Израел и Палестинци: Каква је улога Кине и Русије у рату Израела и палестинског Хамаса

Кина и Русија одавно подржавају борбу Палестинаца против Израела.

А у последње време, Пекинг и Москва су почели да преузимају нове и необичне улоге, као посредници у сукобу Израела и палестинских екстремиста, након што је пре више од годину дану избио рат у Појасу Гази.

У јулу су Хамас, Фатах и десетак других палестинских фракција потписали провизорни споразум у Пекингу за формирање „привремене владе националног помирења" за администрирање Газом једном кад се оконча рат.

Исте групе су се састале у Москви у фебруару у покушају да закључе сличан споразум.

И Кина и Русија негују односе са важним регионалним играчима као што су Иран, Сирија и Турска.

И за разлику од ривалске суперсиле САД, ни Пекинг ни Москва не сматрају Хамас терористичком организацијом и стога немају проблем да га позову да учествује у дијалогу.

Хоће ли такво посредовање дати икакве опипљиве резултате?

Стручњаци које је консултовао ББЦ сматрају то мало вероватним.

Али друго горуће питање које многи постављају је шта Кинези и Руси желе са овим интервенцијама.

Постоје два главна циља: да се изврши међународни утицај и супротстави америчкој и западној моћи у свету.

Од Маоа до Сија Ђинпинга

Од оснивања савремене Народне Републике Кине 1949. године, азијски гигант је одувек саосећао са палестинском борбом.

Њен оснивач Мао Цедунг доживљавао је Израел исто као Тајван: као базу западног империјализма основану да би држала под контролом потенцијалне критичаре међународног поретка који намеће Вашингтон.

Антизападни и антиколонијални наратив ове нове Кине „видео је властито искуство како се одражава у палестинској патњи", каже за ББЦ Мундо Ахмед Абудух, истраживач из Четам Хауса.

Подршка се, међутим, није заустављала само на реторици.

Мао, који је подржавао ослободилачке покрете широм света, слао је оружје Палестинској ослободилачкој организацији (ПЛО) и имао широки утицај на њено размишљање.

Кинеска спољна политика се, међутим, променила са успоном на власт Денга Сјаопинга 1978. године и његовим слоганом „обогатити се је величанствено".

Да би остварила своју визију социјалистичке тржишне економије, Кина је морала да се реформише и отвори према свету, а да би то постигла морала је да се пребаци са идеологије на прагматизам.

Уместо да подржава недржавне актере, Кину је почело да занима проширење дипломатских односа са највећим и средњим светским силама.

Избор Сија Ђинпинга за председника 2012. године променило је ствари, каже Абудух.

Си Ђинпинг је поново увео идеолошку компоненту у спољну политику, али увек у служби кинеских практичних интереса.

А сукоб Израела и Палестинаца савршено отелотворује тај приступ.

Од Стаљина до Путина

Руски однос са Палестинцима почиње мало другачије.

Кад је Израел прогласио независност 1948. године, Совјетски Савез, под Јосифом Стаљином, био је једна од првих земаља на свету која га је признала.

„У оно време изгледало је да Израел нагиње социјализму, док су све суседне земље још биле европске колоније", каже за ББЦ Мундо Марк Кац, професор емеритус за владу и политику на Универзитету Џорџ Мејсон.

Међутим, Израел није завршио као социјалистичка земља и, средином педесетих, бивши совјетски лидер Никита Хрушчов сврстао се уз арапски национализам.

„Палестинска борба била је веома корисна за Москву зато што док су САД подржавале Израел, чињеница да су Совјети подржавали Палестинце чинила их је популарнијим међу арапским земљама", каже професор Кац.

Али док је палестинска борба за многе Арапе била питање принципа, за Москву је то било само питање онога што јој највише одговара.

„Нису желели да их подржавају до те мере да то изазове сукоб конкретно са САД, а никада нису били ни анти-израелски оријентисани", каже Кац.

Са распадом Совјетског Савеза, руско непријатељство према Израелу је почело да смекшава, а контроле које су до тада спречавале руске Јевреје да емигрирају у земљу биле су укинуте.

У време кад је Владимир Путин постао председник Русије 2000. године, више од милион Израелаца имала је неку врсту совјетског наслеђа, а многи од њих су говорили руски.

Кремљ је у међувремену покушао да успостави равнотежу између његовог односа са Израелом и његовом подршком Палестинцима, али су односи са израелском владом у последње време захладнели.

А још и више после 7. октобра прошле године, кад је Хамас покренуо изненадни напад на Израел, убивши више од 1.200 људи и узвевши 251 човека за таоце, а Израел одговорио ратом у Гази у ком је погинуло више од 43.000 Палестинаца, према Министарству здравља којим управља Хамас.

Алтернативни светски поредак

Кина је постала највећи увозник нафте на свету, а процењује се да је половина свих њених куповина долазила из земаља Блиског истока и Персијског залива.

Да ли то значи да су њени напори да посредује у сукобу Израела и Хамаса повезани са њеним економским интересима?

Према Ахмеду Абудуху, ванредном сараднику Четам Хауса, одговор је одричан.

„Многе арапске земље су нормализовале односе са Израелом а оне које то још нису учиниле, као што је Саудијска Арабија, спремне су да то учине кад се слегне прашина од рата у Гази. Кина то разуме и не повезује та два питања", каже он.

Другим речима, нико неће престати да продаје нафту Кини због њеног става према овом сукобу.

Мотивација Кине могла би бити више повезана са њеним ривалитетом према САД-у и имиџу који жели да пројектује глобално имајући у виду њен нови положај велике светске силе.

„Кина жели да буде доживљена као разумна и одговорна велика сила коју занима посредовање и миротворство", каже Абудух.

Он тврди и да Пекинг жели да „наметне алтернативни поглед на светски поредак оном Сједињених Америчких Држава" нарочито на глобалном југу где већина земаља подржава Палестинце.

„Кина нема никакву представу, рекао бих, како да уједини Палестинце, или како да реши сложени сукоб Палестинаца и Израелаца.

„И нема никаквих крупних интереса повезаних са разрешењем овог сукоба", каже Абудух.

Скретање пажње са Украјине

За Русију, сукоб Хамаса и Израела био је веома користан као скретање пажње са рата у Украјини, каже професор Кац.

Не само да је сукоб у Европи био у великој мери скрајнут у ударним вестима после 7. октобра, већ су неке пошиљке оружја које су украјински савезници, а поготово САД, слали Кијеву биле преусмерене на Израел.

„Кремљ верује да Запад примењује политику двоструких аршина кад оптужују Русију за окупацију Украјине, док ћути пред оним што Израел ради Палестини", каже професор Кац.

Ахмед Абудух из Четам Хауса каже да посредничка улога Русије треба да јој помогне да „изађе из заветрине међународне изолације" на коју ју је осудио Запад после инвазије на Украјину.

„И чини се да наговара партнере међу заливским државама да уради управо то и да наставе да послују са Русијом", каже Абудух.

Хамас, који је преузео контролу над Газом 2007. године, никад није био омиљени палестински партнер Русије због исламистичке идеологије, али то није спречило Русију да сарађује са овом групом и чак искористи тај њихов однос.

Професор Кац каже да је део Путинове „мотивације да успостави односе са Хамасом био да осигура да он не подржава џихадистичке групе унутар Русије, нарочито у Чеченији".

Та стратегија се исплатила.

Кад је Русија извршила инвазију на Грузију 2008. године, „и Хамас и Хезболах су подржали руски положај у Грузији. Није од тога било превише користи, али они никад нису потегнули питање муслимана унутар Русије", додаје професор Кац.

Стручњаци верују, међутим, да упркос одржавању односа са Хамасом, да Кремљ није слао никакво оружје групи.

Један од разлога за то је што Москва не жели да ризикује да Израел учини исто са Украјином, кажу истраживачи.

Различите стратегије

Неки од њихових циљева су можда исти, нарочито у погледу подривања америчког утицаја на Блиском истоку и глобалном југу, али Кина и Русија имао веома различите методе.

Као прво, Русија је постала директно уплетена војним деловањем у региону, као што је то учинила у рату у Сирији, што Кина апсолутно нема намеру да ради.

И док Кина жели да очува регионални поредак на Блиском истоку чинећи нека подешавања како би одговарао њеним интересима, Русија жели да га „потпуно дигне у ваздух и да га реструктурира тако да одговара руским интересима", каже Абудух.

Он додаје да би Пекинг волео да сукоб буде решен оснивањем палестинске државе на коју би Кина имала највећи утицај.

Кремљ, међутим, игра на неке друге карте.

Москва заправо не жели да решава сукоб Израела и Палестинаца, већ да се претвара да тражи некакво решење, објашњава Абудух

„Ако би он икада био решен, ниједној страни, ни Израелцима ни Палестинцима, Русија не би била потребна низашта; обе би радиле на економском развоју, а за то би морале да се окрену или Западу или Кини, или обома."

„Русија има користи од нестабилности, али не од превише нестабилности", додаје професор Кац.

„Она желе да се чорба крчка у лонцу, али да не искипи."

Погледајте видео: Шта је Западна обала

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]