Балкан и традиција: Последње вирџине у Албанији, жене које су пристале да живе као мушкарци

На свету је остало свега десетак вирџина, будући да је ова балканска традиција у изумирању.

„Албанија је била свет мушкараца, једини начин да преживим био је да постанем један од њих", каже Ђустина Гришај.

Као жена која је живела у планинама северне Албаније, Гришај је са 23 године донела одлуку која јој је променила живот.

Зарекла се на целибат и обећала да ће остатак живота проживети као мушкарац.

Ђустинина породица живи више од века у селу Лепуше у области Велика Малесија.

Ова долина ушушкана је међу кршевитим планинама и једна је од неколико места на Балкану, где још живи вековни обичај да се жена заветује старешинама села да ће живот проживети као мушкарац.

Ове жене познате су као бурнеше, односно вирџине.

„Има много невенчаних људи на овом свету, али они нису бурнеше.

„Бурнеша је посвећена само својој породици, раду, животу и очувању сопствене чистоте", каже Ђустина, која данас има 57 година.

За многе жене рођене у ранијим деценијама, замена њихових сексуалних, репродуктивних и друштвених идентитета био је начин да уживају у слободама које су биле доступне само мушкарцима.

Кад би постајале бурнеше, то би женама омогућило да се облаче као мушкарци, да буду главе породице, да се крећу слободно у друштвеним ситуацијама и да се баве пословима традиционално доступним само мушкарцима.

Као спортски настројена, активна млада жена, Ђустина или Дуни, како је знају њени најближи - била је решена да постане самостална.

Никад за себе није замишљала традиционални живот, са браком, кућанским пословима, облачењем хаљина.

Уместо тога, после смрти оца, одлучила је да постане заклета девица, како би водила породицу и могла да се бави пословима који ће је финансијски издржавати.

„Били смо изузетно сиромашни… мој отац је умро а моја мајка је имала шесторо деце и зато да бих јој олакшала, одлучила сам да постанем бурнеша и да вредно радим", каже она.

Ђустина живи у забитом селу; сигнал мобилне телефоније је слаб у најбољем случају, а сурове зиме значе да је пут до Лепуше често завејан и да нема струје.

Она води гостионицу, обрађује земљу и стара се о својим животињама.

Као бурнеша и глава породице, практикује и умеће лечења лековитим биљем - справља лековите чајеве и уља, што је вештина коју је наследила од оца.

„Било му је стало до лековитог биља и пренео је све што је знао на мене. А ја желим да моја нећака Валеријана наследи ову праксу, иако је она изабрала други пут", каже Дуни.

„Данас нико не покушава да буде заклета девица", каже Валеријана Гришај.

„Младе девојке ни не размишљају о томе да постану заклете девице. Ја сам прави пример за то."

Одрастајући уз тетку у селу Лепуше, Валеријана је открила да су прилике за жене у овој области оскудне, сем уколико се не уда млада.

„Тренутак ког се увек сећам је кад сам била у шестом разреду основне школе. Моја пријатељица је била у деветом разреду и верила се. Имала је само 14 година", присећа се она.

„Рекла ми је да јој њен муж неће дозволити да настави школовање и да мора да слуша мужа, да остане с њим и да му се повинује."

Уместо да се уда млада или постане заклета девица, Валеријана се одселила из породичног дома у 16. години да би студирала позоришну режију и фотографију у главном граду Албаније Тирани.

„У Тирани, девојке и жене имају више предности и еманципованије су. Док је на селу, чак и данас, ситуација и даље катастрофална", каже она.

Иако не постоје тачне цифре, процењује се да је у северној Албанији и на Косову преостало свега још 12 бурнеша.

Од пада комунизма деведесетих, Албанија је прошла кроз друштвене промене које су донеле већа права женама.

Валеријана сматра да је позитивно што изумире традиција бурнеша.

„Данас ми девојке не морамо да се боримо за то да постанемо мушкарци", каже она.

„Ми морамо да се боримо за једнака права, али не тако што ћемо постати мушкарци."

Погледајте видео: Шта су лички накурњаци

Активисткиња за права жена Реа Неправишта је 2019. године протестовала на догађајима који су обележавали Међународни дан жена у Тирани.

Изашла је на улицу са великим транспарентом на ком је била исписана реч „бурнеша", прекрижена великим црвеним крстом, а речи „јака жена" биле су исписане испод ње.

„На албанском језику, кад желимо да опишемо жену као јаку, ми користимо израз 'бурнеша'", каже она.

„То је реч која се састоји из два дела, 'буре' значи мушкарац… Не бисмо смели да се позивамо на мушкарце кад желимо да представимо снагу жена."

Реа верује да је ова земља на путу ка отварању и да је „направила много корака напред у веома кратком временском периоду".

Према подацима УН жене, учешће жена у албанском политичком и економском доношењу одлука недавно је напредовало, са побољшањима у изборним законима и процесима, али они и даље остају ограничени, а нико се још није позабавио разликама у платама.

До 2017. године, жене су чиниле 23 одсто чланова парламента, а 35 одсто локалних одборника.

Али има још много тога да се постигне у правима жена.

„Сексизам, родни стереотипи… родно засновано насиље су, нажалост, још веома распрострањени у Албанији", каже Реа.

Подаци организација УН Жене показују да је скоро 60 одсто Албанки старости између 15 и 49 година доживело породично насиље.

База података Уједињених нација показује да само осам одсто жена поседује земљу и да су оне и даље маргинализоване кад је у питању наследство.

Посебан статус

Корени традиције бурнеша потичу из Кануна, древног устава на Косову и у северној Албанији у 15. веку, који је био основа албанског друштва.

Према овим патријархалним законима, жене су се сматрале мужевљевим власништвом.

„Оне нису имале права да одлучују о властитој судбини или да бирају пут за властите животе", каже Афердита Онузи, етнографкиња која је проучавала бурнеше.

„Ако је девојка требало да се вери - о томе се одлучивало тако што се она ништа није питала; ни о годинама у којима треба да се вери, нити за особу за коју треба да се вери."

Још има пуно неспоразума који прате ову традицију.

Постати заклета удовица обично није била одлука заснована на сексуалности или родном идентитету, већ на специјалном социјалном статусу који је то доносило онима који се заветују.

„Одлука девојке да постане заклета девица нема никакве везе са сексуалношћу, то је просто одлука да се преузме друга улога, други положај у породици", каже Афердита.

Али кад би постале бурнеше, то би био и начин да се побегне од уговореног брака, а да се не обешчасти младожењина породица.

„Та одлука је значила да могу да избегну крвну освету између две породице", каже Афердита.

Правила у вези са крвном осветом су одавно записана у Кануну, што је помогло да се уведе ред у животе племена у северној Албанији, поготово док је била саставни део Отоманског царства.

Према закону Кануна, крвне освете биле су друштвене обавезе за очување образа.

Оне би могле да почну неким баналним чином, као што је претња или увреда, али је некад могла да ескалира у убиство, након чега се од породице жртве очекивало да и сама затражи правду убијањем убице или неког другог мушкарца из породице кривца.

За многе младе жене из те ере, заветовање на целибат изузимао их је из крвне освете.

„Био је то начин за њих да побегну", каже Афердита.

Традиција се временом развијала, претворивши се од присилних одлука у активне изборе.

„Веома је важно истаћи разлику између класичне бурнеше, у етнографском смислу, и данашње бурнеше… Данас је то потпуно лична одлука", каже Афердита.

Ђустина није била присиљена да постане бурнеша - она је сама изабрала тај живот за себе.

Док је одрастала у комунистичкој Албанији, осећала је да су мушкарци у то време имали много веће слободе.

„Било је многих аспеката у којима сте се сматрали неравноправним", каже она.

„Жене су биле веома изоловане, биле су ограничене на кућне послове и нису имале права да се огласе."

Њена породица - нарочито њена мајка - није одобравала њен избор, забринута да је жртвовала прилику да и сама постане мајка и заснује властиту породицу.

За Ђустину, та жртва је била награђена.

„Кад сам одлучила да постанем бурнеша, стекла сам више поштовања", каже она.

Међутим, неке друге жене одабрале су да постану бурнеше зато што су се осећале више као мушкарци.

„Никад се нисам идентификовао са женама, увек са мушкарцима. У кафанама, док пуше…", каже Дранде, бурнеша која живи у обалском граду Шенђину (Медова) и о себи говори у мушком роду.

„Одувек сам се осећао као мушкарац."

За Дранде, прибегавање овој пракси био је начин да ужива у слободама мушкараца као што је пушење и пијење алкохола, што су елементи који су укорењени у традицију бурнеша.

То је укључивало пијење традиционалне албанске ракије, која је историјски била резервисана за мушкарце.

Данас Дранде не само да је пије, већ је сам и пече.

Кад стижемо да га интервјуишемо, он нам поносно показује ракију из најновијег контингента сачувану у пластичној флаши за воду.

„Ово ће вас ојачати", каже нам он.

Дранде каже да му је његова одлука да постане бурнеша донела прихватање у друштву.

„Где год да сам ишао, уживао сам посебно поштовање и осећај је био добар. Поштовали су ме као мушкарца, а не као жену… Осећао сам се слободније тако", каже он.

Иако је Дранде поносан на жртве које је поднео као бурнеша, он признаје и да се осећа усамљено и каже да су га понекад изједале сумње.

„Помислио сам на један тренутак како би то било имати дете које би повукло на мене…Јако сам се разболео и нисам имао никога да се стара о мени. Али, било је то само не тренутак, у делићу секунде."

У оно време, суочавајући се са ограниченим опцијама за жене, они који су постали бурнеше доживљавали су свој избор као оснаживање.

Била је то „нека врста протеста претвореног у жртву", каже Афердита.

Међутим, одабравши да буду мушкарци, оне су несвесно појачале родне норме прихвативши улогу жене као инфериорније.

Чак и у главном граду, живот за младе жене данас уме да буде тежак.

Валеријана је активна на друштвеним мрежама како би помогла у борби за права жена.

Али слање позитивних порука привукло је негативну пажњу.

„Добила сам многе поруке од мушкараца, чак и претње смрћу… оспоравали су моје право да говорим о правима жена", каже она.

Она фотографише тетку и друге бурнеше, као начин да документује традицију која изумире.

„Надам се да ће будуће генерације бити заинтересоване за ову тему, зато што је она део наше историје и традиције", каже Валеријана.

„Данас не морате да будете бурнеша да бисте уживали у слободама. Као савремена жена не морате да се заветујете."

Ђустина се не усредсређује на коју је платила за поштовање и жртвовање свог женског идентитета, већ на слободу коју јој је омогућила њена одлука.

„Неће више бити бурнеша, ја ћу бити последња", каже она.

Она признаје да, иако можда не би донела ту одлуку данас, кад би се вратила у прошлост, учинила би све поново исто тако.

„Поносна сам на то што сам бурнеша. Ни за чим не жалим."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]