Југославија и историја: Мала Антанта - од одбрамбеног савеза до „првокласног погреба"

У једном од најлепших румунских двораца Пелеш, чије баште красе неоренесансне скулптуре, политичари у фраковима задовољно ћаскају у низу, чекајући да их фотографи овековече.

Црно-бели видео снимак без тона забележио је и вијорење три заставе испред хотела, а унутар зидина међу дипломатама истичу се и препознатљиви брци Милана Стојадиновића, југословенског премијера.

Тог 30. августа 1937. године, у Синаји у срцу Румуније одржан је један од последњих састанака Мале Антанте, војног одбрамбеног савеза који су између два светска рата чиниле Чехословачка, Румунија и Југославија.

Иронијом судбине, у раскошном замку који су неколико деценија раније „зидали Италијани, Румуни правили терасе, Албанци и Грци радили са каменом, Чеси били инжењери, Французи осликали, а Енглези премерили", како је то забележила румунска краљица, представници различитих народа тада нису имали заједничке интересе.

„Мала Антанта је настала као дефанзивни савез земаља наследница бивше Аустроугарске, Чехословачке, Југославије и Румуније.

„Савез је основан да би се заштитиле од мађарског реваншизма, а постојао је и реалан страх од обнове династије Хабзбурговаца", каже историчар Драган Бакић за ББЦ на српском.

Слични војни савези постоје и данас - северноатлански савез НАТО, као и ОДКБ (Организација уговора о колективној безбедности) Русије и бивших совјетских република.

„Та игра моћи, односно реалполитике у свету је и данас актуелна, ништа мање него у међуратном периоду или раније", каже Бакић, са Балканолошког института Српске академије наука и уметности.

Није претеча Европске уније

Без обзира на одређену привредну сарадњу међу чланицама, савез држава које су се простирале срцем Европе, низ реку Дунав, не треба поредити са Европском унијом, сматра Бакић.

„Мала Антанта није претеча Европске уније, то је био класичан војни одбрамбени савез, онакав какав је постојао пре 1914. између Централних сила или земаља Антанте, на другој страни.

Централне силе - Аустроугарска, Немачка и Турска - направиле су војни савез 1914. године, а потом се прикључила и Бугарска.

„Сам назив Мала Антанта је врста подругљивог израза који се појавио у мађарским новинама, јер су на тај начин желели да кажу да мале земље сад изигравају силе Велике Антанте - Британију, Француску и Русију", каже Бакић.

Европска унија је основана на другачијем принципу да се у њој нађу и поражене земље и победнице, да би се спречило обнављање конфликта, додаје.

Како је дошло до савеза?

Две године пошто је завршен Први светски рат, Европа није много мировала.

Мапа скројена на Версајској конференцији 1918. многима није одговарала.

Претила је освета поражених, чим се дигну из пепела, али су и земље победнице прижељкивале другачије границе.

У Југославији су лета 1920. Италијани изазивали бројне нереде у Сплиту и Ријеци, палећи бродове, а на истоку још није било решено питање Баната са Румунијом.

Искусни дипломата Едвард Бенеш, дугогодишњи министар спољних послова и касније председник Републике Чехословачке, решен да спроведе у дело идеју политичког шефа Томаша Масарика о удруживању у средњој Европи.

Иако у таквим разматрањима Бенеш не помиње Југославију, примећује Здењек Сладек у књизи „Мала Антанта 1919-1938", први споразум су потписале Југославија и Чехословачка у Београду 14. августа 1920.

Искусни југословенски дипломата, са докторатом из Минхена, тадашњи премијер Миленко Веснић разумео је колико је удруживање важно.

Пакт Чехословачке и Југославије је предвиђао да једна другој притекну у војну помоћ, у случају напада Мађарске.

Показало се врло брзо да је страх био реалан.

Пошто је двојна монархија распарчана током Првог светског рата, Мађарска је имала амбиције да врати изгубљене територије и окупи велики број Мађара који су живели у Југославији, Чехословачкој и Румунији.

Последњи цар Аустроугарске Карло је током рата био у егзилу у Швајцарској, али је до смрти 1922. гајио амбиције да се врати на трон.

Током 1921. у два наврата дошло је до покушаја обнављања царства.

„Бивши цар Карло је са супругом дошао изненада у Мађарску и покушао да преузме престо у априлу, а затим и у октобру те године.

„То се завршило неуспешно, али је имало за последицу да 18 дана после првог покушаја, и Румунија, која је испрва била резервисана, приступи савезу", наводи Бакић, који се Малом Антантом бавио у докторској дисертацији на Универзитету у Лидсу.

„Уговор Југославије и Румуније је садржао клаузулу против не само мађарског реваншизма, већ и бугарског.

„Обе су имале проблем са бугарским аспирацијама на Македонију у случају Југославије и Добруџу у случају Румуније", каже Бакић.

Мала Антанта је основана склапањем билатералних споразума - сваке државе чланице са сваком.

Решено је питање Баната, а савез Југославије и Румуније додатно је ојачан када се краљ Александар Карађорђевић оженио румунском принцезом Маријом.

„Са становништвом од скоро 40 милиона душа, земље Мале Антанте могле би за две недеље да мобилишу милион и по људи.

„Таква сила може лако да заустави војску коју би Аустрија и Мађарска извеле на терен", записао је 1922. британски новинар Гордон Гордон Смит у часопису Залагање за мир кроз правду.

Он је тад био уверен да ће такав савез бити значајна баријера било каквом приближавању Немачке и Совјетске Русије, што је западним савезницима било важно.

„Али једну ствар не смемо заборавити, да је овај свет преоптерећен ратом и да ће нације поново посегнути за оружјем само ако буду морале да бране себе или слободе које су извојевале.

„Не желе више да их померају по европској шаховској табли како би испречили појединачним државницима или себичним амбицијама других земаља", навео је тада Гордон Смит.

И војни циљ је овај савез заиста испунио - мађарске претензије су заустављене.

Међутим, свака од три земље чланице имала је по једног суседа који је представљао велику опасност и од њега савезнице нису могле да је сачувају.

За Југославију то је била Италија, посебно откад на власт долази Бенито Мусолини са фашистима.

Главни могући противник Чехословачке била је Немачка због питања Судетске области у којој је живело више од три милиона Немаца.

Румунија је имала проблем са Совјетским Савезом око провинције на истоку - Бесарабије.

„По таквој логици ствари, Југославија није могла да очекује да ће јој Чехословачка и Румунија да оружано помоћи у случају сукоба са Италијом, баш као што то нису могле да очекују ни друге две у случају напада Немачке или Совјетског Савеза.

„Најгори сценарио за сваку је био се нађе у конфликту са великом силом, а да мање силе искористе то и с леђа нападну", наводи Бакић.

Савез је, додаје, у том смислу, ипак, био користан.

„Да се Југославија нашла у рату с Италијом, а да је с леђа нападну Мађарска и Бугарска, онда би савезнице могле да паралишу ту мању опасност", истиче историчар.

Током година, Мала антанта добиће и другачије обрисе.

Међу чланицама је јачала трговинска размена.

Чехословачка је имала развијену индустрију - фабрике стакла, текстила, пиваре у Плзену, док су Румунија и Југославија биле углавном пољопривредне земље.

Осим тога, послератна Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца борила се са мањком у државној каси, уништеним фабрикама и саобраћајницама, али и огромним губицима становништва - села су била опустошена.

Како су године одмицале, мењала се и политичка клима у Европи.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић убијен је у Марсеју, са француским дипломатом Лујем Бартуом 1934.

То је утицало и на Малу Антанту.

Постојала је иницијатива 1936. да се реформише у општеодбрамбени савез, односно да се свака чланица обавеже да ће притећи у помоћ савезницима у случају напада било које силе.

По том принципу данас функционише НАТО, војни савез предвођен Америком.

Овај предлог Чехословачке и Француске, Југославија и Румунија нису прихватиле, јер им није било у интересу, наводи историчар.

Француска испрва није подржавала Малу Антанту, али јесте у наредним годинама.

Склопила је уговоре о пријатељству са сваком од чланица и имала значајан утицај на њих, толико да се о Малој Антанти говори као о „француском чеду".

Управо то је разлог што је првобитна подршка Велике Британије савезу, касније усахнула јер су се противили стварању својеврсне француске хегемоније у централној Европи.

Чех Едвард Бенеш - главни лик

Едвард Бенеш је био вођа Покрета за независност Чехословачке, министар спољних послова и председник државе од 1935. до 1938, и други пут од 1940. до 1948.

У југословенској краљевини између два светска рата био је један од омиљених европских дипломата и државника.

Као драгог госта дочекивали су га многи политичари, као и широки кругови становништва, наводи се у тексту раду историчарке Мире Радојевић.

Симпатије према чешком народу постојале су још од рата.

О томе говори и велика свечаност и војна парада чехословачких и румунских ветерана, који су октобра 1931. дефиловали центром Београда од Теразија, преко Славије, до стадиона Југославија.

Од железничког перона гости су дочекани уз заставе, почасти и песму, пише лист Време, који је сачувала Дигитална Народна библиотека Србије.

Шарену поворку различитих униформи и народних ношњи из свих делова Југославије, краљ Александар поздравио је с прозора двора.

Традиционално пријатељство проистекло је из заједничке борбе против Аустроугарске, а за стварање независних држава, као из поверења у Томаша Масарика, чији је Бенеш био најближи сарадник.

Ипак, војска наводно није имала високо мишљење о чехословачким оружаним снагама, тврдећи да, „ако Бенеш представља мозак Антанте, српски Генералштаб представља њену физичку снагу", бележили су хроничари британског посланства у Београду, а цитира у раду професорка Филозофског факултета у Београду.

Редовно је долазио у Југославију, јер су састанци министара спољних послова Мале Антанте одржавани сваких шест месеци, наизменично у свакој земљи чланици.

Последњи пут Бенеш је посетио Београд почетком априла 1937. године, али овог пута као председник Републике, у покушају да Милана Стојадиновића, југословенског председника владе и министра спољних послова, одврати од приближавања Италији.

Месец дана раније, марта 1937. Југославија је склопила економски споразум с Италијом, због чега је Праг био шокиран.

Одговарајући на многе критике, Стојадиновић се бранио речима да „Југославија више неће вадити за друге кестење из ватре".

Истовремено, судбина Мале Антанте била је запечаћена, Стојадиновић је то назвао „првокласним погребом", наводи се у Сладековој књизи.

Формални крах савеза десио се 1938. када је Минхенским споразумом Немачкој признато право на Судетску област у Чехословачкој.

Да ли је испуњена историјска улога?

Основни записани циљ Мале Антанте је остварен кад је реч о претензијама Мађарске, али одредбе Версајског мира тад су увелико биле мртво слово на папиру.

И још једном се показало колики су домети удруживања „малих".

„Постојале су амбиције да се направи нешто више, да се те три земље појаве на политичкој сцени Европе као нека врста четврте велике силе и направе блок који би могао да парира осталима.

„То је тад било немогуће, као што је и данас, јер скупина малих земаља нема снагу да буде равноправан партнер великим силама", каже Бакић.

Можда ће вас занимати и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]