Фудбал и Енглеска: Арсеналов повратак у будућност и реч титула која се све гласније изговара

Прва асоцијација на лондонски клуб Арсенал некима је Арсен Венгер. Другима су то Денис Бергкамп и Тијери Анри. Трећима, онима који памте, једина сезона неке екипе без пораза у 38 лигашких утакмица (2003/04) у историји Премијер лиге и чувена генерација Непобедивих.

Оним највернијима, вероватно, све ове и многе друге ствари одједном.

Па ипак, последњих година, чини се да је Арсенал - нарочито међу млађим генерацијама навијача - често на мети подсмеха.

Утолико јачи утисак оставља феноменалан почетак у новој сезони Премијер лиге.

Прво место на табели, са пет бодова предности у односу на најближег пратиоца и првог фаворита за освајање титуле, екипу Манчестер Ситија, летос је било незамисливо чак и најоптимистичнијим навијачима клуба из северног Лондона.

Они љубоморни нестали су после првог низа добрих резултата и чини се спремно чекали повреду Габријела Жесуса на минулом Светском првенству како би пробали да убеде навијаче Арсенала како Тобџије немају шансе.

Да нас убеде да је сезона предуга, клупа кратка и неуспех неизбежан.

Екипа неискусна, тренер без резултата, а управа незаинтересована.

И руку на срце, сви они су вероватно у праву.

Исто онако у праву како су то били сви они који су се потрудили да вам објасне да Арсенал неће победити у утакмици финала Лиге Шампиона 2006.

Па опет, поуздано знам да нисам ја био једини који је плакао те ноћи, разочаран и бесан на великог Хенрика Ларсона - без чијег доприноса та Барселона са Роналдињом и Самјуелом Етоом не би дала гол том Арсеналу и да се играло још три полувремена па макар на голу био и малерозни Мануел Алмунија.

Шта је то због чега годинама устајеш ујутро са рационалним сазнањем да твој клуб нема шансе ка титули, а титулу прижељкујеш?

Kада је половином сезоне 2019/2020 Микел Артета преузео екипу Арсенала од давно (и брзо) заборављеног земљака, Унаија Емерија, мишљења су била подељена.

Артета је на клупу дошао после споразумног раскида уговора са екипом Манчестер Ситија, у којој је од ступања у играчку пензију, био један од помоћних тренера Пепу Гвардиоли на више од 200 утакмица.

Без претходног искуства на позицији главног тренера, са солидном играчком биографијом, Артета је свим навијачима био потпуна тренерска непознаница и нико није имао идеју шта да очекује.

Они најоптимистичнији рачунали су на знање и прилику коју је имао - да учи посао од једног од најтрофејнијих тренера свих времена.

Они мање оптимистични рачунали су на то да горе тешко да може бити.

И једни и други били су у праву.

Менталитет

„Kада волиш оно што радиш, то се зове страст. Сад излазите на терен и играјте са страшћу!", овим речима Микела Артете почиње документарац платформе Амазон Прајм, „Arsenal - All or nothing", чија је екипа била уз играче и стручни штаб током минуле сезоне.

Екипа је прошлу сезону почела лоше. Тачније, најгоре у историји клуба.

Три пораза у исто толико утакмица и гол разлика од минус девет уочи четвртог кола Премијер лиге деловали су прилично коначно.

После слабијег пласмана за стандарде клуба у две везане сезоне (два пута су Тобџије завршавале такмичарску сезону као осми на табели) навијачи су жељно ишчекивали нови, реорганизаовани Арсенал.

Пуно новца је уложено у појачања.

Доведени су голман Рамсдејл (25 милиона фунти) из Шефилда, штопер Бен Вајт (50 милиона фунти) из Брајтона, везњаци Локонга (16 милиона фунти) из Андерлехта и Мартин Одегард (32 милиона фунти) из Реала и бекови, Такехиро Томијасу (17 милиона фунти) из Болоње и Нуно Таварес (седам милиона фунти) из Бенфике.

Истог лета, 2021, пуштени су без обештећења Давид Луиз, Вилијан (Kоринтијанс), Сеад Kолашинац (Олимпик из Марсеја), Kалум Чејмберс (Астон Вила).

Једини играч чији су трансфер у Арсеналу успели да уновче био је дете клуба, Џо Вилок - играч средине терена који је продат Њукаслу за 27 милиона фунти.

Поменуте трансфере обавио је нови технички директор и бивши фудбалер Арсенала, један од епизодиста Непобедивих у сезони 2003/04, Едуардо Гаспар - за пријатеље и фудбалску јавност, Еду.

Пуно се тада полемисало о политици клуба када су у питању трансфери играча.

Арсенал је годинама, тражећи модел функционисања у фудбалској транзицији, имао проблема у том сегменту.

Арсен Венгер остао је упамћен као један од највећих тренера на Острву, менаџер са феноменалним оком за младе играче, али и као један од менаџера који никако није успевао да у клубу задржи своје најбоље фудбалере.

Те кошмарне ноћи у Паризу 2006, на терен стадиона Сен Дени, утрчао је један од навијача Барселоне.

Сам догађај виђен је у фудбалу толико пута.

Чист егзибиционизам.

Ипак, нешто је било другачије.

Сећам се да је, на моје велико изненађење, поменути навијач Барсе трчао у правцу великог Тијерија Анрија - тада капитена Арсенала, а у рукама је носио дрес каталонског клуба на ком је писало име мог капитена.

Знао сам тада да Робер Пирес одлази из клуба.

Знао сам и да Жилберто и Kембел неће бити млађи.

Али да неко Тијерију Анрију покуша да уручи дрес са његовим именом који није Арсеналов, за мене - а верујем и многе навијаче Арсенала - деловало је потпуно ван памети.

Па ипак, популарни Kраљ је отишао после свега годину дана, лета 2007, баш у ту исту Барселону, а господин егзибициониста, чијег се лика више нико и не сећа, за мене је до данас остао први фудбалски пророк кога се сећам - ако сам икада видео иједног.

Анрију тада нико му није замерио. На крају дана и зашто би?

Он се - за разлику од разних Фабрегаса, Ван Персија, Насрија, Ешлија Kолова и сличних - у клуб вратио, макар на кратко.

И као да никада није ни одлазио.

Управо је Тијери Анри тај који је дао најбољу дефиницију негдашњег идентитета клуба:

„За мене, Арсенал је клуб улице. Kлуб људи!"

И био је. Док је и фудбал био спорт за улицу и људе.

Променио си се, фудбале!

Пуно би се могло дискутовати о томе када је тачно најважнија спортска ствар на свету дошла под лупу глобалног капитала.

Склон сам да поверујем да је она одувек и била ту. Припремана. Подгревана.

Ипак, оно што фудбал чини магичним и неодољивим јесу људи који у спорту учествују.

И ту вреди сагледати паралелу фудбала и реалности.

„Kаква држава такав и фудбал!" коментар је који готово програмирано имамо прилику да чујемо непосредно по завршетку најважнијих утакмица наше фудбалске репрезентације на великим такмичењима.

Површном посматрачу ова изјава делује готово заводљиво.

Па ипак, моја верзија била би нешто другачија - какви људи, такав и фудбал!

Док су други, углавном приморани резултатским неуспесима, реформисали и лобирали - Арсенал је играо и побеђивао. Плесао. Пленио. Освајао.

Лако је после битке бити генерал, али да је Венгер тада знао оно што зна данас, тешко би себи дозволио да занемари промене у правилима игре, оне које се нису односила на саму игру.

Офсајд је остао офсајд, фудбал и даље игра по 11 играча у обе екипе и лопта је и даље округла.

Голови су толики колики су, а терен је у оним димензијама у којим је и био.

Ипак, за успех је одједном било неопходно више.

Фудбал се променио зато што се свет променио.

Kада је 2000. године Флорентино Перез дошао на место председника Реал Мадрида један од стубова кампање била је његова решеност да у клуб, у случају да постане председник, доведе Луиса Фига из Барселоне - тада можда и најбољег играча на свету.

Овај трансфер није био револуционаран само по атмосфери коју је створио и преседанима које је у фудбалском свету поставио, овај трансфер пробудио је глад.

Глад која је фудбалске клубове попут Арсенала, у годинама које су долазиле, потпуно дезоријентисала.

Низали су се рекордни трансфери после Фиговог као на траци.

Свима је било јасно да је новац постао далеко доступнији, буџети већи, а све то, логично, диктирали су увећани приходи фудбалских клубова - пре свега од ТВ права, која су са собом повукла и вртоглаве спонзорске уговоре и све оно што данас препознајемо као део модерног фудбалског фолклора.

Сваки стабилан прволигашки клуб имао је ресурсе и могао себи да приушти школован стручни кадар који би могао да открије нови фудбалски дијамант у блату нижелигашких терена широм света, а сваки милионер могао је јасно као на длану видети прилику да уз помоћ фудбала богатство увећа.

Један од првих таквих примера био је руски бизнисмен Роман Абрамович, сада бивши власник Челсија.

Једна од последица свега овога било је и увођење нечега што је ФИФА назвала Финансијским фер-плејом.

У сезони 2011/2012, регулатива је свим љубитељима фудбала представљена као нешто најпоштеније смишљено.

Истраживање је показало да 50 одсто клубова губи новац и било је неопходно направити механизам контроле рада и смањити могућност да клубови банкротирају.

Укратко, клубови ће моћи да потроше онолико колико зараде.

Оно што су многи заборавили јесте чињеница да немају сви клубови истог књиговођу.

Да не послују сви у истим државама и по истим законима.

На крају се испоставило и да су нова правила, речима Kапетана Барбосе из филма Пирати са Kариба,„више некакве смернице него правила".

Ове (нове-старе) тенденције у фудбалу биле су наговештај транзиције из електронског у дигитално друштво на глобалном плану, а у тренутку када су и друштвене мреже ступиле на сцену повратка више није било.

Навијачи и симпатизери постали су никада гладнији фудбалских звезда и бомбастичних трансфера, а критику и притисак на играче и остале запослене у клубовима било је могуће извршити свакодневно из удобности властитог дома.

И док су други промену увиђали и прихватали, Арсенал је исту тврдоглаво негирао.

У последњој Венгеровој сезони на клупи Тобџија (2015-2016) клуб је за појачања издвојио 26 милиона евра.

Само неколико стотина километара северније, Манчестер Сити је потрошио скоро десетоструко више - 208,5 милиона еура.

„Питање финансијског фер плеја је питање које морамо да поставимо зато што смо, чини се, направили правила која се не поштују.

„Нема ничег горег од правила која нико не поштује." рекао је Венгер 2017. године у интервјуу за Гардијан.

„Постоји превише правних смицалица уз помоћ којих је могуће заобићи регулативу. Да ли мислим да треба укинути финансијски фер плеј?

„Ако нисмо у стању да направимо правила довољно чврста како би се морала поштовати, онда је можда и то опција." закључио је Француз.

Фудбал наравно, желим да верујем, не играју милиони.

Ипак, вредност оних који га играју мери се управо милионима - а романтичне приче постоје само у филмовима.

Знам тачно о чему размишљате - Лестер Сити и њихова шампионска титула из 2016. само су изузетак који потврђује правило.

Суштина је у томе да цене на фудбалској, као и свакој другој пијаци, диктира тржиште.

А ако ти ниси спреман да их платиш, не брини - увек има некога ко јесте.

Да ствар буде још компликованија, нису упитни били само фудбалски разлози.

Перцепција јавности и навијача једна је од кључних ствари у прављењу хемије унутар клуба.

Питајте сваког навијача Арсенала, већина ће се вероватно сложити око тога да је највећи проблем клуба у претходним годинама био мањак победничких амбиција.

У реду - и задњи везни.

Негирањем нове поделе карата и жељом да за мало направи много, Арсенал је завршио тачно тамо где га је Артета и затекао када је сео на клупу - на средини табеле.

Без праве конекције навијача и играча клуба. Без играча светске класе.

Kада за ваш клуб играју Бергкамп, Виера, Анри, Пети и други - могуће је развијати и правити играче светске класе - попут Фабрегаса или Ван Персија.

Kада су то, пак, сви они који сламају срца навијача Арсенала широм планете у последњих неколико сезона, то постаје немогуће.

Повратак у будућност

Арсенал је претходног лета имао сјајан прелазни рок, а две највеће звезде које су стигле на Емирате свакако су поливалентни Зинченко и нападач Габријел Жезус.

Уз њих, у клуб је стигао и Фабио Виеира из Порта, а ту су и педантно брушени дијаманти Микела Артете - Букајо Сака, Мартин Одегаард и Габријел Мартинели.

Сви они, за сада, играју сезону из снова.

И не само они.

Ово је, између осталих, сезона и Гранита Џаке, фудбалера који је направио пун круг - од капитена и миљеника навијача постао је омражен и непожељан, а потом се искључиво добрим играма и лидерством на терену и ван њега вратио тамо где је деловало да за њега више неће места ни у једном штимунгу.

Чак је и пораз од Манчестер Јунајтеда у трећем колу употпунио доживљај - наредна два меча Арсенал је играо код куће против Тотенхема и Ливерпула и тријумфима показао да је екипа ове године на сасвим новом, пре свега психичком, нивоу у односу на претходне сезоне.

Са позајмице из Олимпика из Марсеја враћен је Вилијам Салиба.

Бен Вајт не престаје да напредује и цена од 50 милиона фунти, колико је плаћен пре само годину и неколико месеци, сада делује као феноменална куповина - нарочито ако се у обзир узме дефицит елитних дефанзиваца на фудбалској пијаци.

Артетин Арсенал плени. Игра нападачки и игра на гол више. Игра дисциплиновано и организовано.

А баш као и на позоришној сцени, како би игра изгледала истинито и уверљиво - она мора бити кореографисана.

И управо на то се позива и Артета у „All or nothing" серијалу:

„Момци, не треба да уверите ни себе, ни мене да желите ово... Треба да уверите све ове људе који су данас дошли да вас подрже.

„Зато их послушајте после првог дуела. Погледајте их у очи када дате гол. Ако ви будете веровали, вероваће и они! Та енергија прави разлику момци!"

И заиста је тако.

Највећи успех Арсенала неће бити никакве титуле, већ енергија која је уложена у препород овог фудбалског клуба.

Снага која је била неопходна да се грешке виде, признају и коригују.

Посвећеност постизању резултата без обзира на критике и притиске.

А ако резултата не буде? Артета и за то нуди решење:

„Не брините момци, ја ћу примити метак. То је моја одговорност."

Боксинг Деј (26. децембар, други дан Божића по Грегоријанском календару) добио је назив по традицији која датира још из времена Викторијанске Енглеске - богати су паковали поклоне које су онда делили сиромашнима.

Премијер лига поменуту традицију обележава на себи својствен начин - ове године на програму је седам мечева.

После шестонедељне паузе због Светског првенства, Арсенал сезону наставља утакмицом на домаћем терену против градског ривала, екипе Вест Хем Јунајтеда.

Фудбал (и свет) којим влада капитал није без места за романтику.

Напротив.

Романтика је таквом свету и неопходна како би оправдао сврху и прикрио интересне механизме који њиме владају - а шта то постоји романтичније од младе екипе и тренерског рада који бива крунисан врхунским људским и спортским резултатом, упркос томе што нико није веровао у њих?

Не мери се величина једног фудбалског клуба по броју освојених титула, већ по менталитету самог клуба и културе унутар њега.

Пут који су прошли сви - играчи, особље, тренер и навијачи - био је довољно мучан, а постављени циљеви довољно племенити да безусловна љубав према клубу и вера у Артету и његове момке не сме изостати.

Зато ће Арсенал ове године освојити титулу Премијер лиге.

Иако су сви они који тврде супротно, као и увек, потпуно у праву.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]