Америка и породица: „Пронашли смо бебу у подземној железници - сада је наш син“

Дени Стјуарт је журио да се сретне са својим дечком на вечери кад је протрчао поред нечега што је лежало на поду станице њујоршке подземне железнице. Ускоро ће му то постати важније од било чега другог на свету.

Било је то око осам сати 28. августа 2000, непосредно после хаоса њујоршког шпица, кад је воз подземне железнице заклопарао у станицу 14. улице, у кварту Челси на Менхетну.

Дени Стјуарт (34) је каснио на вечеру са партнером Питом Меркјуриом (32).

Пар се упознао три године раније преко пријатеља из Питовог тима за софтбол.

Касније је Дени почео да живи са Питом и његовим цимером, али ове летње вечери био се вратио у стан у Харлему који је издавао да покупи пошту.

Док је Дени журио из станице нешто му је привукло пажњу.

„Приметио сам нешто на земљи ушушкано уз зид и прво сам помислио да је лутка бебе", каже он.

Збунио се - зашто би дете оставило лутку на земљи? - али је наставио да се пење уз степенице до излаза.

„Бацио сам још једном поглед иза себе и тад сам приметио да су му се ноге помериле."

Стрчао је назад низ степенице и схватио да је лутка заправо беба, умотана у тамни дукс, са ножицама које јој вире напоље.

„Није имао ништа на себи, само је био умотан у дукс. Његова пупчана врпца још увек је била делимично нетакнута, тако да сам јасно видео да је свеже новорођен.

„Мислио сам да је стар свега дан или два", каже он.

Дени није могао да верује шта гледа.

Није могао да схвати како је беба могла да буде остављена на земљи и ко је могао то да уради.

Мали дечак је био веома тих, али и перцептиван, са крупним, широким очима.

„Подигао је поглед, а ја сам му помиловао главу и он је мало зајецао.

„Све је деловало надреално, читава та ситуација, и у том тренутку сам покушао да скренем пажњу људима на то шта се дешава, али нисам могао никога да дозовем."

Дени је повикао: „Молим вас, позовите полицију", али сви су га игнорисали.

„Привукао сам пажњу једне жене, али она није говорила енглески, тако да није разумела шта јој говорим, чак и кад сам покушао да јој покажем бебу", каже Дени.

„Мислим да је помислила да сам благо поремећен."

То је било у време кад нису сви имали мобилне телефоне, а Дени се плашио да подигне бебу у случају да је повређена.

Зато је потрчао уз степенице на улицу до прве телефонске говорнице и позвао полицију.

„Пронашао сам бебу", рекао је без даха.

Потом је објаснио полицији где се налази и потрчао назад да провери да ли је са бебом све у реду.

Чекао је читаву вечност, чинило му се.

„Сигуран сам да је прошло свега неколико минута, али време као да је стало док ми је срце тукло као лудо", каже он.

„Помислио сам, вероватно мисле да је позив неслана шала и вероватно ми не верују, тако да мора да их позове неко други и тад сам помислио на Пита."

Узевши новчић из џепа, потрчао је назад до говорнице да га позове.

„Поново ми је излетело: 'Пронашао сам бебу. Мислим да ми полиција не верује и зато те молим да их одмах позовеш'."

Пит, који је шеткао лево-десно по стану и провиривао кроз прозор док је чекао Денија, каже да су му се накострешиле длаке на врату.

„Зато што Дени никад не збија шале, не би рекао нешто што није истина", каже.

Пит је истрчао из стана и одјурио до станице подземне железнице, стигавши таман на то како полиција односи бебу да је прегледају у болници.

Након што им је Дени дао изјаву, њих двојица су отишла.

„Сећам се да сам се окренуо Денију и рекао му на тротоару док су полицијска кола одлазила: 'Знаш, бићеш на неки начин повезан са том бебом до краја живота'", каже Пит.

„Дени је упитао: 'Како то мислиш?' А ја сам му рекао: 'То дете ће једног дана сазнати за ноћ кад је пронађено и можда ће пожелети да нађе особу која га је нашла.

„Можда постоји начин да сазнамо где ће завршити и да му шаљемо рођендански поклон сваке године на овај датум?'".

Наредног дана, вест о пронађеној беби на станици подземне железница обрела се у свим медијима.

„Дени Стјуарт је био добри Самарићанин који је пронашао бебу тешку три килограма", рекао је један новинар док је интервјуисао Денија за телевизијске вести.

„Беба је Хиспано порекла са праменовима црне косе на глави", рекао је други.

Дени је желео да сазна ко је беба, па је отишао у болницу у коју је била однета, али није успео ништа да сазна.

И тако су се Дени и Пит вратили својим свакодневним животима - Дени улози социјалног радника, а Пит драматурга и веб дизајнера.

Али недуго потом, Денија је позвала Управа дечје службе да присуствује рочишту породичног суда, како би сведочио о томе како је пронашао бебу.

Када се то десило, у децембру 2000. године, суткиња је питала Денија да ли може да остане током читавог рочишта.

Он је сачекао да полиција да исказ, а потом се суткиња поново обратила Денију.

„Рекла је: 'Господине Стјуарте, желим да вам испричам шта ће се овде десити, у случајевима кад је беба напуштена, ми желимо да је ставимо под нечије старатељство пре званичног усвајања што је пре могуће."

„У глави сам помислио: 'Па то има смисла'", каже Дени.

„А онда је следећа ствар коју је она изговорила била: 'Да ли сте можда ви заинтересовани да усвојите ову бебу?'".

Дени се осврнуо око себе и видео да су све очи упрте у њега.

„Мислим да су сви остали забезекнути у судници, а и ја. Рекао сам: 'Да, али мислим да то није тако једноставно', а суткиња се насмешила и рекла: 'Е, па може да буде.'"

Иако је суткињино питање дошло као из ведра неба, пријатељи и познаници су већ питали Денија и Пита зашто нису однели бебу кући да се старају о њој оне ноћи кад је пронађена.

Не морате да будете социјални радник, као што је Дени био, па да знате да те ствари не функционишу тако.

Процес усвајања траје од шест до девет месеци и подразумева темељну проверу нечије прошлости и обуку из родитељства.

„Нисам размишљао о усвајању", каже Дени, „али истовремено нисам могао да не мислим на то како јесам осетио извесну повезаност са том бебом, помислио сам да ово није чак ни прилика, ово је дар, а како можете да одбијете један такав дар."

Испред суднице, Дени је позвао Пита телефоном да му саопшти вест.

„Мој први инстинкт био је да му кажем: 'Не - не, ниси, ниси заинтересован.

„Врати се одмах у ту судницу и реци јој да си погрешио. Само јој реци да ти то заправо не желиш'", каже Пит.

Наредних недеља имали су оно што Дени назива напетим разговорима… а Пит их зове острашћеним свађама.

„Нисам желео да ми се живот промени. Био сам задовољан оним што смо у том тренутку имали, а то би се све променило", каже Пит.

„Нисмо имали новца, нисмо имали простора, и даље смо имали цимера… Био сам помало љут на њега: 'Како си могао да пристанеш а да ме прво не питаш?'".

Ситуација их је замало раздвојила.

„Дени је у једном тренутку рекао: 'Ја ћу то да урадим било да ти учествујеш или не', каже Пит, а ја сам рекао: 'Шта, зар бираш ту бебу пре него нашу везу?'.

„Он је рекао: 'Волео бих да сви будемо једна породица, волео бих да све ово радимо заједно, али ако ти ниси спреман, разумем то и ја ћу то урадити са тобом или без тебе."

Пит се присећа да је Денију рекао неке „грозне ствари" као што су: 'Срећно ти било, самохрани родитељу у Њујорку'.

Ипак, упркос свему, каже он, један део њега је очајнички желео да се то деси.

И тако је Дени убедио Пита да пође са њим у посету беби у хранитељском дому.

Кад су стигли, они кажу да су прилично брзо увидели да то баш и није било најидеалније место за бебу.

Имала је болно раширени и упаљени ојед од пелена, од пупка преко кукова и бутина све до леђа.

Социјална радница која је била са њима села је са хранитељком и гурнула седиште са бебом ка Денију и Питу.

Беба се загледала у њих широм отворених очију.

Дени је приметио да беба не трепће и да је веома тиха.

Узевши бебу у наручје први пут, Дени је нежно рекао: „Сећаш ли ме се?".

Кад је дошао ред на Пита да држи бебу, облио га је „моментални талас топлине", каже он.

„Беба ми је читавом својом шаком свом снагом стиснула прст", каже Пит.

„Само је зурио горе у мене, а ја сам гледао у њега и изгледало је као да је пронашао дугме у мом прсту и притиском на њега отворио ми срце и показао ми у том тренутку да бих могао да будем један од његових родитеља, један од његових очева."

После тога, брзо је започео процес усвајања.

Дошло је до честих званичних посета њиховој кући, до темељне провере њихових прошлости и постављена су им многа питања.

Денију и Питу је речено да ће проћи читави месеци пре него што беба буде прешла да живи код њих, тако да ће имати сасвим довољно времена да се припреме за то.

Али морали су да присуствују рочишту на суду 20. децембра да би дали изјаву о намери да усвоје бебу.

Судом је председавала иста суткиња од пре и она је погледала на календар на радном столу.

„Потом је погледала у нас и рекла: 'Да ли бисте волели да га добијете за празнике?'", каже Пит.

„Мислим да смо обоје климнули главом, али у себи сам помислио: 'Које празнике? Надам се да не мисли на Божић, зато што је то за само неколико дана.'"

Али она је управо на то и мислила и почела је да издаје налоге социјалном раднику и адвокатима да припреме бебу за преузимање из агенције за старатељство у року од два дана.

Код куће је Пит позвао своју породицу да затражи од ње да му помогне.

Већ им је испричао за планове за усвајање и добио је њихову потпуну подршку.

„Рекао сам им да ћемо га назвати Кевин, и моја мама се одмах расплакала, зато што је пре мене имала бебу која је умрла на порођају, а ту бебу су желели да назову Кевин", каже Пит.

„И тако је ово само био веома необичан начин да им се поново врати беба Кевин као унук њиховог геј сина."

Са само два дана на располагању да се припреме, сви су били у махнитој журби.

Питова породица ишла је у продавнице да покупује залихе свега што ће им требати.

Дени и Пит су почели брзински да читају књиге о бебама као што је Шта да очекујете док чекате бебу.

Њихов стан био је претворен у дечју собу са кутијама са пеленама свуда около и дечјим кревецом.

У петак 22. децембра у девет ујутро, Дени и Пит су покупили Кевина из агенције са старатељство.

Ушушкали су га у ћебенце и - одговарајуће - повезли га подземном железницом назад до њиховог стана.

„Почео је да пада снег", каже Дени, „тако да је све изгледало још магичније."

Сами те вечери као породица, добили су прилику да сваре све што им се десило.

„Мислим да смо први пут испустили ваздух из плућа", каже Дени.

„Сећам се како сам се ишчуђавао у том тренутку да се све ово заправо дешава."

Кевин је заспао на Питовим грудима док му је из краја усана висила пљувачка.

Суткињин план био је да их Кевин само посети за божићне празнике, а потом да се врати у хранитељску породицу.

Али Дени и Пит су је питали постоји ли некако начин да он остане са њима и 27. децембра социјални радник их је назвао са добрим вестима: Кевин може да остане са њима све док они не комплетирају студију њиховог дома и одобре га.

Породични суд Менхетна налазио се близу Нулте тачке у којој су се одиграли напади од 11. септембра 2001, тако да је процедура усвајања била одложена, али је коначно комплетирана 17. децембра 2002. године.

Дени, Пит и Кевин су се ускоро навикли на заједнички породични живот.

Дени се сећа како је Кевин волео књиге.

Сваке ноћи би му читали приче за лаку ноћ или му певали док не заспи милујући му главицу.

Пит је направио сликовницу са причом о Кевиновом проналажењу, коју је украсио колажима и кад је Кевин имао три или четири године, он и Дени би му је читали сваку ноћ пред спавање.

„Била му је омиљена", каже Пит.

„Неких ноћи и дана читали бисмо му је више пута.

„Често бисмо затицали Кевина како је сам листа и покушава да понови речи из ње које је запамтио. То је била најслађи призор на свету."

Кевин скоро годину дана није повезао да је то прича о њему, каже Пит.

Али кад јесте повезао, био је толико поносан и усхићен да ју је понео са собом да би је представио у вртићу.

Кевин је такође жарко желео да сазна ко је могла да му буде биолошка породица.

„Свако мало би, док смо напољу, гледао људе који пролазе тротоаром или, ако смо у ресторану, показао прстом на некога и рекао: 'Она жена тамо има исту боју коже као и ја,'", каже Пит.

„Али никад га то није мучило, а онда је после неког времена напросто заборавио на то. Није то више често помињао."

Кад је Кевин имао 10 година, био је на путу до школе кад га је „тата Пит" питао шта мисли о идеји о којој су он и „ћале Дени" разговарали претходне вечери.

Било је то 2011. године и Њујорк је постао шеста савезна држава у САД која је легализовала геј брак.

Иако Дени каже да су се он и Пит већ увелико осећали као да су у браку, то је само све требало да учини потпуно званичним.

Кевин је био узбуђен због те идеје и окренуо се тати да га пита: „Зар људе не венчавају судије?".

Била је то инспиративна идеја, тако да је Пит послао мејл Породичном суду Менхетна да пита да ли би иста суткиња - суткиња Купер - могла да их венча.

У року од два сата стигао је одговор да она то са задовољством прихвата.

Током њиховог првог састанка, она им је објаснила да је учествовала у пробном пројекту који је био кратког века а за циљ је имао смештање беба које су напуштене под старатељство пре усвајања и да је она имала овлашћење да „убрза тај процес".

„Рекла је и да је свим бебама потребно да се вежу за некога.

„И зато кад је Дени сведочио на суду о томе како је нашао бебу, у њеној глави је бебина најозбиљнија веза на овом свету била са Денијем и онда зашто не би питала њега да ли је заинтересован?", каже Пит.

„Било је то малтене толико просто. Видела је везу која је већ настала и имала је осећај да ће то бити добра веза."

Њен осећај се показао исправним, у шта је могла и лично да се увери кад је срела Кевина на церемонији венчања.

Дени каже да је то била прилика током које су га опхрвале емоције, радост и чуђење.

„Ова жена, разлог због ког смо ми уопште породица, поново је била разлог због ког се венчавамо. Све је деловало као да је обрнуло пун круг", каже он.

Кевин данас има 21 годину и на колеџу студира математику и компјутерску науку.

Малена беба коју је Дени пронашао на станици подземне железнице сада има скоро 190 центиметара и виша је од својих очева.

Обожава да игра ултимативни фризби, истрчао је многе маратоне и плесао је са Националним институтом за плес од своје 9. до 14. године.

Пит каже да кад Кевин жели да научи нешто, он се само посвети томе и уради то, и да је сам успео да научи да свира клавир и гитару.

„Кевин је одувек био послушно дете", каже Пит.

„Саосећајан је и увиђаван. Он држи своје емоције само за себе. Само посматра, не жуди за пажњом и не тражи је. Повучен је, али је и тихи лидер."

Уме и да буде веома духовит, каже Пит.

Породица обожава да заједнички посећује националне паркове, да учествују у активностима на отвореном као што је вожња кајака и да навија за свој омиљени бејзбол тим Њујорк Метсе.

„Не могу да замислим да мој живот буде другачији него овако како је испао", каже Дени, сада са 56 година.

„Мој живот је постао много богатији и испуњенији. Променио је мој поглед на свет, моју перспективу, читаву призму кроз коју сагледавам ствари."

Баш као што је пре 20 година било незамисливо да помисле да би могли да постану родитељи, сада је још незамисливије помислити да они то нису, каже Пит, који данас има 53 године.

„Нисам знао да постоји овај степен дубине љубави на свету све док мој син није ушао у мој живот."

Пит је написао дечју књигу о њиховој породичној причи насловљену Наша беба из подземне железнице

Суткиња Купер је псеудоним који Пит користи у својој књизи јер она не жели да буде именована.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]