Историја: Како су српски вампири постали европске звезде

Мало ко би ван граница Србије чуо за Медвеђу и Кисиљево, села међусобно удаљена 200 километара, да почетком 18. века аустријски доктори и војни званичници нису дошли да истраже низ необјашњивих смрти.

О свему што су затекли, саставили су извештаје који су брзо нашли пут до аустријске штампе, а касније и ширих академских кругова.

„Реч 'вампир' први пут се појавила у извештају објављеном у новинама Wienerisches Diarium 1725.

„У том смислу, сељанин Петар Благојевић (из Кисиљева) и граничар Арнаут Павле (из Медвеђе) били су први познати представници ове наводне врсте", каже немачки историчар Томас Бон, аутор књиге „Вампири: Порекло европског мита" за ББЦ на српском.

Иако је Сава Савановић, воденичар из села Зарожје, ког је прославио Милован Глишић у приповеци „После деведесет година", најпознатији српски 'вампир', изгледа да није једини.

Кисиљево, код Великог Градишта, и Медвеђа, код Трстеника, била су погранична подручја која су после вишевековне турске владавина припала Хабсбуршкој монархији у подели која је исцртана Пожаревачким миром 1718. године.

'Колонијално' је реч коју професор Клеменс Рутнер са Тринити колеџа у Даблину користи да опише сусрет аустријских доктора и војске са мештанима.

„Аустријанци посматрају сељане као заостале и сујеверне, док за себе мисле да су просвећени, модерни.

„У том сусрету, као последица неразумевање две културе, рађа се створење које није раније постојало", каже Рутнер, директор програма Европских студија на Тринити колеџу.

Вампири из Медвеђе и Кисиљева нису били први покојници који су наводно устали из гробова.

„Многе митологије имају под различитим именима и манифестацијама неког мртваца који се враћа из смрти да мучи и мори живе", каже Иван Нешић, професор историје из Медвеђе.

Иако је интересовање западноевропске јавности за српске вампире било велико, просветитељски дух тог доба није прихватао причу која се ниjе могла рационално објаснити.

Вампири ће укрснути у 19. веку, али у другачијем обличју.

„Вампир из времена романтизма је згодни, бледуњави аристократа, а не подбули српски сељанин црвенoг лица", каже Рутнер.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Кисиљево 1725.

Девет људи умрло је за два дана у селу Кисиљево током прве половине 1725. године.

Сви су пре смрти наводно испричали да им је у сан долазио умрли комшија Петар Благојевић и давио их.

Решени да се разрачунају са мртвацем који им не да мира, мештани отварају Благојевићев гроб и затичу добро очувано тело, што постаје „доказ" да са ради о нечистом послу.

„Лице, руке и стопала, заправо цело тело, било је такво да није могло бити више целовито и очувано ни док је особа била жива.

„У устима, на немало изненађење, открио сам свежу крв, коју је по општем уверењу исисао из оних које је убио", пише аустријски званичник чије је само презиме Фромбалд остало забележено, а који је присуствовао ексхумацији.

Бечке новине објавиле су његов извештај 21. јула 1725. године и тада се први пут реч бележи реч вампир (vampire на немачком).

„Верујем да су доктори отварали гробове питајући преводиоца 'Шта је ово?'

„Преводилац је можда промрмљао нешто попут 'упир', што је словенска реч за демона, и у том лошем разумевању, рађа се реч 'вампир'.

„То би могло бити објашњење за чињеницу да се реч не може наћи пре овог времена", каже Рутнер, аутор поглавља у недавно објављеноj Палгрејв Мeкмилан књизи о вампирима.

Како би зауставили Петра, мештани пробадају тело коцем и потом га спаљују.

Тиме се, бар на основу писаних трагова, ставља тачка на ову појаву вампира међу Србима.

Иако су белешке изазвале позорност, 1725. године „још није сазрео тренутак да извештај о вампиризму привуче пажњу шире јавности", пише професор Бон у књизи „Вампири: Порекло европског мита".

Медвеђа 1732.

Седам година касније, почетком јануара 1732. велики страх прекрио је село Медвеђу.

Мештани организују ноћне страже, неки помишљају да заувек напусте домове, јер је за три месеца умрло 17 људи, међу њима и млади, претходно здрави људи.

Неки од покојника жалили су се пре смрти на јака гушења и снажне болове у грудима.

Не желећи превелико комешање на граници, представници Хабсбуршке монархије наређују отварање гробова недавно преминулих, а доктор Јоханес Фликингер саставља извештај о догађајима у Медвеђи под називом „O такозваном вампиру или крвопији, какав је виђен у Медвеђи, у Србији, на турској граници 7. јануара 1732."

У овом документу, он помиње хајдука, кога именује као Арнонд Паол, као кривца за случајеве „вампиризма".

„Мало се зна о животу и судбини овог човека, који је умро после пада и сељани га потом претворили у жртвеног јарца", пише Томас Бон у књизи.

Он верује да се радило о Арнауту Павлу, граничару Албанцу који је стигао са Косова.

Фликингеру извештају наводи да је Арнаут Павле, који је сам причао да га је прогонио вампир, погинуо 1727. године, када је пао са сена.

Месец дана после смрти, Павле је, тврдили су мештани, убио четворицу људи, па су ископали његов гроб, затекавши нераспаднуто тело са кога је текла крв.

То је био доказ Медвеђанима да се заиста ради о вампиру, због чега је прободен коцем и потом спаљен.

Павле је наводно после смрти нападао и овце, па су животиње тако бивале „заражене", а вампиризам се преносио на људе који су јели њихово месо, веровали су мештани.

„Док су сељани били уплашени од тела која се нису распала, војни лекари су желели да се увере да то није био знак да је куга дошла са отоманских територија", каже Бон.

Доктор Фликингер описао је изглед ископаних тела, међу којима су она која нису била у фази распадања виђена као 'вампири'.

Савремени патолози, међутим, указују да стање у коме су покојници затечени није необично, пошто укопано тело дуже времена остаје очувано, објашњавају историчари.

„Кристијан Рајтер, истакнути бечки форензичар, сматра да је иза свих ових случајева била епидемија антракса, у прошлости уобичајена појава у периодима током и после рата", каже Рутнер.

Антракс је бактеријска болест која се преноси са заражених животиња на људе и често има смртни исход.

Као што је реч вампир настала из језичког неспоразума, тако су и особине приписане српским биле последица неразумевања две културе, сматра Рутнер.

„Сељани су говорили да осећају гушење, што је уобичајено код упале плућа.

„Ако пажљиво читате извештаје, уочићете да нико никада није видео вампира сопственим очима. То да су вампири пили крв била је интерпретација аустријских доктора", каже Рутнер.

Томас Бон такође верује да је „испијање крви мит који је створила западна јавност".

„Ваши преци су били више заинтересовани за везу између анђела и демона него за оваплоћење вампира.

„Они су се плашили болести коју доноси ђаво, који запоседа јадне душе", каже професор са Универзитета Гизен.

Погледајте видео:

Европска слава

Вест о догађајима у пограничном подручју брзо се проширила, што је веома необично, јер није било медија какве данас познајемо, каже професор Рутнер.

„Између Ускрса и лета 1732. године, многи, а међу њима и високо образовани људи, знали су и разговарали о томе на универзитетима и у академским круговима", објашњава.

Он сматра да су наводне појаве вампира привукле пажњу јер су забележене на непознатом подручју до скоро под турском влашћу.

„Велики сукоб између Отоманског царства и Запада важна је позадина ових случајева", каже Рутнер.

Томас Бон наводи да „после другог неуспелог отоманског похода на Беч, вампири представљају алтернативу 'турској претњи' латинском хришћанству, са истока или југоистока".

Веровање у духове или ходајуће мртваце је „универзални феномен", а „сензационализам просвећене јавности и тријумф новина и часописа били су одговорни за релативно касно, али трајно интересовање", сматра он.

„Хабсбурговци су морали да схвате и да је магија распрострањена и на другим периферијама њиховог царства.

„Ако пратите дебате, стиче се утисак да су вампири мигрирали из Србије у Шлезију", каже.

Средином 19. века појавио се нови талас виђања 'вампира' на подручју Хабсбуршког царства, а владарка Марија Терезија покушала је да стане на пут веровању у ова бића, забранивши било какву борбу против наводних крвопија.

„То је био крај за вампире", каже Рутнер.

Скоро заборављена прича

Медвеђа је данас село које наликује на многа мања места у Србији.

Становника је све мање, млади се селе у веће градове, а живот протиче у бављењу пољопривредом и воћарством, прича историчар Иван Нешић.

„До почетка 2000-их, ја сам био један најобичнији наставник историје у најобичнијем селу у Србији", говори Нешић, сада директор Основне школе „Љубивоје Бајић".

А онда је у школу дошао немачки истраживач, чијег се имена не сећа, са питањем о Арнауту Павлу.

Нешић тада није знао ништа о вампирској историји родног места.

„Наше место је доста пострадало средином и крајем 18. века, тако да данашњи становници не воде порекло од мештана који су сведочили вампирским епидемијама већ од досељеника са југа.

„Ми немамо континуитет колективног сећања на догађаје из 1730-их", каже Нешић.

Неки су ипак знали за Арнаута Павла, а Нешић је проучавањем историјских документа и разговорима са колегама, научио много о прошлости овог краја.

„Моје село је било у 18. веку познато широм Европе по вампирским случајевима.

„Готово да није било ученијег Европљанина да није чуо за Медвеђу 1732. Изненађујуће је да се та прича заборавила у селу", каже.

Ипак, представа о вампирима дуго је била уткана у обичаје у овом крају.

„Погребни обичаји осмишљени су да би се души обезбедио миран и сигуран пут на онај свет како не би остајала у свету живих.

„До скоро су у нашем крају покојници пробадани иглом да би се њихова кожа начела", прича Нешић.

И овај обичај се може довести у везу са вампирима, који су у Србији замишљани као „надувени мехур од коже, у којем је крв, и попут крпеља се храни крвљу живих", додаје историчар.

Сличан обичај се помиње и код најпознатијег књижевног вампира Саве Савановића.

„Ако се вампир пробуши било где, онда се као балон издуши.

„Зато се, рецимо, стављао глогов трн на капије, врата, прозоре, да би се заштитио лични простор", говори Нешић.

Он жели да врати Медвеђу на карту Европе као туристичку атракцију богату митологијом, уз помоћ овдашњег 'вампира'.

„Направили смо удружење 'Стара школа Медвеђа', које проучава историју и материјалну и нематеријалну баштину", каже.

Живот на граници

Граница је још једна реч коју професор Рутнер често користи говорећи о вампирима.

„На неки начин, вампир је увек мигрант.

„Он је створење које стално прелази границе: границу живота и смрти, али и друге. Може се чак и рећи да је вампир мигрирао у западноевропску мисао", каже Рутнер.

Глумац који је прославио најпознатијег вампира на свету, грофа Дракулу, био је Мађар Бела Лугоси.

„Он је дошао у Америку и једва је говорио енглески.

„Морали су да му сричу речи на мађарском, није имао појма шта изговара", каже Рутнер.

За мештане српских села, вампири су представљали претњу јер „душе несахрањених тела нису могле да уђу у рај", каже Томас Бон.

„У западноевропским извештајима, сисање крви, као отимање животне снаге, играло је улогу.

„Данас се, због његове бесмртности, претпоставља да је вампир надчовек који ће више волети вегетаријанску или веганску исхрану", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]