Бора Станковић, писац који је разумео жене

Велике куће утонуле у тешку пролећну земљу, јунаци који сањају радије „него да гледају збиљу”, калдрма, мириси биља и ружа, баште ограђене тарабама, песма, страх, страст и жеља.

Све ове речи уткане су у прозу Борисава Станковића, српског писца који је стварао с краја 19. и почетком 20. века.

Међутим, Станковић је много више од приче о севдаху и разузданим животима на врањским улицама.

Иако су његова дела дуго била посматрана кроз призму Врања, он је пре свега један од првих, у ужем смислу речи, модерних писаца у Србији, објашњава Бранко Вранеш, професор на Филолошком факултету у Београду.

„Он спада међу најбоље приповедаче унутрашњег света жене и критичара патријархалног друштва”, додаје Вранеш.

То се види у најзначајнијим делима Борисава Станковића, попут романа„Нечиста крв”, драме „Коштана”, прича „Увела ружа”, „У ноћи”, „У виноградима”.

'Њихова је кућа била стара'

О приватном животу писца не зна се много.

Родитељи су му умрли током раног детињства, једно за другим, па га је одгајала бака.

Ликови старијих жена које брину о унуку у готово напуштеним кућама и немаштини, појављиваће се у неколико његових прича.

„Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао.

„Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена”, говори јунак Станковићеве приповетке „Увела ружа”.

После бакине смрти, Станковић уписује Правни факултет у Београду, али је морао да прода породичну кућу како би плаћао студирање.

Управо је кућа реч која ће се највише пута помињати у његовој прози, писао је Новица Петковић у критици „Софкин силазак”.

Заробљени сањари и сањарке

Роман„Нечиста крв” почиње не само помињањем куће, него и њеним проширеним описом, јер је највећи страх главне јунакиње да ће њена породица продати кућу.

Окована снажним патријархалним нормама, касније открива да су „продали” њу - удајући је за дечака, баш да би сачували кућу.

Тај дечак ће касније постати њен злостављач.

Када се Софка појави у роману, она је„слободна, ништа не кријући на себи, са извученом изнад чела шамијом и скривеним цвећем по коси”, гледа слободно у пролазнике.

„Софка у исто време страда од патријархата, али је приказана и као хероина унутар тог система”, сматра професор Бранко Вранеш.

Ово није једини тип заробљености с којим се Станковићеви јунаци боре.

„Први је друштвени, а други метафизички, јер они не могу да поднесу сву силину живота, његове лепоте и страсти.

„То се најбоље види у случају јунака које заноси песма и музика, попут Миткета из драме 'Коштана' који је 'болан што је жив'”, додаје он.

Станковић је критиковао патријархат и из угла мушкарца, посебно оних емотивних који нису у стању да се изборе са стегама које им друштво намеће, какав је био газда Младен у истоименом недовршеном роману.

Младен завршава трагично, јер нема снагу да оправда наметнути терет да буде наследник и глава породице. што се од њега очекивало.

Људи са маргине

Станковићева проза „истражује и места и јунаке који су до тада у књижевности били маргинализовани”, додаје професор Вранеш.

У збирци приповедака „Божији људи” описује судбине просјака, људи са инвалидитетом и менталним поремећајима.

И овде су кратке путање од успешних и богатих домаћинстава до друштвених периферија.

Једна од јунакиња, Наза, „опрана, искпрљена и лепо повезана”, испрва је била слушкиња у граду.

„Али како је тај газда хтео да је силује то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши и више није хтела да служи, већ је почела да проси”.

Станковић је препознао силовање као један од проблема друштва тог доба и био му је чест мотив у делима.

Готово 100 година после његове смрти и даље је овај тип родно заснованог насиља врло присутан.

Дух Врања и 'старо турско'

„Дан се смирује. По ћилиму игра клонуо сунчев зрак. Са улице допире свирка, граја.

„У собу рупи пуно девојака кличући, певајући и играјући. Неке узеле тепсије место дахира”, описује Станковић у драми „Коштана".

Врање је, као и остатак Србије, до почетка 19. века било под турском влашћу и у то време су изграђене многобројне џамије, конаци и хамами - јавна купатила.

Управо ће простор јужне Србије, говор, предели и начин живота бити важни за Станковићеву прозу.

„Старо турско” - овако је старија критика описивала атмосферу у Бориној прози.

Дуго је била пример реализма, правца у књижевности који је представљао огледало друштвене стварности.

У последњих неколико деценија све се више увиђа модерност Станковићевог дела на различитим нивоима, указује Бранко Вранеш.

Одјеци и утицаји Станковићеве прозе проналазе се и код других писаца, попут Милоша Црњанског, додаје професор.

На великом и малом платну

Станковићеве јунакиње често су била инспирација за филмове и серије.

Тако се прва верзија„Нечисте крви”из 1948. године у продукцији Авала филма звала - „Софка”.

Сценарио је писао надреалистички песник Александар Вучо, а филм је приказан и на Венецијанском филмском фестивалу.

Више од деценију касније, појављује се и прва телевизијска верзија Станковићеве „Коштане”, драме о ромској певачици коју становници Врања удају против њене воље.

Касније су Коштану глумиле бројне глумице и певачице, а међу најпознатијим су изведбе Оливере Катарине, Снежане Савић и Усније Реџепова.

Током 1990-их снимљен је филм „Нечиста крв” са Радетом Шербеџијом и певачицом Светланом Ражнатовић, са мотивима из оба ова Станковићева дела.

Од неких елемената филма настала је и серија „Тајне нечисте крви”, емитована 2012. године.

Најновије остварење инспирисано прозом Боре Станковића је филм „Нечиста крв: грех предака”из 2021. године који прати раскалашан живот Софкиних предака о којима писац приповеда у првом делу романа.

Адаптацију сценарија радила је песникиња и драматуршкиња Милена Марковић.

Станковић данас: У светлу феминистичких теорија

Приповетка „Увела ружа” написана је као дневник Коље, јунака који одраста са баком и суочава се са наметнутим притиском да мора да преузме улогу снажног мушкарца, како би наставио породичну хронику.

Од њега се очекује да „оживи хронику пале угледне породице и поврати богатство”, објашњава Јасмина Николић, професорка српског језика и књижевности која се бавила женским писмом у Станковићевој прози.

Међутим, Станковић „гради лик мушкарца који говори као жена”.

„Тако се надовезује на феминистичке теорије и теорије рода, које ће се јавити много година после његове смрти.

„Ово нам само говори о томе колико је Борисав Станковић био испред времена у којем је живео”, указује Николић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]