Ролингстонси: „Гем, сет и меч“, годишњица првог сингла рокенрол великана чији је утицај мењао југословенску музичку сцену

Неколико сати проведених у музичком студију, за две кратке, туђе песме - и историју.

Толико је тадашњем клупском, а садашњем легендарном саставу Ролингстонс из Лондона, било потребно да сними материјал за прву сингл плочу и тако званично постави, до данас непољуљане, темеље властите рокенрол тврђаве.

На А страни винила нашла се песма Come On једног од пионира рокенрол звука, америчког музичара Чака Берија, док је на другој стављена I Want to Be Loved, такође обрада, коју је написао Вили Диксон, а изводио чувени блузер Мади Вотерс.

„Тај сингл као и неки будући су показали да су Ролингстонси лондонски клинци који знају, разумеју и умеју да свирају ту музику.

„Био је то добар почетни корак који им је омогућио да наставе тим путем и да се у једном тренутку дрзну и крену са њиховим песмама, увек некако повезаним са класичним блузерским шемама којима су били опчињени у тинејџерским данима", говори Жикица Симић, психолог и рок критичар, за ББЦ на српском.

Плоча је објављена пре тачно шест деценија - 7. јуна 1963.

Ролингстонсе су тада чинили певач Мик Џегер, гитаристи Брајан Џонс и Кит Ричардс, басиста Бил Вајман и Чарли Вотс на бубњевима.

'Come on - Rolling Stones'

Ролингстонси су основани 1962. у Лондону, главном граду Велике Британије.

Испрва су по престоничким клубовима свирали обраде њима драгих (ритам и) блуз и рокенрол тамнопутих америчких извођача, попут Чака Берија, Боа Дидлија и Мадија Вотерса, по чијој нумери су добили име.

Овај звук је тада био и те како популаран међу острвском омладином рођеном усред или непосредно по завршетку Другог светског рата, који је трајао од 1939. до 1945.

„То се некако примило у тој послератној Енглеској где је још владало сиромаштво и последице рата биле очигледне.

„Та музика је била дашак нечег новог и лепог што је у тој туробној атмосфери нарочито било занимљиво тинејџерима који су се за њу везали", објашњава Симић.

Оригиналне плоче из Америке су, додаје, у том тренутку биле „реткост", али су „преко разних канала" ипак некако доспевале у Британију и на полице чланова Ролингстонса.

Пошто су већ стекли завидни статус као клупски бенд по Лондону, дошло је време да сниме и први материјал.

Захваљујући њиховом менаџеру Ендруу Лугу Олдаму, у мају 1963. потписали су за Дека рекордс (Decca Records), а онда и завршили у студију снимајући материјал за дебитантску сингл плочу.

Одлучили су се за нумере Come On Чака Берија и I Want To Be Loved коју је написао Вили Диксон, а изводио Мади Вотерс.

Гитариста Ролингстонса Кит Ричардс у аутобиографији „Живот" каже за песму Come On да „није била нешто што су свирали по клубовима и није имала везе са оним што су радили".

„Врло срачунато сам доживљавао ову песму као начин да улетимо у игру.

„Да уђемо у студио и снимимо нешто сасвим комерцијално", истакао је у властитој књизи оснивач легендарног састава.

У улози продуцента, иако о томе није имао појма, био је менаџер Олдам, a бенд је студију наводно провео свега три сата.

Новинар и рок критичар Иван Ивачковић каже да је певач групе Мик Џегер снимање описао речима: „Замислите гомилу аматера, тоталних незналица, како снимају хит плочу".

Објављена је 7. јуна 1963.

Иако већина чланова бенда није била задовољна постигнутим резултатом, плоча се, миц по миц, попела, како је писао Ричардс, међу првих двадесет на британској топ-листи.

Ивачковић истиче да су захваљујући овом издању Ролингстонси доспели и на телевизију, у емисију „Thank Your Lucky Stars" (Захвали својим срећним звездама), где су је извели на плејбек.

Појавили су се, каже, „у испегланим оделима и са краватама", јер су се „још угледали на Битлсе", легендарни рок бенд из Ливерпула, вечите ривале и колеге лондонског састава.

„Ипак, видело се како испод тих одела и кравата кључа нешто што је дубоко узнемиравало енглеску јавност, видело се како они носе енергију коју је естаблишмент одмах препознао као опасну", наводи Ивачковић у писаној изјави за ББЦ на српском.

Додаје да су се наредних дана „у штампи појавили протести и захтеви да се једној тако непристојној групи више никад не дозволи појављивање на телевизији", као и да „бољу рекламу нису могли пожелети".

„Врата успеха била су им широм отворена. Показало се да су захваљујући првом синглу добили гем, сет и меч", наглашава аутор књиге „Уметност побуне" о британском саставу.

Ролингстонси су нешто касније почели да пишу ауторске песме и током плодоносне, шездесетогодишње каријере објавили више десетина студијских, компилацијских и живих албума, стотине синглова и одсвирали хиљаде концерата.

Како су се Ролингстонси слушали у Југославији?

Ивачковић тврди да је музика Ролингстонса стигла у социјалистичку Југославију „одмах пошто се појавила у Енглеској".

За разлику од многих земаља источне Европе где су такође на челу државе биле комунистичке партије, југословенске власти нису „браниле људима да уживају у западној култури, подразумевајући рокенрол".

„Пустили су је да заживи и да се неометано развија", додаје Ивачковић, истичући да су Ролингстонси овде „уживали огромну популарност".

Плоче лондонског састава су тада допремане „разним и чудним каналима", а њихови хитови често одзвањали радио апаратима.

Неретко су се популарне синглице Ролингстонса вртеле и на омладинским вечерњим дружењима, попут Heart of the Stone из 1964.

„Била је нумера број један на гимназијским журкама тог времена и многе ствари су се заправо уз ту песму дешавале први пут у животу код читаве једне генерације", присећа се Жикица Симић.

Каже да су ти први синглови били и те како важни јер су „донели један потпуно нови сет емоција који није био познат код младог света, код нас".

Те песме су их, додаје, такође „училе потпуно новом начину доживљаја себе, света и нас у свету" и „уопште једном новом доживљају међуљудских односа, нарочито мушко-женских".

„Мислим да је све то било сакривено у музици Стонса и да су људи то успели да прецртају, пре свега због неке генерацијске блискости", истиче 73-годишњи рок критичар.

'Мене су Стонси васпитали'

За Срђана Гојковића Гилета, оснивача и гитаристу новоталасне београдске групе Електрични оргазам, „свето тројство рокенрола" чине амерички кантаутор Боб Дилан, енглески Битлси и Ролингстонси.

„Али су вероватно Стонси свеукупно највише утицали на мене и вероватно Кит Ричардс као гитариста", говори београдски музичар за ББЦ на српском.

Каже да је пре неколико деценија за часопис Рок написао чланак који је насловио Мене су Стонси васпитали, што, додаје, „и данас стоји".

„Не само музика, већ и цео стил живота, филозофија, однос према естаблишменту…", истиче Гојковић.

Први додир са њиховим стваралаштвом београдски музичар имао је у детињству када му је, захваљујући оцу запосленом на Радио Београду, шака допала прва званична компилација Ролингстонса Big Hits (High Tide and Green Grass) на којој се налази и дебитантски сингл Come on.

Међутим, миљенике је „пажљиво почео да прати" крајем основне школе, по изласку албума Goats Head Soup из 1973, а посебно га је привукла песма Angie, водећи сингл овог издања.

Ролингстонси су, каже, били „једна од најважнијих група" и у екипи са којом се дружио крајем 1970-их и почетком 1980-их, као и међу члановима његовог бенда.

Поред Електричног оргазма, њихов утицај се, додаје, осећа и код других београдских група и музичара из тог периода, попут гаражног састава Партибрејкерс и фронтмена Идола - Владе Дивљана.

„Има и случајева где су утицали на неке ауторе, а да то није тако очигледно, као на пример на Коју из Дисциплине кичме, такође великог фана Стонса, који је одрастао на њима", објашњава Гојковић.

Жикица Симић сматра да ко год се тих деценија латио гитаре, узоре је тражио, између осталог, и код Ролингстонса.

Као пример наводи вокално-инструментални састав (ВИС) Силуете, један од београдских рокенрол пионира.

„Они не само да су музички личили на Ролингстонсе, него су и физички подсећали, нарочито Зоран Мишчевић (фронтмен) који је изгледао као Брајан Џонс", истиче Симић.

Његов колега Иван Ивачковић каже да је њихов „уплив очигледан и на најбољим плочама" Рибље чорбе, где су Бора Ђорђевић и остали чланови „ишли тако далеко да су се повремено и фотографисали по узору" на старије колеге.

Трагови њиховог стваралаштва су се видели широм Југославије, па тако Дадо Топић, фронтмен загребачке групе Тајм (Time), на првом соло албуму Неоседлани из 1979. има песму На концерту Ролингстонса.

Исте године су његови суграђани из групе Прљаво казалиште објавили дебитантски, истоимени албум где је на омоту прерађена верзија чувених усана и језика, логотипа британског бенда.

Концерти Ролингстонса у земљи и региону

Први и, за сада, последњи пут Ролингстонси су наступали у Србији 14. јула 2007. на београдском Ушћу пред, како су медији пренели, око 50.000 људи.

Електрични оргазам је свирао као предгрупа, а осећај дељења бине са музичким херојима њихов фронтмен Срђан Гојковић Гиле описује - „као дете у фабрици чоколаде".

Да прозборе коју са члановима Ролингстонса, каже, нису имали прилике, јер је „у бекстејџу постојало неколико зона обезбеђења", што је њему „потпуно разумљиво".

„Скоро све предгрупе кроз историју су били њихови љубитељи па би превише енергије одвлачило да мораш да причаш са наложеним фановима и нормално је да имају тај однос", истиче Гиле који их је уживо гледао девет пута.

У публици је тада био и Жикица Симић коме је „врхунац концерта" био када је гитариста Кит Ричардс запевао песму You Got the Silver.

„Он је донео емоције и оне су донеле успомене, тако да је то за мене био један феноменалан трип", присећа се рок критичар.

Одушевљење не крије ни његов колега Иван Ивачковић који овај наступ сматра „најбољим концертом који је у животу видео", иако их је укупно гледао десетак пута.

Међутим, жали што није присуствовао, тада као дванаестогодишњак, првом и последњем југословенском концерту Ролингстонса 21. и 22. јуна 1976. у Загребу.

Легендарни састав се у главни град Хрватске вратио још једном - 20. августа 1998, а пет дана пре београдског концерта 2007. наступили су и у Будви, у Црној Гори.

Утицај на млађе генерације слушалаца

Концерту у Будви, на плажи Јаз, присуствовао је и Борис Застрановић, који је тада имао 13 година.

Каже да је тај догађај за њега био „улазак у свет рокенрола и велико откровење енергије коју доносе Стонси, тада већ у годинама".

Поред музике, звука и бине, био је фасциниран и полетним Џегером и ставом који је изнео Кит Ричардс.

На концерт га је одвео отац који га је претходно упознао са њиховим радом пуштајући му плоче највећих рокенрол бендова из шездесетих и седамдесетих.

И данас се, додаје, музика коју воли „у највећој мери ослања на њих".

„Слушајући их долазио сам до разних блуз и рокенрол извођача.

„Они су као основа рокенрол шоу-бизниса, уз Битлсе, утицали на већину музичара тог доба које сам и на такав начин откривао", говори 29-годишњи Застрановић за ББЦ на српском.

Каже да у доба када их је открио, није имао са ким да подели искуство слушања Стонса, док данас примећује да их млађе генерације, не рачунајући најпознатије хитове, „не констатују као музику коју треба истраживати" и „сматрају их неком врстом музејског експоната".

Застрановић је прошле године још једном уживо гледао Ролингстонсе, на концерту у немачком граду Минхену који је „донео потпуно нови сплет емоција".

„После одласка Чарлија Вотса, мислио сам да их никад више нећу чути уживо, тако да је доживљај концерта био прошаран јако емотивним моментима.

„Од жала што нисам још једном чуо једноставност Чарлијевих удараца до дуготрајних осмеха које нисам скидао по неколико минута", закључује грађевински инжењер.

Дејана Вукадиновић, ББЦ новинарка

Имала сам непуних 14 година када сам на телевизији угледала мршавог мушкарца дуге косе како енергично скаче, док га љутити гитариста прати у стопу.

Несвесно сам кренула да скачем са њима, било је нешто омамљиво у тој песми, споту и њиховим покретима.

Нисам толико обраћала пажњу на речи, колико на звук који ми се на прво слушање допао - доминирала је гитара, праћена бубњевима.

The Rolling Stones - One hit (To the Body), писало је на дну екрана, а онда се појавио и велики црвени језик.

Била сам омађијана и следећег дана сам поделила откриће са другарицом која је слушала сличне извођаче као и ја.

Она је и те како знала ко су - њен тата је њихов велики обожаватељ.

Кроз који дан на школској клупи чекала ме је гомила дискова са њиховим песмама.

Имала сам неки стари дискмен који си морао да удариш о земљу да би прорадио.

White Horses, Miss You, Under My Thumb, Beast of Burden, Almost Hear Your Sigh - полако сам упознавала њихов опус и све више уживала у гласу Мика Џегера и звуцима које је на гитари стварао Кит Ричардс.

Било је ту нечег дивљег, забрањеног, а опет слободног и несвакидашњег - био је то рокенрол.

Када сам разредној поменула шта слушам, на следећем Сајму књига купила ми је Уметност побуне Ивана Ивачковића.

Прочитала сам је у даху, а библиотеку сам касније допунила и другим насловима посвећеним њима.

За 30. рођендан сам добила њихову сингл плочу, са које 'вришти' препознатљив црвени језик.

Кад год је пустим, замишљам да сам на њиховом концерту и покрећем се у њиховом ритму, заносно савијајући тело баш као Мик Џегер, док Кит Ричардс са гитаром облеће око њега и свира One hit (To the Body).

Са Стонсима на бини, иза фотоапарата

Годинама пре него што ће стати пред њих иза објектива, истакнути београдски фотограф Бранислав Брајан Рашић, који деценијама живи у Лондону, први пут је уживо гледао Ролингстонсе у швајцарској престоници Берну септембра 1973.

„Девет година од настанка, није више било ни Брајана Џонса, па сам мислио да их касно гледам, а они и дан-данас свирају после шест деценија.

„И сада могу да будем поносан што сам их видео још тада - ту се очигледно нешто десило", говори он за ББЦ на српском.

Каже да су они били први бенд који је пратио по свету фотографишући их на наступима широм Америке, Велике Британије и Европе још од средине осамдесетих.

Награда за оволико залагање стигла је неочекивано - понуђено му је да буде званични фотограф концерта Ролингстонса 18. фебруара 2006. на плажи Копакабана у бразилском граду Рио де Жанеиру.

„Било је то моје ватрено крштење", истиче Рашић.

На овом догађају је било више од милион људи, што га сврстава међу највеће концерте у историји.

Ролингстонси су снимљени материјал са овог концерта објавили 2021. као живи албум, а на насловној страни се налазе Рашићеве фотографије чланова бенда.

„Иако је ту било разних догађаја, мени лично ово вероватно јесте круна каријере", наглашава фотограф и додаје да се тако нашао раме уз раме са Ендијем Ворхолом, познатим америчким уметником који је деценијама раније дизајнирао пар омота за британски састав.

Упркос томе што је небројено пута био у друштву музичара из легендарне групе, Рашић каже да је ту пре свега био „да ради посао и овековечи тренутак, а не да се дружи".

Ипак, проводећи доста времена са њима, стигао је да се фотографише и разговара са готово свим члановима, осим са певачем Миком Џегером.

„Једини са ким нисам ни попричао нешто претерано је газда - њега сви слушају, па и Стонси", додаје Рашић.

За покојног бубњара Чарлија Вотса каже да је био „диван човек и велики господин", код другог гитаристе Ронија Вуда је био на неким његовим изложбама, док прва гитара и оснивач Ролинстонса - Кит Ричардс, тврди Рашић, на зиду канцеларије држи урамљену слику коју је направио београдски фотограф.

„Имам то документовано, где седи испред ње док даје неки интервју, а прича се да је још једна код њега кући", закључује он.

Музеј успомена и статус легенде

Статус Ролингстонса данас је у Србији исти као било где у свету, сматра новинар Иван Ивачковић.

„Жива историја и музеј успомена, нека врста биолошког феномена, група коју волимо на посебан начин и група којој на концерту нема равне", додаје.

Његов колега Жикица Симић истиче да они уживају статус легенде, те да „више не подлежу овоземаљским критеријумима".

„Они су једноставно оличење једног времена, света, става и тако их треба прихватити", закључује рок критичар.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]