Музика: Бука, дроге и помахнитали обожаваоци - шта је обележило почетак каријере Ника Кејва и експлозивних рокера The Birthday Party

На предстојећој америчкој турнеји, фронтмен групе The Bad Seeds Ник Кејв - који је последњих 40 година цењен као аутор музике која балансира између нежне лепоте и подивљале буке - одржаће и неколико интимних књижевних вечери са обожаваоцима да би промовисао „Веру, наду и крвопролиће", књигу коју је написао у сарадњи са новинаром и пријатељем Шоном О'Хејганом о свом „унутрашњем животу", састављену од извода из њихових дугих разговара.

На тим догађајима, у интимном окружењу, Кејв ће говорити отворено пред верним обожаваоцима о животу и каријери која је последњих година обликована ожалошћеношћу због трагичног губитка његовог петнаестогодишњег сина Артура 2015. године.

То је велика разлика у односу на ранији однос Кејва и његових обожавалаца који може лепо да се види у новом документарцу Побуна на небесима, који прича причу о његовим дивљим млађим данима док је започињао каријеру у бенду пре The Bad Seeds под именом The Birthday Party.

Аустралијски бенд се приликом пресељења у Лондон 1980. године сусрео са великим разочарењем.

„Мрзели смо то место", каже главни вокал бенда Ник Кејв у архивском интервјуу који се појављује у филму.

„Лондон нам је деловао веома одбојно", додаје гитариста бенда Роуланд С. Хауард, који је умро 2009. године.

Као умерено успешан бенд код куће, првобитно познат као The Boys Next Door, они су пошли са намером да освоје Енглеску и преименовали се у The Birthday Party - али су стигли без пребијене паре, са зависношћу од дроге и у земљу која је била незаинтересована за њих онолико колико су је они презирали.

У року од свега три године бенд се распао.

Али за собом је оставио кратко али експлозивно наслеђе и каталог музике који је четири деценије после пост-панк бума и даље веома моћна збирка.

Иако је био често опонашан, вероватно нико никада није успео до краја да понови интензитет њиховог звука.

Кад су стигли у Велику Британију

Овај турбулентни период сада је описан у Побуни на небесима, филму који доноси ретке и до сада никад виђене архивске видео снимке, оригиналне цртеже, необјављени аудио материјал, концертне снимке и студијске забелешке бенда док ради.

„Желео сам да изградим читав свет и убацим публику у њега", каже режисер Ијан Вајт за ББЦ културу.

„Да покушам да дочарам ту есенцију краја седамдесетих и почетка осамдесетих."

Нема ватрених похвала обожавалаца; уместо тога, у сам центар збивања постављен је бенд.

„Кад је материјал толико добар, треба ли вам неко други да вам каже да је добар?", пита се Вајт.

„Деловало је сувишно имати коментаторе који говоре колико је моћан материјал кад то можете и сами да видите."

Филм прати њихово путовање од Аустралије до Енглеске, где су завршили у оронулој гарсоњери у којој су живели сви заједно.

Нису пронашли славу и богатство, већ беду, немаштину и неухрањеност.

Бери Адамсон, који се прославио са пост-панкерима Магазин крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, али се придружио групи The Birthday Party на неколико месеци на басу 1982. године, каже за ББЦ културу: „Мислим да су очекивали да улице буду поплочане златом и да њихова имена буду исписаним свуда, али су се уместо тога дочекали у овој јами са говнима."

Међутим, њихова тешка ситуација аутсајдера из Аустралије без пребијене паре и са разним дисфункционалностима и зависностима, ускоро је постала нека врста визиткарте која им је донела верно следбеништво.

Осећајући се као да их је слагао британски недељник НМЕ - сматран у то време неком врстом Библије за све које занима алтернативна музика - у вези са свим оним пост-панк бендовима којима је неумољиво изрицао хвалоспеве, бенд се затекао окружен музиком коју је углавном презирао.

„Осећали смо се као да смо једини рок бенд на свету", каже Хауард у Побуни на небесима.

Црпели су тај загнојени анимозитет и нарастајући бес као снагу, брзо стекавши репутацију дивљег и експлозивног концертног бенда.

И док су многи пост-панк бендови тога времена преферирали наелектрисани, ћошкасти гитарски рад са поп рефренима закопаним у френетичне налете ритма, Тhe Birthday Party је било много теже категоризовати.

Делом неподношљива бука, делом деконструисани готски блуз, са прстохватом психобилија, арт-рока и панка, били су ватрени, пулсирајући, нестабилан бенд, који је уз то имао јединствену естетику - Кејв је изгледао као човеколика врана, басиста Трејси Пју као немирни каубој у кожи, док је Хауард некако успевао да истовремено изгледа и као вампир и као дух.

Све је то допринело њиховом све чвршћем статусу аутсајдерских агитатора.

„Никад нисам чуо такав музички атак", каже Хенри Ролинс из групе Black Flag на снимку насталом за Побуну на небесима који није завршио у финалној верзији филма.

„А онда сам видео њихову фотографију и изгледали су као чист рокенрол."

Бенд се вратио кући у Мелбурн да сними дебитантски албум из 1981. године Prayers on Fire.

Тамо су снимили и видео спот за први сингл „Nick the Stripper".

Тема је била карневалска визија пакла и одлучили су се за депонију као локацију снимања.

Стотине људи појавило се на снимању које се претворило у једну огромну журку.

Стари хипик који се нагутао ЛСД-а дошао је као Исус са огромним распећем, други је био обучен као египатски евнух, док је Кејв пијано бауљао и завијао кроз масу и пламенове обучен само у комадић тканине обавијен око кукова и са речи „пакао" исписаном на грудима.

Што се тиче видео спота који дочарава дух, тон и енергију бенда овај спот је скоро савршен: диваљ, хаотичан, бучан и опијен скоро до тачке колапса.

Запаљивост њихове хемије

Кад су се вратили у Енглеску, срећа бенда почела је да се преокреће.

Адамсон се присећа како их је једне недеље гледао како свирају пред 12 људи, да би неколико недеља касније публика чекала у редовима да уђе на концерт.

То је и најдражи аспект читаве приче за гитаристу бенда а касније и бубњара Мика Харвија, јер су концерти били пуни људи који нису имали представу шта да очекују али су са њих одлазили пуни енергије.

„Читава ствар деловала је у целини већа од збира њених појединачних делова", каже он за ББЦ Културу.

„Била је то звер која је почела да живи властитим животом и отела се нашој контроли иако смо ми били ти који су је стварали. Било нам је веома тешко да је зауздамо, а и публика је то почела да осећа."

Уместо да бенд буде организован око фронтмена, допринос сваког члана био је једнако важан.

Кејв је био грлени певач који је певао из утробе и имао је дивљачку жестину на наступима; Хауард је био невероватан гитариста који је умео да ствара атмосферичне светове у којима бисте се изгубили; Пјуов бас је звучао као дубоко, котрљајуће, злокобно предење; бубњање Фила Калверта било је огољено, али кључно; док је Харвијево бубњање кад је заменио Калверта, као и његово свирање гитаре пре тога, било моћан допринос целокупној музичкој слици.

Јединствени допринос људи бенду одражавао се и у њиховим разноврсним личностима, што је за последицу повремено имало хаотичну динамику.

Харви се сматрао неком врстом кичме свог тог хаоса, док би се Хауард и Кејв често кошкали и гложили, а Пју био извор непрестане непредвидивости.

Плус, кад у једначину убаците и разноврсне дроге и алкохол које су конзумирали различити чланови бенда, добијате групу људи који су функционисали при различитим брзинама, расположењима и у различитим стањима токсичности од сумрака до свитања.

Али за Харвија, који је био углавном трезан, та непредвидивост темперамента била је витални елеменат.

„Понекад је оно што је све чинило сјајним било то што су се мешале све те уврнуте комбинације и доносиле ниво непредвидивости."

Напетост коју је бенд одавао док је тетурао између катастрофе и трансценденције такође је била изузетно привлачна за Адамсона.

„У Магазину, постојала је извесна сигурност и формула", каже он.

„Са The Birthday Party, били сте на непрестаној покретној траци хаоса", каже он.

„Звучи субверзивно, али је деловало да заправо функционише као модел - као начин да се изигра систем и борави у властитом креативном свету лудила."

Дивљање на њиховим концертима

Међутим, тај хаос почео је да се огледа и у понашању публике.

Концерти су постали агресивни и насилни, људи су нападали бенд, а избијали би масовни нереди.

Ускоро, кад су се упутили на америчку турнеју, описани су као „најнасилнији бенд на свету" - што је, наравно, привукло само још више насиља.

Једне ноћи се човек из публике попео на бину и почео да запишава Пјуову ногу док је свирао, па му је Пју заузврат разбио бас о главу.

Друге вечери, као што је забележено 1982. године у чланку за британски музички недељник Мелоди мејкер, дежурни агресивни преступник на концертима The Birthday Party по имену Бинго донео је флашу метанола ла са собом.

Узео је гутљај, принео запаљени упаљач устима и избацио из себе огромну пламену лопту у жељи да прогута читав бенд.

Одлучивши да је боље имати Бинга на својој страни уместо да се боре с њим, ангажовали су га као личног контролора бесне руље.

Кејв данас има репутацију брижног и хармоничног односа са обожаваоцима преко његове платформе за писање писама The Red Hand Files, али није увек било тако.

Током једног наступа 1982. године, немирна маса почела је да се туче међу собом док је успаничени промотер бануо на бину да упозори бенд на ескалирајућу напетост.

„Одлично. Надам се да ће се свиње поубијати међу собом", рекао је Кејв Мелоди мејкеру у истом чланку који је препричавао Бингове догодовштине.

Али насиље је уништило део магије за Харвија.

„Кад би прерасло у безумно песничење, то би уништило тензију која се градила", каже он.

„Насиље је било штетно, зато што је то унапред припремљена реакција - а то нисмо били ми.

„И тако смо почели да свирамо много спорих песама, али иронија је да су те песме биле прилично напете, право правцато ваљање у блату, тако да то није нимало помогло. Само је погоршало ствар."

И други чланови бенда осећали су исто.

„Бенд је само мало чудовиште које смо створили и над којим више немамо никакву контролу", рекао је Пју је рекао за Мелоди Мејкер 1982. године.

У међувремену, Кејв је киптео за НМЕ 1983. године: „Не знам ниједну другу групу која свира музику што се труди да на неки начин буде иновативна, а која привлачи моронскију публику од Тhe Birthday Party.

То нису сви, наравно - само људи које видим са бине - увек је то првих десет редова најкретенскијег сектора заједнице."

На све то додајте све разузданије упражњавање дрога, лична и креативна трвења између Хауарда и Кејва, и 1982. године, крај је већ био на видику.

Преселили су се у Берлин да би објавили оно што ће постати њихово последње музичко издање, феноменалне ЕП-јеве Bad Seed и Mutiny, али снимак сесија које је направио режисер Хајнер Миленрок описује ружну сцену.

Кејв кљуца од употребе хероина, комуникација је штура и напета, а у ваздуху влада туробна атмосфера која се злокобно надвија над све.

Тренуци креативне бриљантности су очигледни, али је присутан и опипљиви мрак.

Харви је могао да осети да се то неће разрешити и практично је распустио бенд.

„Нешто толико експлозивно морало је да изгори уместо да згасне", каже он.

Пју је умро неколико година касније, 1986. године, са само 28. година, од излива крви у мозак после епилептичног напада.

Пре смрти 2009. године, Хауард је објавио плоче са Crime and the City Solution и These Immortal Souls, баш као и соло албуме, док су Кејв и Харви наставили да сарађују деценијама на албумима Ника Кејва и Тhe Bad Seeds.

Али 40 година после њиховог хаотичног, мада донекле неизбежног распада, и даље је остало врло мало бендова који су толико јединствени и толико висцерални као Тhe Birthday Party.

„Оставили су траг у свету који је јединствен", каже Адамсон.

„Пришли су свему из другачијег и неочекиваног угла и упркос свом том хаосу, претњама и субверзији, било је присутно и невероватно умеће. Било је то нешто више од пуког конвенционалног прангијања."

Погледајте видео: Ролингстонси најавили нови албум

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]