Кад је Шибеник био светски енергетски пионир

„Стигла је муњава у Шибеник", зачуло се на телефонској линији центра града у Далмацији и хидроцентрале на слаповима реке Крке.

Вест је путовала око 11 километара, изговорио ју је градски инжењер Вјекослав Мајхснер и тог 28. августа 1895, макар на кратко, учинила је град на Јадранском мору једним од пионира Друге индустријске револуције, покренуте проналаском наизменичне струје Николе Тесле крајем 19. века.

Само три дана после Адамсове хидроцентрале на Нијагариним водопадима у Америци, прве која је радила по Теслином патенту, отворена је Хидроелектрана „Крка".

Постала је „најстарија хидроелектрана наизменичне струје у овом делу Европе", кажу из Хрватске Електропривреде (ХЕП) за ББЦ на српском.

Мајхснер је уз помоћ Анта Шупука, тадашњег градоначелника и успешног предузетника, изградио и далековод са револуционарним системом трансформатора, који су електричну енергију довели до центра Шибеника и укључили уличне светиљке.

Више од деценије пре тога градови попут Париза и румунског Темишвара, имали су уличну расвету уз помоћ једносмерне струје, али она није била погодна за пренос на велику удаљеност.

„Прадеда је схватио да му струја коју ће добити на Крки не треба на Крки, већ у Шибенику, 11 километара даље, и да ту једносмерну струју не може да пребаци тако далеко", прича Синиша Мајхснер, Вјекославов праунук, за ББЦ на српском.

„Тако је дошао на идеју да користи Теслину наизменичну струју", додаје, такође преко телефонске линије, 130 година од почетка рада ХЕ Крка.

Систем „Крка-Шибеник" један је од „првих целовитих вишефазних електроенергетских система у свету".

Функционисао је годину пре него што је наизменична струја са Нијагаре достављена до америчког града Бафало, пишу у научном раду Нинослав Хољевац и Игор Кузле, професори Факултета електротехнике и рачунарства из Загреба.

Дан отварања Хидроелектране Крка данас се прославља као Дан Хрватске електропривреде.

Међународни институт инжењера електронике и електротехнике уврстио га је 2013. на листу најважнијих догађаја за глобални технолошки развој (ИЕЕЕ Милестонес).

Два визионара

Готово пола века пре него што су уличне светиљке засијале у Шибенику, тада у Аустроугарској монархији, у Монци надомак Милана 1847. родио се Вјекослав Луиђи Алојз Мајхснер.

После школовања у аустријском Инсбруку, запослио се у Ријеци 1869. као инжењер на изградњи пруге, а неколико година касније сели се у Шибеник.

Тамо упознаје Анта Шупука, који га запошљава као „градског инжењера и геометра", што би данас био градски архитекта или урбаниста, каже Вјекославов праунук Синиша.

„Шупук је био врло напредан градоначелник за то време, визионар који је схватао да су му потребни људи који ће му помоћи да развија Шибеник", прича он.

Мајхснер је пројектовао градску болницу и суд, реконструисао луку и изградио водовод, који ће посредно утицати на настанак Хидроелектране „Крка".

„Водовод је грађен на слаповима Крке и у подножју је изградио прву црпну станицу за воду са турбином, која је у том тренутку била иновативна машина.

„Схватио је да она може да се употреби за хидроелектрану", каже Живко Лазиница, машински инжењер и аутор књиге Шибенска индустрија у 20. веку, за ББЦ на српском.

Мајхснер је идеју о градњи хидроцентрале имао и раније, али је нису прихватили у другим градовима Далмације, попут Задра, Трогира и Дубровника.

Када је 1892. одлучио да је сагради на реци Крки надомак Шибеника, коначно је нашао савезника у градоначелнику Шупуку.

Недалеко од места где ће настати ХЕ „Крка“, породица Шупук је имала млинове за житарице.

„У то доба било је тешко убедити људе да прихвате нови систем наизменичне струје, али је Анта је био визионар, одмах је прихватио", каже његов чукунунук, 74-годишњи Клаудио Шупук за ББЦ на српском.

Градња је започета у марту 1894. и трајала је 16 месеци, што се у тадашње доба сматрало успешним подухватом, пише на сајту Младих европских инжењера Хрватске.

Мајхснер је пројектовао хидроелектрану, а са Шупуком подигао кредит како би је исплатио, али им је била потребна помоћ из иностранства.

„Мајхснер се обратио инжењерима из мађарског Ганца и утаначује шта му све треба за хидроелектрану", каже Живко Лазиница.

Како је засијао Шибеник

У сарадњи са мађарским стручњацима, Махјснер и Шупук успели су оно што је дуго мучило иноваторе на Нијагари.

Иако је тамо настала прва хидроелектрана наизменичне струје на свету, енергија коју је производила није могла лако да се доведе до оближњег Бафала, јер би на 32 километра дугачком путу струја губила снагу.

Мађарски инжењери су на Крки поставили прототипове електричних генератора са мрежом од шест трансформатора распоређених по граду.

„Направљен је, за данашње време, мали далековод до Шибеника, али био је то првенац на овом простору", каже Никола Рајаковић, бивши професор Електротехничког факултета у Београду, за ББЦ на српском.

„Из Мађарске су стигли наизменични трансформатори који су подизали напон на ниво који је био потребан да далековод функционише од Крке до Шибеника, јер само са напоном генератора она не би имала довољну снагу", објашњава стручњак.

Тако је 28. августа 1895. енергија била спремна за пут од 11 километара од електране на слаповима Крке.

„Огромни жељезни ротори врте се великом брзином, а да се у тој огромној згради не осјети ниједан трзај.

„Рекао бих да је то најједноставнија ствар на свету: управитељ строја телефонски разговара са Шибеником, виче: 'Стројеви раде одлично!' и пита: 'Како је с расветом у граду?'", писала је локална штампа наредног дана, наводи се на сајту хрватског Међународног савета за велике електроенергетске системе (ЦИГРЕ).

Мајхснер из његове куће у центру града, која је била и контролни центар целе операције, одговара: „Фантастично! Није закаснила!".

Засијале су уличне светиљке у Шибенику.

„Није то била јака светлост какву данас познајемо, али је тада било револуционарно, људе је одушевило и град је изгледао много боље", каже Клаудио Шупук.

Осим расвете на улицама, струја је напајала и једну кућу - Мајхснерову.

„У почетку је био једини који је одмах увео струју у кућу, нико други то није хтео, јер су се људи у то време плашили струје", каже инжењер Живко Лазиница.

Постоје тврдње да је Хидроелектрана Крка могла да престигне и ону на Нијагари.

„Наводно је постојао план да се отвори на Антин рођендан.

„Али у то доба један мали Шибеник није могао да буде испред Теслине електране, па се говорило да је одложено због тога што се мој чукундеда разболео", прича Клаудио Шупук.

Друга индустријска револуција Балкана

Према данашњим стандардима, новоотворена електрана није имала велику снагу.

У почетку је радио само један генератор, за напајање градског осветљења, а касније му је придодат други, који је снабдевао скромну локалну индустрију.

„Тадашња снага електране била је око 300 киловата, што би данас било довољно за снабдевање око 100 домаћинстава.

„Ондашње прилике су биле другачије - нико није имао фрижидер, веш машину или машину за судове, па је једина потрошња у домаћинствима било осветљење, а у индустрији покретање електромотора", објашњава професор Никола Рајаковић.

Потом је изграђена нова хидроелектрана, Јаруга 2, „20 пута јачег капацитета“ од првобитне Крке, која је касније називана и Јаруга 1.

Утицај нове технологије ширио се Балканом.

Србија је 1900. добил прву малу хидроелектрану 'Под Градом' у Ужицу.

„Крка је била изузетно значајна за развој енергетике на Балкану, она је била иницијација", каже Рајаковић.

Рат, симбол и заборав

Почетком Првог светског рата оригинална Хидроелектрана „Крка" престаје да постоји.

„Искоришћена је за потребе аустроугарске војске.

„Нажалост, од Крке није остало ништа осим темеља, који су данас заштићени", каже Живко Лазиница.

Готово две деценије раније ништа није остало ни од „тандема Шупук-Мајхснер", који Лазиница назива „најбољим" у историји Шибеника.

Још 1897. Мајхснер је продао удео у заједничкој компанији Шупуковом сину Марку, па тако настаје фирма Шупук и син, која је управљала системом Крка-Шибеник.

„Мајхснер је био инжењер и ентузијаста и када је посао завршен, он није нашао задовољство у томе да скупља новац од фирме, већ је заједно са Ганцом предлагао да се праве електране и на другим локацијама", каже Синиша Мајсхнер.

„Тиква је пукла“, како каже, када је наводно његов прадеда намерио да изгради хидроелектрану на супротној обали Крке, за имућну породицу која је Шупуку била „конкуренција".

Нудио је струју и Задру, Сплиту и Трогиру, али локалне власти нису прихватиле пројекат.

„Шупук је био мудар и гледао је унапред. Други нису били као он", сматра Мајхснер.

Његов предак се преселио у Задар, где је радио као архитекта.

Шупук је умро 1904, Мајхснер 12 година касније, а сахрањени на гробљу у Шибенику „само 50 метара један од другог", каже Мајхснеров праунук.

Њихово најпознатије заједничко дело, ХЕ Крка, више не постоји, иако надомак ње и даље ради Јаруга 2, као „једна од најстаријих активних електрана у свету", како кажу из ХЕП-а.

Њена производња у хрватском енергетском систему „данас није толико значајна“, ако се мери по испорученој енергији, али је „свакако битна у контексту зелене енергетске транзиције ХЕП-а и Хрватске", додају.

Успомену на Анта Шупука у Шибенику чува једна улица, а на Мајхснера кућа из које се пронео глас да је „стигла муњава у Шибеник" очувана је до данас.

Лазиница и његов унук Синиша покренули су иницијативу да се на њу постави спомен плоча.

„Шибеник је остао дужан двојици великана“, сматра Лазиница.

„Мислим да је то напросто заборав и немар према сопственој баштини", закључује.

Погледајте видео: „Од пашњака до научењака" - пет чињеница о Михајлу Пупину

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]