Књижевност и Велика Британија: Смрт је ћаскала са мном, каже Ханиф Курејши

Ханиф Курејши, сценариста који је био номинован за Оскара, каже за ББЦ да је видео смрт пошто је остао непокретан услед пада у децембру.

Вишеструко награђени аутор књиге „Моја лепа перионица" и „Буда из предграђа" пао је током божићних празника у Риму.

Због незгоде није могао да помера руке и ноге.

У првом међународном интервјуу за ББЦ Светски сервис испричао је како му се од тада променио живот.

„Видео сам смрт. Смрт је ћаскала са мном", рекао је, додајући да је био убеђен да ће умрети.

Желео је да се поздрави са децом преко видео позива, али га је његова девојка Изабела Д`Амиком убедила да то не чини.

Избегао је смрт и данас учи како да живи у потпуно измењеним околностима. Помало осећа руке и ноге, али не може ништа да ради.

Психотерапеут му је рекао да ће моћи да држи виљушку у наредним недељама.

Изненађујуће, у међувремену, он је добио нове читаоце и публика му је све бројнија: милиони људи читају текстове на његовом блогу које он диктира, о томе шта му се десило и како учи о себи и разним стањима људског тела.

Никада раније није тако писао, више је волео да пише пенкалом на папир и да после прекуца на рачунар.

Сада изговара мисли, диктирајући их и запањен је одговором, непредвиђени догађај довео је до другог непредвиђеног догађаја.

Каже да се често осећа усамљено и да мало спава. Слуша Светски сервис ББЦ-ја, Радио 3 и Радио 4 и пружа му утеху кад зна да се људима свиђа то што пише и да навијају за њега, усред онога што све време описује као очај.

Речи које је диктирао славиле су живот, али су биле и мрачне, смешне и живо су описивале његову стварност.

Каже да је променио мишљење о особама са инвалидитетом.

„Одједном сам прошао кроз врата болести и преобразио сам се.

„Никада нисам размишљао о стању инвалида, а сада знам. Не постоји породица на свету која неће имати неко искуство особе са инвалидитетом", поручује писац.

Жели, додаје, да оснује добротворну организацију за писце са инвалидитетом, под називом „Метаморфоза", по Кафкином роману.

„Живимо у свету агоније и бола за који нисам знао да постоји, и желим да видим свет из угла ових људи", каже он.

Његов пријатељ, писац Салман Ружди, који је летос нападнут на једном књижевном догађају, редовно му се јавља и шаље забавне текстове.

Курејши каже да Ружди не говори о томе шта му се догодило, чувајући приватност.

„Додуше, ја говорим о ономе што ми се догодило. Морам да се сетим свог идентитета као писца, на једини начин на који могу."

Упитан да ли је пацијент, одговара да није. Али морао је бити.

Оно што жели је да му се врате руке, да може да пише и куца. Верује да ће то бити, али би то могло да потраје шест месеци.

На питање које болесни људи често постављају - зашто баш ја? - добио је једноставан одговор од школског друга - зашто не ја?

Због чега неко од нас мисли да ће бити изузетак, да нас болест неће оборити?

Курејши, који има близу 70 година, каже да је захвалан што му се то догодило пред крај живота.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]