Индија и сексуално насиље: Како су групна силовања у Њу Делхију променила животе људи

Пре десет година, стравично групно силовање и убиство у Делхију представљало је прекретницу за националну расправу у Индији о питању које је раније остајало у сенци - насиљу над женама.

УПОЗОРЕЊЕ: Овај чланак садржи описе сексуалног насиља

Кад су двадесеттрогодишњу Џоти Синг групно силовали шофер и пет саучесника у аутобусу у Делхију док се она возила њим, овај инцидент шокирао је читав свет.

Џоти, која је у медијима стекла надимак „Нирбахаја", илити „неустрашива", пружила је отпор, али је на крају подлегла стравичним унутрашњим повредама након што је избачена нага из аутобуса.

Умрла је у року од две недеље од напада.

Шок у земљи брзо је прерастао у бес.

Стотине младих жена и мушкараца у Делхију захтевало је правду, шетајући на великој хладноћи, супротстављајући се воденим топовима и сузавцу који је полиција користила да за разбијање све веће масе.

Страх је моја властита прва успомена на тај напад.

Сећам се ужаса који ми је обузео тело док сам читала стравичне извештаје о тортури над њом - о шипци гураној у њу и извлачењу њених црева.

Сматрала сам себе прилично окорелом, будући да сам одрасла са честим уличним узнемиравањем у Делхију, али ово ме је пренеразило.

Протести из 2012. јесу довели до извесне количине промена - закони су измењени да би се уврстила шира и свеобухватнија дефиниција насиља над женама, одредиле дисциплинске мере за неефикасну полицијску истрагу и строже казне за починиоце - па и смртну казну.

Али деценију касније, и даље постоје велике опасности по жене у Индији.

Стопа криминала над женама порасла је у протеклој деценији за више од 50 одсто.

Једна жена која је била увучена у борбу за правду против силовања је мајка Џоти Синг- Аша Деви.

Њено искуство ју је инспирисало да оснује Труст Нирбахаје Џоти као знак сећања на ћерку.

Индијски закон захтева анонимност за жртве силовања и њихове породице, али је Аша 2015. одлучила да јавно обзнани име ћерке, рекавши да су „они који чине страшне злочине ти који треба да се стиде, а не породице жртава".

Аша се није борила само за правду за ћерку, већ се испоставило и да је постала значајни емоционални и практични ресурс за друге чији су животи уништени мизогиним насиљем.

Током година, многи су потражили Ашу.

„Понекад је све што им треба нада, да би могли да наставе даље", рекла ми је она у свом малом стану у Делхију.

„У другим случајевима, сложени судски процес исцрпљује, тако да преносим оно што сам научила и упућујем их на правну помоћ."

Пронашла сам и разговарала са само шачицом од многих људи чији су се животи укрстили са њеним.

Једна од њих је Сима Кушваха, студенткиња у време Џотине смрти, која се после напада придружила протестима у Делхију заједно са пријатељицама.

За разлику од половине њених цимерки, чије су забринуте породице инсистирале да се ове врате породичним домовима, она је остала у граду и наставила да студира.

Студирала је право и почела је да одлази на судска саслушања у Џотином случају - сматрала је да мора да искаже подршку Џотиној породици у њеној борби за правду.

Сима се на крају придружила правном тиму који је обезбедио, 2020, извршење смртне казне изречене нападачима 2013.

Кад је вешање потврђено на рочишту Врховног суда заказаног у последњи час, Сима је отрчала право до Ашине куће и клекла пред Џотином сликом, рекавши јој да је успела да испуни обећање - пре него што је бризнула у плач од олакшања и туге.

„Читава земља је пратила шта се дешава и било је веома важно да силоватељи буду погубљени", каже она.

Погледајте причу о демонстрацијама због кршења права жена на Балкану:

Одлука да се уведе смртна казна за стравичне случајеве силовања и групног силовања 2013. била је делом популистичка мера владе, док су се протести ширили земљом, потпомогнута митом да силовање углавном чине незнанци који су неписмени, сиромашни или незапослени.

Свих шест мушкараца оптужених за Нирбахајино групно силовање уклапало се у тај профил - али статистика показује да незнанци не представљају највећу опасност.

Подаци о злочинима које поседује индијска влада упорно указују на то да у више од 95 одсто свих случајева силовања, жртве познају нападаче - они су родбина, пријатељи, комшије и колеге.

Један од оних чија је породица разорена једним таквим нападом је Панкаџ (није му право име), чија је тринаестогодишња сестра силована и убијена на фарми близу њиховог дома.

Панкаџ је био тај који је пронашао њено тело.

Девојчицина крвљу натопљена туника била је поцепана, изнова је била избодена ножем, а врат јој је био прободен штапом бамбуса.

Напад на Панкаџеву сестру одиграо се једно лето пре него што је Џоти силована и био је једнако бруталан.

Панкаџ је сматрао да је важно да схватим размере насиља, па ми је показао слике начињене после напада. Њих више никада нећу моћи да избришем из главе.

Све се десило у забитом селу у једној од најсиромашнијих држава источне Индије, далеко од престонице, и о случају је писано само у локалним новинама.

„Њена прича никад није постала позната, није било масовног незадовољства, није било позива на правду", каже ми Панкаџ након што сам села да разговарам са њим у малој кући од блата.

„Све што сам осећао био је страх од мушкараца који могу да буду толико нечовечни."

После страха уследио је и шок.

За разлику од Џоти, коју су напали непознати људи, сва четворица ухапшених мушкараца у случају његове сестре били су јој познати, укључујући комшију и наставника који јој је држао приватне часове после школе.

„Кад је полиција ухапсила наставника, мислио сам да су погрешили, зато што 'гуру' има свети однос са учеником", каже ми Панкаџ.

„Поверовао сам тек кад је признао злочин и помогао да се нађе нож који је употребљен у нападу."

Мушкарци су били проглашени кривим и 2016. осуђени на смртну казну на нижестепеном суду.

Али после њихове жалбе на пресуду, Виши суд их је ослободио, рекавши да је, иако је прекршај стравичан, тужилаштво „страшно подбацило" у представљању доказа против оптужених.

Сва четворица су касније негирала да су починила злочин, укључујући и наставника.

Неправилно сакупљени докази и снимање сведочанстава разлог су за ослобађајуће пресуде у многим случајевима силовања, укључујући један прошлог месеца, што доводи до могућности да се породице жртава сретну са оптуженима.

Такав је био и случај са Панкаџом.

„Дошли су на сеоску пијацу и претили ми смрћу зато што сам им уништио животе", каже ми он.

Он, међутим, и даље није одустајао.

Наоружан само једним новинским исечком, упутио се у Делхи у очајничком покушају да пронађе правду за своју сестру.

А новински чланак који је толико пажљиво чувао говорио је о Аши Деви.

За Панкаџа, сусрет са Ашом отворио је важна врата.

Искусни адвокат који се борио за Џотин случај сада је поднео жалбу на ослобађајућу пресуду Вишег суда убицама његове сестре.

„Знам да ће поново добити смртну казну. Имам вере у правосудни систем", каже Панкаџ.

Индијски правосудни систем је можда преоптерећен и спор, али и даље функционише боље за случајеве силовање, јер они добијају медијску пажњу, симпатије јавности и позиве на одговорност.

Оно о чему се много мање пише јесте насиље у домовима, иако оно поприма размере праве епидемије.

Породично насиље је водећи злочин над женама у Индији, са четири пута више пријављених случајева од силовања.

За четрдесетпетогодишњу Снеху Џавале, тишина око овога била је заглушујућа.

Она је за ББЦ 100 жена испричала да ју је муж често тукао тражећи од ње већи мираз, али су 24. децембра 2000. догађаји пошли у шокантном правцу.

„Једне ноћи, у наступу беса, полио ме је керозином, запалио шибицу и спалио ми лице, прса и руке", прича она.

Запалио ју је на очи њиховог млађег сина.

Док се опорављала у болници, Снеха је испричала породици да ју је напао њен муж.

Али он је био утицајан човек, тзв. „крупна риба", и они га нису пријавили полицији.

Уместо тога, она каже да су саопштили Снехиној широј породици да је она умрла.

То је било шокантно чак и за мене, новинарку која је чула разне приче жена жртава породичног насиља.

Како родитељи могу да напусте своје ћерке док су најрањивије?

Насиље које је Снеха претрпела крило се мећу четири зида њене куће.

Али напад на Нирбхају, 12 година касније, то је променио.

Снеха је 2013. године позвана да учествује у представи, названој по Нирбхаји и заснованој на правим сведочанствима преживелих жртава, чија је намера била да се прекине тишина која прати насиље над женама.

Наредне четири године, Снеха је делила своју причу са публиком широм света - једини члан ансамбла који није био професионални глумац.

„Представа ме је научила много тога. Променила ме је", каже Снеха.

„Након извођења наше представе, многе жене би долазиле из публике да испричају своје приче. То ми је помогло да преболим трауму. Више се нисам осећала усамљено."

Та усамљености на путу до излечења од трауме, тражења помоћи и борбе за правду тема је која се понављала у свим мојим разговорима.

Барка Баџаџ је отворила дежурну кризну телефонску линију за жене у невољи.

Обучена психолошкиња и здравствена радница задужена за ментално здравље, Барка је већ радила у САД са жртвама сексуалног злостављања - али случај Нирбхаја био је прекретница у њеном животу.

Крајем 2012, она је путовала сама возом у североисточној Индији, без других жена у вагону.

Детаљи напада на Џоти почели су да јој се врзмају по глави и обузео ју је страх.

Одлучила је да спава у ципелама и са црвеним чили прахом при руци.

Схватила је да ако се нађе у невољи, неће имати кога да позове у помоћ.

„То сазнање преусмерило је сав мој страх у нешто продуктивно", рекла ми је она у видео позиву из Пунеа.

„Ништа није могло да ме заустави."

Иако је дежурна телефонска линија отворена као реакција на силовање незнанаца, последњих девет година она је провела највећи део времена јављајући се на позиве жена које покушавају да побегну од насиља код куће.

„Потребна нам је много боља државна инфраструктура за подршку женама кад изађу из бракова у којима су биле злостављање, као и доступна правна помоћ кад се одлуче да се боре на суду", каже Барка.

Због овог осећања потребе за широм, системском борбом Сима је одлучила да се окрене политици.

Раније ове године Сима се придружила Партији Бахуџан Самаџ, која се бори за права Далита, заједнице на најнижем степенику изразито дискриминаторног хиндуског система каста.

И сама Далит, Сима се бори за правду попут крсташа, нарочито за родну правду, и верује у борбу за једнака права своје заједнице.

Она се нада да као политичарка може да буде ефикаснија у примени и родне равноправности и равноправности каста.

„Сексуално насиље је један проблем, али неједнакост у друштву прожима све наше породице, бракове, политику - све то мора да се мења", каже она.

Нирбхајина мајка Аша Деви слаже се да је изузетно тешко довести до сеизмичких потреса кад је у питању безбедност за жене.

„Мислиле смо да ћемо променити ствари за друге девојке, али нисмо могле ништа да урадимо", каже она.

Она нема посебно високо мишљење о полицији и адвокатима које додељује држава по службеној дужности, а правни поступак је сложен и тешко је доћи до информација.

Пробијање кроз све то научило ју је многим стварима.

„Нисам образована, али сам велика боркиња и обећала сам правду за своју ћерку", каже она.

„Трауматично је слушати о болу других људи, али ми то исто тако пружа и спокој зато што могу да им се нађем у њиховој дугој, усамљеној борби за правду - баш као што су неки други људи стали уз мене у мојој."

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]