Израел и Палестинци: „Сломило ме је што нисам успела да спасем толике невине животе“, каже прва хируршкиња из Газе

Кад је Сара Алсака дипломирала у августу, ушла је у историју, поставши прва хируршкиња у Гази.

„Имала сам много циљева и амбиција за унапређење здравства", каже ова тридесетједногодишњакиња.

Надала се да ће једног дана успети да отвори властиту клинику.

Али, осам недеља касније, њене мисли свеле су се на само једну ствар.

„Надам се да ће моја породица преживети. Свима су се приоритети изменили и сада размишљамо само о томе да останемо живи", говори она.

Сара је радила у највећој болници у Гази, Ал Шифа, на северу Газе, откако је дипломирала.

Седмог октобра имала је слободан дан и присећа се како се спремала да испрати млађу сестру, која има 17 година, у школу.

„Али почели смо да чујемо бомбе и нисмо је пустили да иде", каже она.

Кад је Сара погледала у телефон, видела је вести да је Хамас напао Израел.

Његови борци убили су 1.200 људи и заробили око 240 талаца.

Од тада, израелски ваздушни напади и копнена инвазија из одмазде свели су огромне делове Газе на рушевине, убивши више од 16.000 људи, према палестинском Министарству здравља.

Сару су одмах позвали на посао.

Кад је стигла, видела је „масакр, са повређеним људима који непрестано пристижу".

Од самог почетка, особље је било преоптерећено пуким бројем људи „са одсеченим удовима од шрапнела или различитим типовима повреда које су изазвале интензивне опекотине".

Кад је Израел започео ваздушне нападе, поручио је становницима Газе да се евакуишу са севера и пођу на југ, рекавши им да ће бити безбеднији тамо.

Али Сара је одлучила да остане.

„Радили смо непрекидно више од 34 дана, без паузе, без одласка кући", каже она.

Услови су се брзо погоршали.

„После сваког бомбардовања, стизале би истовремено стотине пацијената и било је немогуће посветити се свакоме од њих", наставља Сара причу.

Још много више њих је потражило склониште у болничком кругу.

Људи су били збијени у сваком могућем кутку, пекли су хлеб на ходницима, спавали на поду и у креденцима и покушавали да скрену мисли деци играма.

Болница је имала проблема да набави основне потрепштине као што су лекови и стерилне рукавице, а Сара је морала да одлучује који пацијенти су приоритет на основу њихових шанси за преживљавање.

„Осећала сам се ужасно зато што сам апсолутно беспомоћна.

„Увек сам извлачила најбоље што сам могла из оно мало што смо имали за њихово лечење, али ме је то сломило, зато што нисам успела да спасем толико много невиних живота", каже она.

Ипак, било је трачака наде.

Сара је успешно породила бебу први пут пошто су она и мајка остале заточене у операционој сали једне ноћи док су напољу падале бомбе.

Сара је очајнички покушавала да дозове гинеколога, али се нико није појавио.

У 06:00 ујутро више нису могле да чекају.

„Помолила сам се господу Богу да ми помогне и спасе и мајку и дете", каже она.

Беба се појавила са пупчаном врпцом обмотаном око врата, али је Сара успела да је одстрани и безбедно породи девојчицу.

Захвална мајка је назвала ћерку по Сари.

Једна од најтежих ствари за Сару био је прекид сваке комуникације, јер није могла да сазна како су њена мајка, четворо браће и сестара, и бака.

Када су се прекинуле све телефонске и интернет везе, они су се пробијали ка Рафи на југу и она није знала да ли су живи или мртви.

„Нисам могла да функционишем нити да наставим даље, ништа нисам могла да радим", додаје.

Плашила се да ће бити бомбардовани.

Како се сукоб заоштравао и кад је чула да јој је породица безбедна, Сарини изазови су се само намножили.

Залихе хране и воде су понестале и у „последњој недељи није било струје… преживљавали смо на најосновнијем минимуму".

Нешто тако мало као што је корица хлеба постало је извор великог задовољства.

Кад би нестало светла, морала је да се пробија кроз натрпане ходнике уз помоћ батеријске лампе и да изведе хируршки захват у скоро потпуном мраку док су свуда око ње падале бомбе.

„Овај период бих описала као најгору фазу мог живота, живот у паклу", каже она.

Како се бомбардовање приближавало, а намера израелске војске да упадне у болницу постала очигледна, Сара се плашила да ће страдати ако остане, па је одлучила да се евакуише и упути у Рафу да би била са породицом, која је сада одсела код њеног ујака.

Међутим, на путовање ка југу није пошла сама.

Пешачила је заједно са колегама и мајком и бебом коју је породила.

Кад је израелска војска упала у болницу, потез је описала као „циљану операцију против Хамаса", рекавши да је тамо затекла „оперативни центар", што је палестинска екстремистичка група негирала.

„Немамо шта да пијемо нити једемо. Немамо дом. Остављени смо на улици, у школама, на трговима.

„Зима је стигла, а ми нисмо припремљени, немамо одећу, ћебад, било шта", описује Сараа властити живот и реку више од милион расељених становника Газе.

Она и даље покушава да употреби сопствену медицинску обуку где год може.

„Излазимо сваки дан, лутамо унаоколо и помажемо свакоме колико год можемо, јер смо потребни склоништима и школама."

Сара се брине шта доноси будућност за њу и њену породицу.

„Ова година је требало да буде последња година школовања за моју сестру пре него што матурира и започне живот, али сада не знамо шта ће се десити."

Као и други становници Газе, њихове наде и снови остављени су по страни у замену за пуко преживљавање.

Погледајте видео: „Мислили смо да је болница сигурно место"

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]