Француска има нуклеарни кишобран, да ли европски савезници стају под њега

И тако је Шарл де Гол на крају био у праву.

Као председник Француске шездесетих, он је био тај који је покренуо политику француске стратешке независности.

Наравно, рекао је он, Американци су нам више пријатељи него Руси.

Али и Америка има интересе.

А једног дана би њихови интереси могли да се сукобе са нашим.

У свету данашњице, његова упозорења никад нису изгледала видовитије.

Из његовог начела одвојености од суперсила, Де Гол је створио идеју о француском сувереном нуклеарном одвраћању – чије се постојање сада нашло у средишту расправе о европској безбедности.

Француска и Велика Британија су једине две земље на европском континенту које поседују нуклеарно наоружање.

Тренутно Француска има скоро 300 нуклеарних бојевих глава, које могу бити испаљене из авиона у Француској или из подморница.

Велика Британија има око 250.

Велика разлика је у томе да је француски арсенал суверен – што ће рећи, у потпуности га је направила Француска сама – док се Велика Британија ослања на амерички технички уплив.

У среду је председник Емануел Макрон тестирао идеју да би француска сила одвраћања (форце де фраппе) могла – у овој изузетно неизвесној новој ери – бити повезана са одбраном других европских земаља.

Његов предлог је изазвао згражавање политичара са крајње деснице и левице, који су рекли да Француска разматра да „дели" властити нуклеарни арсенал.

То је – према владиним званичницима, баш као и експертима за одбрану – лажирање овог аргумента.

Ништа се неће „делити".

Према министру одбране Себастијену Лекорнуу, нуклеарно одвраћање је „француско и остаће француско – од његовог зачетка преко производње до употребе, све под одлуком председника".

Предмет расправе није питање више прстију на нуклеарном дугмету.

Говори се о томе да ли француска нуклеарна заштита може експлицитно да се прошири тако да обухвати и друге европске земље.

Све до сада, француска нуклеарна доктрина била је изграђена око претње масовним нуклеарним одговором ако председник сматра да су угрожени француски „витални интереси".

Границе ових „виталних интереса" одувек су остављене намерно нејасним – будући да су амбивалентност и кредибилност две кључне речи нуклеарног одвраћања.

Штавише, француски председници који сежу уназад све до самог Де Гола сви су наговештавали да би неке европске земље могле бити већ де факто испод тог кишобрана.

Де Гол је 1964. године изјавио би да се Француска сматрала угроженом ако би, на пример, СССР напала Немачку.

Дакле, на неки начин нема ничег новог у Макроновој сугестији европске димензије француског нуклеарног одвраћања.

Ту је ново, према аналитичарима одбране, то да друге европске земље по први пут и саме то траже.

„У прошлости, кад је Француска давала наговештаје о ширењу нуклеарне заштите, друге земље су оклевале да на њих одговоре", каже Пјер Харош са Католичког универзитета у Лилу.

„Оне нису желеле да шаљу сигнал да немају потпуно поверење у САД и НАТО."

„Али Трамп је разјаснио ту расправу", каже Ларош.

„Није да Американци говоре о уклањању њиховог нуклеарног одвраћања – будимо недвосмислени, не изгледа као да је то у игри у овом тренутку."

„Али кредибилност америчког нуклеарног одвраћања није оно што је била. То је отворило расправу и навело Немце да са више симпатија гледају на идеју да потпадну под француски и/или британски кишобран."

Прошлог месеца је највероватнији следећи немачки канцелар Фридрих Мерц изненадио партнере ове земље кад је рекао да је можда дошао тренутак за разговор са Паризом и Лондоном на ову тему.

Како би француско или француско-британско европско нуклеарно одвраћање могло да функционише још увек није најјасније.

Према Харошу, једна опција би могла да буде да се француски авиони наоружани нуклеарним оружјем поставе у другим земљама, као што су Немачка или Пољска.

Одлука да се повуче окидач и даље би у потпуности била на француском председнику, али њихово присуство би послало јак сигнал.

С друге стране, француски бомбардери би могли да патролирају европским границама, на исти начин на који то редовно чине са француским данас.

Или би могли да се изграде аеродроми у другим земљама на које би француски бомбардери могли брзо да слете у случају нужде.

Проблем су бројке.

Да ли је 300 француских бојевих глава довољно против руских више хиљада?

Можда није – али у савезу са британскима, 300 постаје 550.

Такође (да се понови поента), америчко нуклеарно одвраћање у теорији је још увек на свом месту.

Постоје америчке нуклеарне бомбе у Немачкој, Италији и Холандији.

Друго питање је да ли преформулисати француску нуклеарну доктрину тако да недвосмислено тврди да њени „витални интереси" покривају и европске савезнике.

Неки тврде да за тим нема потребе, зато што је стратешка двосмисленост која постоји већ део тог одвраћања.

Али Харош каже да је ту политичка димензија кад се недвосмисленије каже да ће Француска употребити властити арсенал за одбрану других европских земаља.

„Ако ће САД бити мање присутне, онда ће европске земље зависити много више једне од других. Наш стратешки свет је постао више хоризонталан", каже он.

„У овом новом свету важно је изградити поверење и поузданост међу собом. Кад би француска дала сигнал да је спремна да преузме ризик да подржи друге – то би помогло у изградњи чвршћег фронта."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]