Позвали су странца у кућу једног Божића, а он је остао до краја живота

Божић се често сматра периодом године када се чине добре ствари. Управо један такав чин пре пола века променио живот младог британског пара.

Био је 23. децембар 1975. и Роб Парсонс и његова супруга Дајен су се припремали за Божиц́ у њиховом дому у Кардифу, највећем граду Велса.

Неко је одједном закуцао.

На њиховом прагу је стајао човек држећи у десној руци кесу за смец́е са личним стварима, а у левој замрзнуту пилетину.

Роб је проучавао човеково лице и као кроз маглу се сетио да је реч о Ронију Локвуду.

Виђао га је повремено у недељној школи у дечачким данима и према њему је требало да буде љубазан јер је, како су му рекли, био „мало другачији“.

„'Рони, шта је са пилетином?'", питао сам га.

Одговорио је да му је „неко дао за Божиц́".

Роб је тада изговорио реч која им је променила живот.

„Нисам баш сигуран зашто сам је изговорио, али јесам.

„Рекао сам му 'уђи'“, препричава Роб пола века касније.

Роб (27) и Дајан (26) су тада осетили обавезу да узму аутистичног Ронија и брину о њему.

Скували су му пилетину, показали му где да се окупа и договорили се да остане код њих током Божића.

Али, уместо пар дана током Божића, останак Ронија претворио се у јединствено дружење љубави и компромиса које је трајало 45 година - све до Ронијеве смрти.

Роб и Дајан су били у браку само четири године када су примили Ронија у дом.

Он је тада имао скоро 30 година , а био је без дома од његове 15. године.

Живео је у Кардифу и околини, често мењајући послове.

Роб га је понекад виђао у омладинском клубу који је водио.

Да би се осец́ао што добродошлијим, замолили су породицу да му донесу поклон за Божиц́, било шта, од пара чарапа до неких „смрдљивих“ ствари.

„И сада се сећам сцене - седео је за божиц́ним столом, око њега поклони, плакао је, јер никада није осетио толико љубави.

„Било је заиста невероватно", прича Дајан.

Пар је планирао да Роб остане са њима до дана после Божића, али када је дошао 26. децембар нису могли да га избаце.

Потражили су савет од власти.

У центру за бескућнике су им рекли да је Ронију потребна адреса да би добио посао, али да би „добио адресу, потребан му је посао“.

„Зачарани круг у којем су многи бескуц́ници.“

Када је имао осам година, Ронија су сместили у дом за бригу, али је нестао из Кардифа три године касније, прича Роб.

За потребе књиге „Куцање на врата“ истраживао је и сазнао шта се заиста догодило човеку који им се уочи једног Божића појавио пред вратима.

Рони је послат 320 километара далеко, где је пет година похађао школу коју су у једном извештају назвали „школом за дечаке са субнормалним развојем“.

„Тамо није имао пријатеље нити социјалног радника, а ни наставника који су га познавали.

Рони би често питао „да ли је урадио нешто лоше“ присећа се Роб.

Претпоставља да му је то остало из времена проведеног у тој школи.

„Увек се бринуо питајући се да неког није увредио или је нешто урадио погрешно", препричава овај 77-годишњак.

Са 15 година, Рони је врац́ен у Кардиф - „ни у шта“.

Рони је у почетку, присећају Парсонови, помало био неспретан и мучио се да успостави контакт очима и да је разговор сведен на минимум.

„А онда смо га упознали и, истина је, заволели смо га“, рекли су.

Помогли су му да се запосли као сакупљач отпада и водили га да купи нову одец́у када су уочили да носи исту коју је добио у школи када је био тинејџер.

„Нисмо имали деце и било је као да га облачимо за школу и били смо поносни родитељи.

„Када смо излазили из продавнице, Дајен ми је рекла: 'Добио је посао чистача смец́а, а обукли смо га као да је портир хотела Дорчестер'“, препричава Роб.

Роб је тада радио као адвокат и устајао би сат времена раније да би возио Ронија на посао.

Када би се Рони вратио кући са посла, често би седео смешкајући се.

„Рони, шта те толико забавља?“, упитао га је Роб једне ноћи.

„Робе, када ме ујутру возиш на посао, други мушкарци питају 'ко је то што те довози?', а ја им каже да то је тој адвокат", одговорио би Рони.

„Не мислимо да је био поносан што га је адвокат возио на посао, већ да никада није имао некога ко га је возио првог дана школе.

„Сада има скоро 30 година и коначно је неко ко га испраћа и дочекује на капији", препричава Роб.

Рони је имао много ритуала на које су се Парсонови навикли, између осталог и да свако јутро празни машину за прање судова.

„Било је тешко деловати изненађено када вам у уторак постави питање - а већ сте га чули дан раније, али то је био Рони. Тако смо радили 45 година“, прича Роб.

„Очигледно се мучио са читањем и писањем, али је сваки дан куповао Соутх Wалес Ецхо“, додаје Дајен.

Рони им је сваког Божиц́а куповао исте поклон - картице из Маркс&Спенцер и увек би био подједнако узбуђен због њихове реакције.

Рони је волео да слободно време проводи у њиховој локалној цркви, прикупљајући прилоге за бескућнике.

Једног дана појавио се у другом пару ципела него у онима у којима отишао.

„Где су ти ципеле?", питала га је Дајен.

Једном бескућнику су биле потребне, одговорио је.

„Ето, такав је човек био - био је сјајан", говоре Парсонови углас.

Међу најгорим периодима је био када је Дијана имала синдром хроничног умора, јер је било дана када није могла да устане из кревета.

„Имала сам трогодишњу ц́ерку, а Роб је био одсутан, радио је“, рекла је Дајана.

Рони је тада био „изванредан“ - припремао је флашице млека за њиховог сина Лојда, помагао по куц́и и играо се са њиховом ћерком Кејти.

Било је и тешких дана, проблема, посебно што се 20 година борио са зависношћу од коцкања, али Парсонови нису могли да замисле живот без њега.

„Није нешто што бих препоручио као стратегију, али је Рони је оплеменио наше животе на много начина", каже Роб.

„Имао је велико срце, био је љубазан, али сам му некада била мајка, понекад социјални радник, а понекад и неговатељ", надовезује се Дајен.

Њихова деца су их једном питали како су се носили са Ронијем када би их посећивали пријатељи.

„Па, ми заправо нисмо ни размишљамо о томе, био је то... па, Рони'.

„Наша деца не знају за живот без њега.

„Био је ту када су дошли на свет и био је ту када су отишли са њиховом децом", причају истовремено.

Пар је само једном разматрао идеју да подржи Ронија у жељи да живи самостално.

Било је то неколико година пошто се уселио код њих.

Деца су расла, кућа са купатилом је била скучена, те су пришли Ронијевој соби да му предложе да изнајми стан низ улицу од њих.

Али када су ушли, он је поновио познато питање: „Јесам ли урадио нешто лоше?“.

Дајен је истерала Роба из собе и бризнула у плач.

„Не могу то да урадим“, изјавила је те ноћи.

Неколико ноц́и касније, Рони је ушао у њихову собу и питао: „Нас троје смо снажни пријатељи, зар не?“.

„Рекао сам: 'Да, Рони, нас троје смо чврсти пријатељи'“, одговорио му је Роб.

„И биц́емо заједно заувек, зар не?“, питао је.

„Уследила је пауза, вероватно предуга, погледао сам ка Ди и одговорио: 'Да, Рони, биц́емо заједно заувек'", препричава Роб њихов разговор.

И остали су заједно до краја.

Рони је преминуо 2020. у 75. години пошто је доживео мождани удар.

Парсонови кажу да им много недостаје.

Само 50 људи је смело да присуствује Ронијевој сахрани јер у току била пандемија коронавируса, али су „карте биле траженије него за концерт Колдплеја (Цолдплаy)“, нашалио се Роб.

Добили су најмање 100 порука саучешћа: од „професора Универзитета Оксфорд, до политичара и незапослених“.

Нови центар за бригу, при цркви Гленвуд у Кардифу, назван је Локвуд Хаус, по Ронију.

Стара и нова зграда се нису баш поклапале - била су потребна додатна средства за завршетак реновирања.

„Нису морали да брину. Скоро у пени је био тачан износ који је Рони оставио у тестаменту.

„На крају је бескуц́ник свима обезбедио кров над главом.

„Зар то није невероватно? Мислим да је то била судбина “, рекла је Дајен.

„Људи нас питају како се то догодило, већ 45 година, али истина је да се, на неки начин, дешавало дан по дан.

„Рони је обогатио наше животе", додала је.

Погледајте видео о човеку који је дошао за Божић и остао 45 година

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]