Природа: Могу ли људи да контролишу вулкане и треба ли то уопште да раде

Једне ноћи 1986. године, облак угљен-диоксида појавио се из нестабилног вулканског језера у Камеруну.

Почео је да се спушта низ падину, држећи се површине земље, улазећи на фарме и у зграде.

Оно што се десило после тога било је ни мање ни више него ужасно: угушило се више од 1.700 људи и 3.000 домаћих животиња.

Смртни исход катастрофе са језера Ниос, коју је изазвала такозвана „лимничка" ерупција, био је толико висок да су научници и инжењери добили задатак да спрече да се то икада више понови.

Три године касније, почели су да исисавају смртоносни гас са дна језера једноставним баштенским цревом, које су касније замениле крупније цеви.

Поступак није прошао без ризика - исисавање је могло да покрене још једно масовно испуштање гаса, али је на крају функционисао.

Ниво угљен-диоксида је од тада успешно стављен под контролу.

То је један од разних примера када је „геоинжењеринг" вулкана могао да спаси животе и спречи катастрофу.

Током година, испробани су и предложени разни други приступи.

На пример, на Исланду, где је вулкан започео спектакуларну ерупцију на полуострву Рејкјанес у децембру 2023. године, власти су покушале да преусмере токове лаве уз помоћ стеновитих насипа.

А 1970-их, покушали су да употребе морску воду да охладе изливање вулкана Хеимеј.

На другим местима, као на Хавајима, авиони су избацивали бомбе у нади да ће контролисати вулкане (неуспешно).

А у будућности, могуће је да ће функционисати бушење комора магме да би се из њих испустио гас или манипулација емисијама сумпора у атмосферу.

Погледајте видео: Све што треба да знате о вулканима

Међутим, све ове технике могу да донесу ризике баш као и користи, као и оне врсте моралних дилема од којих би се и филозоф почешао по глави.

У скорашњој студији, вулканолог Мајкл Кесиди са Универзитета у Бирмингему и његове колеге залажу се за дубље истраживање етике вулканског геоинжењеринга.

Важно питање, кажу они, није толико да ли можемо да контролишемо вулкане, већ да ли би уопште требало?

Људи чачкају унутрашњости вулкана најмање један век - са променљивим резултатима.

На пример, 1919. године , изливање вулканског блата по имену лахар убило је више од 5.000 људи на планини Келуд.

Да би избегли да се то понови, инжењери су избушили тунеле у кратеру како би исушили језеро.

До следеће ерупције 1951. године, запремина језера се смањила за 90 одсто, тако да су лахари били мање деструктивни.

Бушење планине Келуд, међутим, такође је имало непредвиђене последице.

Временом је неочекивано продубило језеро, тако да кад је еруптирало 1966. године, било је довољно воде и материјала у наредним лахарима да убије 300 људи.

Понекад је вулканска интрузија потпуно ненамерна.

Последњих година на Исланду, Хавајима и у Кенији, оператери на научним и геотермалним бушотинама повремено би случајно пробушили коморе магме.

Иако је најгоре што се десило било тупљење бургије, ови догађаји су поставили питање да ли бушење вулканске утробе може да помогне да се ублаже њихове последице.

Уопштено гледано, међутим, вулканолози су били опрезни кад је у питању увођење геоинжењеринга у њихово поље, каже Кесиди.

За разлику од других научних дисциплина у којима се природне катастрофе рутински контролишу, као што су шумски пожари, поплаве или лавине, идеји о блокирању, бомбардовању или исушивању вулкана приступа се са много већим опрезом.

„Вулканолози не воле да причају о томе", објашњава он.

„Влада представа да не можемо да урадимо ништа по питању ове опасности: 'Ми смо научници, а не интервенционисти'."

Од рођења вулканологије као потпуно развијеног научног поља средином 20. века, општи принцип је био превентивне природе и „не чини зло".

На интернет страници Америчког геолошког завода, на пример, идеја бушења да би се спречила ерупција супервулкана у Јелоустоуну се одбацује, зато што би „отпуштање притиска из система магме имало многе нежељене, негативне последице, међу којима је вероватнија ерупција".

Како би се то тачно десило се не описује.

Међутим, очигледно је да геоинжењеринг вулкана може да спасе много живота, ако може да се обави безбедно.

Као и у Јелоустоуну, супервулкана има широм света.

У Италији, на пример, огромни вулкан Кампи Флегреј је однедавно почео да тутњи испод домова и пословних зграда стотине хиљада људи из Напуља, а геолози страхују да би то могло да значи да се ближи ерупција.

Вулкан на Исланду: Да ли је могао да буде заустављен?

У децембру 2023. године, огромна ерупција на исландском полуострву Рејкјанес довела је до евакуације града Гриндавика.

Да ли је ту могао да се примени геоинжењеринг?

Заустављање његове ерупције изван је моћи актуелне технологије и експертизе, каже вулканолог Мајкл Кесиди.

„То је ерупција из фисуре, на широкој области, са огромном количином магме", објашњава он.

Међутим, исландске власти су покушале да подигну стеновите насипе како би скренули лаву са геотермалне електране и Плаве лагуне, хидротермалног туристичког одмаралишта.

А ако у будућности вулкан буде избацивао штетне емисије, оне би у начелу могле да се контролишу прскањем бенигних честица из дрона или авиона, каже Кесиди.

Да ли мере као што су ове треба уопште да се предузму је, међутим, предмет велике расправе, додаје он.

Погледајте снимке са Исланда:

Геоинжењеринг би уједно могао да ублажи шире последице катастрофе.

Неки вулкани прете последицама на глобалном нивоу, и економским и климатолошким.

Кад је Ејафјадлајекидл имао ерупцију 2010. године, приземљивши хиљаде авиона у Европи, губици су се мерили у милијардама.

Вулкани на местима као што је мореуз Малака могли би да паралишу глобалну трговину прекидом морске пловидбе.

А онда су ту и последице по саму климу.

Угљен диоксид који вулкани испуштају у атмосферу много је мањи од људских емисија.

Али свако мало велика ерупција може да има ефекат хлађења испуштањем пепела и аеросола који блокирају Сунце.

На пример, 1816. године северна хемисфера је искусила „годину без лета" после атмосферског хлађења честица које је избацила планина Тамбора, хиљадама километара далеко.

А ако узмете у обзир размере највећих вулкана током читавог геолошког записа, глобалне последице би могле да буду много горе од ових примера.

У претходном истраживању Кесиди и истраживачица егзистенцијалног ризика Лара Мани са Универзитета у Кембриџу проучили су најгоре сценарије велика глобалне ерупције у нашем хипер-умреженом свету: глобално хлађење од три степена, огромни губитак по пољопривреду, урушавање ланаца снабдевања и екстремни временски услови као што су суше или монсуни, на пример.

Кад су у питању неке ерупције, сви на Земљи могли би бити погођени њима.

Због тога Кесиди и Мани, заједно са филозофом Андерсом Сендбергом са Универзитета у Оксфорду, тврде да треба да разговарамо отвореније о могућностима и етици вулканског геоинжењеринга.

Кесиди и његове колеге јасно стављају до знања да они не позивају на његово моментално увођење у свим случајевима.

„Неизвесности и ризици су превелики, а структуре управљања непостојеће, да би се оправдала његова примена на кратке стазе", пишу они.

Као што су напори у прошлости показали, неочекивано може да се деси и дешава се кад се има посла са тако сложеним и моћним ентитетом.

Бомбардовање вулкана

У Другом светском рату, кад је САД разматрала бацање нуклеарне бомбе на Јапан, један геолог је предложио бомбардовање планине Фиџи да би се покренула ерупција која би оштетила Токио.

Предлог је наводно стигао чак до Беле куће, где је био одбијен.

У Великој Британији, сличне предлоге су изнели посланици о могућности бомбардовања Везува код Напуља, у Италији.

Нема доказа да би то функционисало.

„Уколико вулкан већ није био предодређен за ерупцију, мислим да је мало вероватно да би га активирала бомба", каже Кесиди.

И, срећом, дефиниција у Женевској конвенцији би спречила такав напад данас.

Међутим, то је језива помисао: шта ако нека будућа технологија оружја омогући владама да покрећу вулканске катастрофе?

Узмите бушење вулкана на пример.

Пажљиво направљена бушотина би у начелу могла да смањи притисак гаса и учини ерупцију мање експлозивном.

И ништа се није десило кад су геолози случајно пробушили коморе магме на Исланду, Хавајима и у Африци.

Међутим, много тога остаје непознаница, а ове избегнуте катастрофе се можда не би десиле свуда.

„Ако бисте то урадили у зони субдукције вулкана са много више нестабилних гасова, могла би да буде сасвим друга прича", каже Кесиди.

„Генерално имамо врло мало истраживања о овоме."

Погледајте снимак ерупције вулкана Попокатепетл:

Кесиди и колеге тврде две ствари: прво, да треба да се спроведе више (пажљивих) истраживања о одрживости и безбедности превентивних мера као што је бушење магме, као и других техника као што су чишћење атмосфере од сумпорних емисија.

Ово би могло да се уради на исти начин као што истраживачи опрезно проучавају климатски геоинжењеринг: не силеџијски или немарно, већ истраживачки, уз правилно управљање.

И друго, морамо да истражимо етичке недоумице које би такве интервенције изазвале.

На пример, вулкански геоинжењеринг би могао да одреди потенцијалне добитнике и губитнике.

Чак и данас са основним мерама као што је подизање баријера да би се преусмерили токови лаве, можете да се суочите са „трамвајским" недоумицама као што је да ли послати лаву да уништи кућу једног човека да бисте због тога спасли пет других.

Хлађење морске воде у Хејмају на Исланду 1973. године представљало је такве проблеме.

Њено хлађење на једном месту да би спасли луку довело је до гомилања притиска на другом.

Могле би да се јаве и правне последице: ако интервенционистичке власти случајно униште зграду зарад већег добра, какву одштету, или да ли, треба за то да плате?

Шта ако власти буду лажно оптужене за ерупцију?

После италијанског земљотреса у Л'Аквили, шест геолога је било осуђено за убиство из нехата.

Након што нису успели да предвиде магнитуду земљотреса, власти су их оптужиле за лажна уверавања, али су касније били ослобођени.

Сад замислите етичку дилему на ширем плану: да ли би било у реду угрозити локалну популацију од стотитнак или чак хиљаду становника геоинжењерском грешком ако то може да спречи међународну катастрофу коју бу осетили милиони?

Шта ако би требало у обзир узети културолошке осетљивости?

Неки вулкани имају религијску важност за оне који живе у њиховој близини, на пример, што би могло да обесхрабри геоинжењеринг?

А ту су и вековна филозофска питања етике: кад треба да примените деонтолошку перспективу (као што је „увек је погрешно петљати са природом и ризиковати наношење штете") напрема консеквентним прорачунима („уради оно што доноси највише добра").

Нема јасних одговора, али као што Кесиди и колеге истичу, у овом тренутку су многи вулканолози пригрлили прву опцију без превише расправе.

Реакција на катастрофу на језеру Ниос у Камеруну осамдесетих показује да, у неким случајевима, вулкански геоинжењеринг може да се обави безбедно, и заиста може да спасе животе.

А оно што тај пример чини толико упечатљивим је да није постигнут неком футуристичком научнофантастичном технологијом, петљањем са природом - гас је, испочетка, извлачен баштенским цревом.

Не би сваки геоинжењеринг био тако једноставан, наравно, али пред предстојећим ерупцијама можда је крајње време да се одважу опције.

Погледајте снимак раније ерупције на Исланду:

*Ричард Фишер је аутор књиге Шира слика: Зашто морамо да преобратимо начин на који свет посматра време и виши новинар за BBC.com. Пратите га на Иксу: @rifish

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]