Швајцарска, мигранти и Балкан: Суров живот деце гастарбајтера - сакривали се у шумама и бежали од полиције

Деца миграната који су деценијама пристизали у Швајцарску да би радили траже извињење због политике за коју тврде да је уништила читаве породице и многима оставила трауме.

Од педесетих па све до деведесетих, стотине хиљада радника - прво из Италије, а потом и из Шпаније, Португала и тадашње Југославије - путовали су у Швајцарску.

Радили су у фабрикама, на градилиштима путева и зграда, у ресторанима и хотелима.

Швајцарска изузетно успешна економија, њена добра инфраструктура, несумњиво је таква делом захваљујући њима.

Али било је грешака у систему.

Мигранти су добијали радне дозволе на девет или дванаест месеци; многи су живели у баракама, пошто је њихова једина функција у Швајцарској била да раде.

А члановима породица - међу њима и малој деци - није био дозвољен улазак у земљу.

Муж и жена могли су да раде у Швајцарској, али, према радним дозволама, њихова деца морала су да остану код куће.

Забрањена деца

Еђидио Стиљано, сада у шездесетим, сећа се да га је, кад је имао три године, његова бака повела да маше возу који је из Италије полазио за Швајцарску.

„Нисам знао да је у возу моја мајка", присећа се он.

„Сматрали су да сам сувише мали да би ми рекли шта се стварно дешава. Али моја мајка је желела да ме види још један, последњи пут."

Систем је могао да функционише да су мигрантски радници заиста ту били привремено.

Али њихове дозволе су обнављање годину за годином, а неки од њих провели су читаве животе радећи у Швајцарској.

Мелинда Нађ Обоњи имала је само годину дана кад су она и њен старији брат остављени код баке у Војводини, у Србији.

Упркос њиховој сезонској радној дозволи која није дозвољавала децу, Мелиндини родитељи су се надали да ће им, једном кад се скрасе у Швајцарској, бити допуштено да доведу и децу.

„Писали су писма имиграционој полицији, али су били одбијани, полиција је била веома строга. Мислим да им је то оставило трауме за читав живот, као и, наравно, нама деци."

Мелинда сада верује да су закони о мигрантским радницима „истински уништили њену породицу".

Многи ће се запитати зашто родитељи који су очајнички желели да поново буду са својом децом просто нису отишли кући.

Али као што је чест случај са мигрантским радницима, новац који су зарађивали у иностранству спашавао их је сиромаштва код куће.

У Италији, Португалу или на Косову, породице, па чак и читава села, зависиле су од новца који се слао из Швајцарске.

У међувремену, швајцарска економија је процветала на плећима иностране радне снаге.

Кристина Шулц, историчарка и специјалисткиња за миграцију на Универзитету Неушател, истиче да је, после Другог светског рата, швајцарски систем регрутовања радника из околних земаља доживљаван у веома позитивном светлу.

„Те друге земље биле су ратом разорене… а Швајцарској су били потребни радници. Јужна Италија је била сиромашна… сматрало се да је практично хуманитаран чин довести их да раде тамо."

Али многи родитељи, међу њима и родитељи Еђидија Стиљана, нису могли да поднесу да буду раздвојени од своје деце.

Они су осмислили тајне стратегије за излажење на крај са имигрантским прописима.

Уместо да моле власти да дозволе да њихова деца дођу с њима, прокријумчарили су их у земљу и тамо држали у тајности.

Еђидио је стигао са седам година.

„Крио сам се од првих тренутака боравка у Швајцарској", каже он.

„Мој отац није могао детету да објасни имиграциону политику, тако да је само рекао - не дозволи да те било ко види, само се криј и играј се у шуми. И тако сам ја то и радио."

Скривање је значило да није похађао школу.

То је значило и да је, кад је Еђидио сломио руку, морао да се нађе доктор који ће о томе ћутати, уместо да оду право у болницу.

Али једног дана је Еђидио у шуми налетео на другу групу деце и није могао да одоли да им се придружи у игри.

Те вечери им је полиција покуцала на врата, рекавши родитељима да њихово дете мора да оде.

Само је интервенција шефа Еђидиовог оца, који је пристао да га издржава, омогућила да он остане.

Процењује се да је до седамдесетих било на хиљаде скривене деце у Швајцарској.

Данас, у историјском музеју швајцарског часовничарског града Шо де Фон, отворена је изложба која приказује како су изгледали њихови животи.

Неке мајке признају да су током дана закључавале децу у станове да би биле сигурне да их нико неће видети.

Деци је допуштано ноћу да изађу да се играју.

Многе породице живеле су у малим студио апартманима, зато што би, објашњава изложба, већи станови примеренији породицама изазвали сумњу.

„Тешко је замислити децу закључану код куће, како живе сама, не иду у школу", каже директор изложбе Франческо Гаруфо.

„И то је још скорашња историја… дешавало се колико јуче."

Историчарка Кристина Шулц сматра да су приче о деци утолико шокантније кад се има у виду посвећеност Швајцарске породичном животу после рата.

„Била је то нова идеологија у Швајцарској… идеја свете породице које мора да се заштити, жене нису имале право гласа у Швајцарској до 1971, од њих се није очекивало да раде, од њих се очекивало да остану код куће са децом.

„Зато је идеја систематског уништавања породица мигрантских радника заиста запањујућа."

Протести породица

Постепено је швајцарска стратегија била подривана.

Мигрантски радници су протестовали, локална полиција и наставници су жмурили на „илегалну" децу у властитим заједницама, нека села су чак оснивала тајне школе за мигрантску децу.

Славни швајцарски писац Макс Фриш се укључио у дебату, пишући „желели смо раднике, али уместо њих смо добили људе".

Деца, међу њима Мелинда и Еђидио, почела су да се придружују родитељима.

Мелинда, која је поново почела да живи са родитељима кад је имала пет година, сада је списатељица и музичарка у Цириху, док је Еђидио неуро едукатор у Санкт Галену.

На неки начин, себе сматрају срећнијима од других: после притиска из Рима, деци италијанских миграната дозвољено је да уђу у земљу чим су им родитељи живели у Швајцарској дуже од пет година.

Мелиндини родитељи су коначно пронашли саосећајној бирократу и добили дозволу да доведу децу.

Али иако се понекад спроводио арбитрарно, закон који забрањује децу остао је и даље на снази, а многе породице биле су раздвојене деценијама.

Сезонска радна дозвола коначно је укинута 2002. године, кад је Швајцарска пристала да се придружи политици ЕУ о слободном кретању људи.

Данас су деца мигрантских радника одрасла и многа од њих, укључујући Мелинду и Еђидија, формирала су групу која захтева макар да им се призна кроз шта су прошли.

„Прво бих желела извињење од швајцарске државе", каже Мелинда.

„Желим да се прича о мигрантским радницима нађе у швајцарским уџбеницима из историје, зато што су хиљаде породица патиле", додаје Еђидио.

Искрено преиспитивање историје, као и извињење, јесу могући.

Швајцарска је то урадила поводом своје политике одбијања јеврејских избеглица у Другом светском рату и начина на који је одвајала децу од самохраних мајки или из „проблематичних" породица и слала их да раде на фарме - где су често била злостављана.

Помиње се и новчана одштета, али је за Еђидија признање важније.

„Време које сам могао да проведем са породицом, у школи, не могу да вратим. То не може да се надокнади."

Преиспитивање историје већ је започело, истраживачким радом Кристине Шулц на Универзитету Неушател и у музеју у Шо де Фон.

Али за директора музеја Франческа Гаруфа, суштина је нешто више од суочавања са швајцарском прошлошћу.

Он сматра да би, док Европа наставља често негативну дебату о имиграцији, ту могле да се науче неке корисне лекције за будућност.

„У богатој земљи, скривање хиљада деце, без социјалних права, није модел који желимо данас у Европи. Зато морамо добро да размислимо о тој врсти мигрантског избора."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]