Хламидија прети да истреби коале - може ли вакцина да их спасе на време

Лежећи успаван на јастуку, Џо Крмељавко изгледа мирно.

Али изглед вара.

Водњикавост и црвенило очију једини су знакови болести која је напала његово тело.

На глави има маску за кисеоник, док му ветеринарски техничар стетоскопом ослушкује рад плућа и срца.

Опоравак не тече како су се ветеринари надали.

Осам дана раније, Џо Крмељавко, који има око две године, пронађен је како тумара приградским путем, смушен и дезоријентисан, а капци су му готово били слепљени од секрета и крмеља у очима.

Хитно је превезен у болницу у прихватилишту за дивље животиње у Карамбину, предграђу града Голд Коуста (Златна Обала) у аустралијској држави Квинселнду.

Овај парк, обгрљен прашумом, пун је болесних коала.

Испред Центра за опоравак коала, где се осећа мирис еукалиптуса, срећем трогодишњу женку, која се опоравља од хистеректомије, хирушке процедуре уклањања материце.

„То јој је спасило живот... али не може да се размножава", каже главни ветеринар Мајкл Пајн.

У близини је мужјак коале полуотворених очију, јер му је леви сузни канал толико упаљен да му се једва види очна јабучица.

Ова болница је центар за прихват коала заражених хламидијом, која убија хиљаде јединки, отежава размножавање и прети да истреби животињу, која се сматра једним од националних симбола Аустралије.

Запослени у овој болници такође се очајнички труде да спасу коале вакцинацијом, која не може да се спроведе већ више од деценије због сложене регулативе.

Међутим, времена и новца полако понестаје.

Највећа и најсмртоноснија претња

До само пре неколико деценија, није било неуобичајено видети коале ушушкане на дрвету у дворишту кућа у Аустралији.

На насељеној источној обали било их је много.

Али у последње време њихов број се драматично смањује, а на неким местима опао је чак за 80 одсто за само 10 година.

Због уклањања вегетације ради изградње и урбанизације торбари су гладни и губе станиште, а масовно страдају и у природним катастрофама као што су поплаве и врели температурни таласи.

„[Али] смртност због заразе хламидијом страховито расте, скоро експоненцијално", каже др Пајн, који води клинику у Курумбину више од 20 година.

„Има дана када се успава много коала којима једноставно нема помоћи када стигну овде".

Познато је да је коале тешко пребројати, па се и процене о њиховом броју веома разликују.

Поједине групе кажу да је у дивљини остало само 50.000 јединки и да се на већем делу источне обале ова врста званично води као угрожена.

Сада се страхује да ц́е у неким државама у земљи животиње изумрети у року од једне генерације.

Др Пајн се са сетом присећа година када је његова болница примала само неколико коала годишње, а сада је тај број 400.

Толики број коала стиже у болницу да је тим почео да им даје по два имена, каже ветеринарска сестра придржавајући Џоа Крмељавка док се буди из анестезије.

Његово друго име Менџи (Mangy - шугав, запуштен, отрцан, прљав) је заправо опис стања његових очију када је донет у болницу, објашњава.

Коале се доносе у болнице за дивље животиње углавном због удара возила, напада куц́них љубимаца и хламидије, при чему је ова бактеријска инфекција највец́а и најсмртоноснија претња по ове животиње.

Она узрокује коњуктивитис код коала, као у случају Џоа Крмељавка, алл и инфекцију гениталија и уринарног система.

Животиње које немају среће, добију обе инфекције истовремено.

У најгорем случају, инфекција очију може да изазове слепило и узрокује смрт коала од глади, док урогенитална инфекција ствара џиновске цисте испуњене течношц́у због којих свакодневне телесне функције као што је мокрење постају толико отежане да животиње цвиле од болова.

„Њихов репродуктивни систем се распада", објашњава др Пајн.

Ако инфекција почне на време да се третира, може да се излечи, али то само по себи може да буде смртоносна „ноц́на мора" јер антибиотици уништавају цревне бактерије које омогуц́авају коалама да сваре иначе токсично лишц́е еукалиптуса које им је главна храна.

Међутим, на нивоу целе врсте, болест која се шири телесним течностима, изазива још вец́е проблеме.

Хламидија није неуобичајена код других животиња, а сумња се да су је коале прво добиле од стоке, али је стопа заражавања и озбиљност болести код торбара без премца.

Стручњаци процењују да би око половине коала у Квинсленду и Новом Јужном Велсу могло да буде заражено, али се број заражених коала у Еланори, предграђу Голд Коуста, у близини Курумбина, попео на више од 80 одсто.

То је најболеснија популација у региону и број јединки је вртоглаво пао, каже др Пајн.

„То је катастрофа".

На Технолошком универзитету Квинсленда (QUT) већ скоро две деценије развијају вакцину против хламидије за коале.

Они покушавају да спасу и коале у Еленори тако што хватају 30 младих јединки и вакцинишу их, а касније их поново хватају на три године да провере њихово здравље.

Током овог испитивања, до сада су само три вакцинисане коале оболеле од хламидије, али су се све опоравиле, и оно што је охрабрујуц́е је да је рођено више од две десетине беба торбара.

„Имамо генерације коала које су преживеле и сада имамо сјајне младунце", узбуђено каже др Пајн.

Болница у Курумбину такође вакцинише све коале које прими и до сада су успели да вакцинишу око 400 коала.

Али лечење и вакцинација коала које имају хламидију кошта их око 4.500 америчких долара по јединки, а трошкови хватања, вакцинисања и прац́ење дивљих коала у Еленори су двоструко већи.

Истраживачи на Универзитету Саншајн Коуста (UniSC), у истоименом приобалном граду на источној обали Аустралије, улажу велике напоре да обуздају епидемију и посебно се ослањају на вакцину.

Они вакцинишу око 2.000 коала годишње током клиничких испитивања у болницама за дивље животиње и придружују се развојним пројектима и истраживањима у региону које подразумевају њихово хватање.

А управо су завршили највећу студију која је обухватила више од 600 животиња.

Невероватно је да је смртност међу вакцинисаним коалама опала за две трећине.

Молекуларни биолог Семјуел Филипс је за ББЦ говорио о локалној популацији коала коју су проучавали и која је била у опасности од изумирања.

Власти сада разматрају да неке животиње преместе у друге области како ова не би постала пренасељена.

„То је све потпуно преокренуло".

И што је најважније, студија је открила да су коале које су се заразиле хламидијом оболевале у каснијој животној доби, после најплоднијих година за размножавање.

Др Филипс и његов истраживачки партнер Питер Тимс су предали њихову вакцину на одобрење, али кажу да не гаје превелике наде.

„Биц́е препрека", објашњава др Тимс.

Њихов мали тим је стално разапет, јер нема довољно времена и средстава да истовремено учествују у великом броју испитивања и тако помогну малим групама коала и да се посвети даљем истраживању и поступку одобрења вакцине која би могли да помогну великој групи коала.

„Људи нам повремено долазе и питају: 'Можемо ли да вакцинишемо још коала?'

„А одговор је некада: 'Не', јер бисмо у том случају све наше време и енергију трошили на то", каже др Тимс.

'Смрт прети са свих страна'

Прошла је деценија откако су ова два истраживачка тима први пут видела резултате вакцине, али још нема назнаке када ће бити спремне за примену.

Чак и када буду, биће огромних препрекама за њихову употребу.

Иако сам развој цепива није толико скуп, проналажење, хватање и вакцинисање коала у дивљини је изузетно скуп поступак који захтева много времена.

Др Филипс каже да би морали стратешки да циљају одабране популације, иако још нису сигурни колико би коала у свакој од њих требало да се вакцинише да се заустави пад њиховог броја.

Међутим, тај изазов ц́е бити двоструко сложенији за вакцину коју развија QУТ јер она захтева две дозе, док она коју прави UniSC се даје само једном.

Тим QUT-а развија имплант, по узору на контрацептивно средство за људе, који се раствара после четири недеље када се даје бустер доза.

Испитивање на коалама у уточишту у Курумбину почеће ове године.

Затим постоји и питање финансирања, које је променљиво.

Оба тима која развијају вакцину их бесплатно дају болницама за дивље животиње и за потребе испитивања, а неопходна средства зависе од приватних давалаца, великодушности њихових универзитета и странака које су на власти.

Највише средстава за развијање вакцина издвајају државне и савезне владе, а прошле године Канбера је дала QUT-у и UniSC-у по око 450.000 евра.

„Нико не жели да замисли Аустралију без коала", рекла је тада министарка животне средине Тања Плиберсек.

Међутим, средства која издвајају владе су спорадична и никад нису сасвим довољна.

„Не могу да верујем да не постоји неко ко ће једном доћи и рец́и: 'Морате да их вакцинишете? Ево, дајем чек да покријем трошкове за наредних 10 година'.

„Али такве људе не можемо да пронађемо", каже др Тимс.

Међутим, највец́а препрека је огромна бирократија којом истраживачи тек треба да се позабаве.

На врата оба истраживачка тима куцају разне добротворне организације за заштиту природе и болнице за дивље животиње које очајнички траже вакцину, али док она не прођу кроз „болан" поступак одобрења, истраживачима су руке везане.

„ [То је] најважнији корак који једноставно траје предуго и то ме убија", каже др Пајн.

„Прошло је време када је то било хитно, а било је хитно пре вероватно 10 година".

А додатно су утучени и чињеницом да вакцина једноставно није довољна да спаси коале.

Јер чак и коале попут Џоа Крмељавка које имају срећу да избегну смрт од хламидије, суочавају се са безброј других смртних претњи када се врате у дивљину.

„Смрт им прети са свих страна, зар не?", каже др Тимс.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]