће Исуса Христа из мртвих се у хришћанству сматра победом вере и живота над смрћу и зато је Ускрс за вернике највећи празник.

3. Марија Магдалена као Исусова најближа ученица

Док је у канонским јеванђељима Марија Магдалена приказана као једна од Исусових следбеница, у „Јеванђељу по Марији" она се појављује као његова најближа ученица и жена којој је поверио тајна учења.

Родом је из горских предела Сирије, око града Магдале, због чега је и добила име Магдалена.

Према Библији, ова грешница у младости, а касније Исусова ученица је заједно са његовом мајком - Богородицом туговала под распетим Исусом на Голготи и три пута посетила његов гроб.

„Она је једна од најнепознатијих жена у Библији", рекао је хагиолог Тиаго Маерки, проучавалац старог хришћанства и члан Хагиографског друштва Сједињених Држава раније за ББЦ.

Хагиологија представља учење о светитељима.

„С једне стране, она је светица, жена која се преобратила. С друге стране, она је проститутка", додао је.

У питању су гностички текстови, објашњава Јован Благојвић.

Гностицизам је скуп религиозних идеја које су се појавиле у 1. веку нове ере међу раним хришц́анима, према коме се вера заснива на знању.

4. Исус је умро од смеха?

Један од апокрифних текстова, доноси визију у којој се Исус током распећа - прикивања на крст што је било један вид кажњавања у време Старог Рима - појављује у другачијем облику и смеје се онима који мисле да га разапињу.

Према овом гностичком погледу, тело је пролазно, а право биће Исуса је изнад физичких мука, пише теолог Маријус Нел у раду „Онај ко се последњи смеје – Исус и смех у синоптичкој и гностичкој традицији".

„Током описа распец́а, Исус је приказан како се смеје незнању наводних џелата који мисле да су га убили", пише Нел.

А смех је првенствено усмерен онима који Исуса погрешно разумеју.

„У гностичким списима, они који га највише погрешно разумеју су његови сопствени следбеници, који мисле да знају ко је он, али који не поседују право знање о његовом идентитету.

„Опис Исусовог смеха наглашава да су га противници гностичког покрета погрешно разумели, док су само гностици имали право сазнање ко је он", пише Нел.

5. Ева није крива за протеривање из раја

У неким ранохришћанским апокрифима, попут „Живота Адама и Еве", пише да су први људи имали потомке пре него што су прогнани из раја.

Реч је о неслужбеној биографији првог пара на земљи, према религијском учењу, који су на наговор змије појели забрањену воћку и оглушили се о Божију заповест.

Први мотив се тиче човековог пада и преступа Божије наредбе – да не поједу плод дрвета познања добра и зла, нарочито је развијен, каже Анђелковић.

Оно што тај сегмент приповести чини посебним јесу две перспективе виђења првог греха.

„Једна је она уобичајена, која долази од Адама, прича да је за све крива Ева, и да је захваљујући њеном преступу човек постао смртан", каже професорка.

Друга прича је знатно шира, и доноси Евино виђење целокупне ситуације, и свих оних сегмената и података који нису нигде записани, али које у пажљивом читању свакако копкају научнике, каже она.

„На који начин је Бог распоредио дужности Адам и Еве, како је ђаво успео да уђе у Рај, како је преварио Еву, зашто му је Ева поверовала, шта сте збило након њиховог изгона из Раја, и коначно – ко је заправо крив за почињени преступ, да ли је било ружне намере или је повод нешто друго", објашњава Анђелковић.

Како су се апокрифи појавили на простору Балкана?

Разне визије и апокалипсе, старозаветне и новозаветне, апокрифне посланице, лажна јеванђелја и друге приче имале су снажан утицај на народна схватања и веровања и оставили трагове како у усменој традицији и писаној књижевности, тако и у уметности.

Ипак, ни данас нису престали да интригирају читаоце, верује теолог Благојевић.

„Ови текстови су богати симболиком, имају елементе митова, а и пружају нам алтернативни увид у верске и филозофске идеје."

Неки од апокрифа старији су од хришћанства, јер се односе на старозаветне легенде и процењује се да су настали у 2. веку пре нове ере, каже професорка Анђелковић.

Дуго су и опстали, а „нове варијанте стваране све до скоро 19. века".

Појавили у сенци библијских списа свуда у хришћанском свету, па и на простору Србије.

„Не може се поуздано говорити о томе када су у нашој средини настале најстарије верзије апокрифа на српскословенском језику, али се поуздано зна за поједине списе о Богородици да су били присутни још у 13. веку.

„Већина је била превод грчких текстова, који је временом дорађиван и обликован", објашњава Анђелковић.

Велика распрострањеност апокрифа јесте последица живе преписивачке и преводилачке традиције која је постојала у ранијим вековима и на словенским просторима.

„Живље, интересантније и јасније приповедање обезбедило им је дуго постојање.

„Често у апокрифима има и објашњења појединих термина и дешавања па то додатно утиче на разумљивост и пријемчивост", каже Анеђелковић.

Као пример наводи да се у појединим домаћим преводима устројство анђела пореди са војском и чиновима, што је људима било лакше да разумеју.

Испит из средњевековне књижевности је одавно прошао, а ови текстови, иако понекад јаснији од библијских, мени су и даље помало језиви.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]