Родна равноправност: „Фудбал је за девојчице, као што су и лутке за дечаке"

Моја ћерка је опседнута свиме што је „за девојчице" и розе.

Почела је да гравитира ка хаљинама са розе цветићима које се нуде девојчицама још пре него што је напунила две године.

Кад је имала три и видели смо групу деце која играју фудбал, сугерисала сам јој да би могла да им се придружи кад буде била мало старија.

„Фудбал није за девојчице", одговорила је она с чврстим уверењем.

Пажљиво смо јој скренули пажњу на то да су девојчице, иако у мањини, такође играле фудбал.

Била је непоколебљива.

Међутим, она је и пргава, воли да се пење и скаче, што су атрибути који се често приписују дечацима.

Њене отворене идеје о томе шта девојчице и дечаци треба да раде биле су донекле неочекиване у тако раном добу.

Али имајући у виду колико су родно подељени светови многе деце од најранијих дана, лако је увидети како до тога уопште долази.

Ове првобитне поделе можда делују невино, али временом наши родно подељени светови почињу да имају трајне последице по то како деца одрастају и доживљавају сама себе, као и по одлуке које доносе - и како да се понашају у друштву у ком живе.

Касније, идеје о родној подели само настављају да подстичу друштво да несвесно промовише вредности везане за токсичну мушкост, што је лоше по све нас, како год да се идентификујемо.

Како тачно, дакле, наша опсесија родом има толико трајне последице по наш свет?

Идеја да су жене интелектуално инфериорне у односу на мушкарце сматрала се чињеницом до пре неколико векова.

Наука одавно покушава да пронађе разлике које поткрепљују ту претпоставку.

Бројне студије сада су лагано почеле да обарају многе од тих претпостављених разлика, а опет наш свет остаје тврдоглаво родно подељен.

Ако мало боље размислите, то и не изненађује кад узмете у обзир начин на који смо социјализовани као новорођенчад.

Родитељи и старатељи немају намеру да се према дечацима и девојчицама опходе различито, али докази показују да очигледно управо то раде.

То креће још пре рођења, са мајкама које описују покрете бебе у стомаку другачије ако знају да ће имати дечака.

Мушке бебе ће вероватније бити описане као „живахне" и „јаке", али таквих разлика није било док мајке нису знале бебин пол.

Још откако је постало могуће идентификовати биолошки пол путем скена, једно од првих питања постављаних будућим родитељима било је да ли ће имати дечака или девојчицу.

Пре тога се за погађање пола користио облик и величина стомака, упркос томе што не постоје докази да то функционише.

Суптилније су различите речи које користимо да опишемо дечаке и девојчице, чак и за потпуно идентично понашање.

Убаците родно подељене играчке у тај микс и то ће само појачати суптилне особине и хобије који су унапред додељени мушкарцима и женама.

Начин на који се деца играју од огромне је важности за њихов развој.

Тако деца прво развију своје вештине и интересовања.

Коцке подстичу на градњу, док лутке подстичу на другу тачку гледишта и старање.

Распон искустава у игри очигледан је важан.

„Кад половину становништва наводите на само један тип играчака за стицање вештина, то значи да ће он развити одређени сет вештина или интересовања", каже Кристиа Браун, професорка психологије са Универзитета у Кентакију.

Деца су такође попут малих детектива, она покушавају да схвате којој категорији припадају константно учећи од оних око себе.

Чим схвате у који се род уклапају, природно ће почети да гравитирају оним категоријама које су им наметнуте од рођења.

Због тога од узраста од отприлике две године, девојчице гравитирају више ка розе стварима док их дечаци избегавају.

Уверила сам се у то из прве руке кад је моја тада двогодишњакиња тврдоглаво одбијала да обуче било шта што је доживљавала као у најмању руку дечачки, упркос мојим узалудним покушајима да наглашено не одређујем њену одећу према роду у тако малом узрасту.

Није изненађење што предшколска деца уче да се идентификују са родом тако рано.

Родитељи и пријатељи још у раном узрасту имају обичај да поклањају деци играчке које су повезане се њиховим родом.

Чим деца схвате којем „родном племену" припадају, почињу више да реагују на родне етикете, објашњава Корделија Фајн, психолошкиња са Универзитета у Мелбурну.

То потом почиње да утиче и на њихово понашање.

На пример, чак и начин на који је играчка представљена може да промени интересовање детета за њу.

Показало се да се девојчице више заинтересују за типично дечачке играчке ако су оне розе, на пример.

То, међутим, има своје последице.

Ако дајемо само девојчицама, али не и дечацима, лутке и сетове за улепшавање, то их наводи да се повезују са тим интересовањима.

Дечаци могу да се наведу да воле активнија интересовања преко аутомобилчића и играчки алата.

А опет и дечаци очигледно воле да се играју са луткама и колицима, само што се те играчке обично не купују за њих.

Мој син воли да љуљушка лутку бебе баш као и његова сестра, и воли да гура около играчку колица.

„Дечаци су у првим годинама живота веома старатељски и брижно настројени.

„Ми их само врло рано учимо да су то 'вештине девојчица' и кажњавамо их кад то раде", каже Браун.

Ако се од најранијих дана дечаци одвраћају од играња са играчкама које бисмо могли да доживимо као „за девојчице", онда они можда неће развити сет вештина који ће им вероватно бити потребан касније у животу.

Ако их њихови вршњаци одвраћају од играња са луткама, док истовремено гледају како се њихова мајка највише бави одгојем деце, шта то говори о томе чија је улога да се стара о деци?

И тако улазимо у свет „биолошког есенцијализма", где приписујемо урођеност понашању које је, кад закопате мало дубље, врло вероватно нешто што се учи.

Играчке су једна ствар, али особине се такође трпају у родне стереотипе.

Родитељи дечака често говоре за њих да су пргави и да воле грубљу игру, док су девојчице нежније и питомије. Докази указују на супротно.

Штавише, студије показују да управо наша властита очекивања обично утичу на то како доживљавамо друге и саме себе.

Родитељи родно неутрална љутита лица етикетирају као дечачка, док се срећна и тужна лица приписују девојчицама.

Мајке су склоније томе да истичу физичке атрибуте својих дечака - чак им додељујући више авантуристичке циљеве него девојчицама.

Оне такође претерују у процени способности пузања синова у поређењу са ћеркама, упркос томе што не постоји доказана физичка разлика.

И тако, предрасуде самих људи могу да утичу на њихову децу и појачају те стереотипе.

И језик игра снажну улогу - девојчице наводно проговарају раније, што је мали али видљив ефекат, али то би могло да буде због тога што истраживање такође показује да мајке више причају са бебама девојчицама него са дечацима.

Оне такође више причају о емоцијама са девојчицама.

Другим речима, ми несвесно социјализујемо девојчице да верују да су причљивије и емотивније, а дечаци агресивнији и физички активнији.

Браун објашњава да је очигледно зашто се ове заблуде онда касније настављају у животу.

Ми одбацујемо понашање које се не слаже са стереотипима које очекујемо.

„И тако сваки пут занемарите кад дечаци седе у тишини и читају књигу или кад девојчице гласно трчкарају по кући", каже она.

„Наш мозак има обичај да прескочи оно што називамо информацијама неусклађеним са стереотипима."

Родитељи ће такође куповати девојчицама играчке и одећу која се типично продаје за дечаке, али врло ретко обрнуто, често у покушају да се буде родно неутралан.

Ово само по себи пружа занимљив увид у то како доживљавамо род.

Мушкарци се одувек доживљавају као доминантан и јачи пол, што значи да ће родитељи, наглашено или не, обесхрабривати дечаке да воле „женскасте" ствари.

Као што Фајн објашњава, „почињемо да виђамо манифестације родне хијерархије - дечаци наизглед почињу да реагују на 'стигму' женствености чак и у овом раном периоду детињства."

То открива зашто су родитељи много опуштенији по питању девојчица у дечачкој одећи него дечака у девојачкој одећи.

Или зашто сам одрастајући као мушкобањаста девојчица добијала позитивне коментаре - никад нисам волела лутке, али сам зато волела да се верем по дрвећу.

Управо је супротно за дечаке који се облаче или понашају као девојчице.

Бити доживљен као налик девојчици или исказивати женствене особине умањује статус мушкарца - они који то раде чак зарађују мање.

Учењаци рода слажу се да су ове склоности високо друштвено условљене - али и даље не могу да се договоре око тога да ли је било какво родно подељено понашање урођено.

На пример, постоје докази да девојчице које су биле изложене већим нивоима андрогена у материци више воле играчке које се обично доживљавају као дечачке.

Чак и у том случају, истиче Фајн, на њихове изборе би могло да утиче окружење.

Те девојчице не исказују доследно ни бољу способност сналажења у простору - што је способност за коју се сматра да је често боља код мушкараца.

Ми знамо да су бебе изузетно осетљиве на друштвене знакове око њих, да умеју врло рано да препознају разлике.

Без обзира на то како се те склоности развију, одрасли и вршњаци су ти који настављају да условљавају и очекују одређено понашање, стварајући родно подељен свет са забрињавајућим последицама.

На пример, кад девојчице први пут уђу у предшколско образовање - родни јаз у математици не постоји, али он касније почиње да се повећава кад у игру уђе њихов наставник и очекивања од самих себе.

Ово је посебно проблематично зато што су ти појачани родни стереотипи „у супротности са савременим принципом родне равноправности где ваш пол не треба да одређује ваша интересовања или будућност", каже Фајн.

Кад се конкретне играчке сервирају на тржишту дечацима, то може и да промени мозак појачавањем веза које учествују у, на пример, сналажењу у простору.

И заиста, кад је једна група девојчица играла игру Тетрис три месеца, мождана област која учествује у визуелној обради била је много већа него код оних које нису играле ту игру.

Ако се девојчицама и дечацима наметну различити типови хобија, природно би могле да уследе промене у мозгу у складу са тим.

Како објашњава неуронаучница и списатељица Ђина Рипо са Универзитета Астон, чињеница да живимо у родно подељеном свету само по себи ствара родно подељени мозак.

То ствара и културу дечака који се осећају условљено да се понашају у складу са типично мужевнијим особинама - вршњаци би могли да их изопште ако то не раде.

Ако се усредсредимо на разлике, то значи и да, како каже Рипон, почињемо да прихватамо митове као што су они да су дечаци бољи у науци, а девојчице у одгајању деце.

То се наставља и међу одраслима.

Показало се да жене потцењују властите вештине кад их питају како су прошле на испиту из математике, док ће мушкарци преценити властите резултате.

Жене ће такође проћи лошије на испиту ако им се каже да њихов пол обично пролази лошије.

Наравно, ово може да утиче и на школу, факултет и избор професије.

Још више забрињава идеја да се начин на који се неке мужевне особине рано истакну и потом условљавају повезани са мушким сексуалним насиљем над женама.

Знамо, на пример, да појединци који чине сексуално насиље имају „висок степен непријатељски настројене мужевности", каже психолошкиња Меган Мас са Државног универзитета у Мичигену.

То су веровања да су мушкарци природно насилни, да морају да добију сексуално задовољење а да су жене природно потчињене.

Студије показују и да девојке које су опседнуте принцезама више брине њихов изглед и да су склоније „да претворе себе у објекат - и да тако мисле о себи и као о сексуалном објекту," каже Мас.

Девојке које су имале највише поена у „сексуализованим родним стереотипима" такође су умањивале своје особине повезане са интелигенцијом.

У раном стадијуму, и девојчице и дечаци су показали да доживљавају привлачност као „инкомпатибилну са интелигенцијом и способношћу", показала је студија.

Браун и колеге сада тврде у студији из 2020. године да су сексуални напади мушкараца на жене толико чести управо због вредности којима условљавамо децу.

Ова социјализација потиче од комбинације родитеља, школе, медија и вршњака.

„Сексуална објектификација девојака почиње врло рано", каже Браун.

Један од разлога зашто ове идеје о родној подељености и претпоставке о самима себи још постоје је, делом, зато што и даље постоје редовни написи о урођеним разликама у мозгу између мушкараца и жена.

Међутим, већина студија о скенирању мозга које не проналазе било какве родне разлике уопште ни не помињу род.

Или друге још нису ни објављене.

То је познато као проблем „одлагања у фиоку" - кад се не пронађу никакви ефекти, они се ни не помињу нити анализирају.

А међу онима који пронађу мале разлике, тешко је истински показати колику улогу играју култура или стереотипна очекивања.

Мозак одраслих не може уредно да се категорише на мушки и женски мозак.

У студији која је анализирала 1.400 скенова мозга, неуронаучница Дафна Џоел и њене колеге пронашли су „значајно преклапање између дистрибуције жена и мушкараца за сву сиву масу, белу масу и анализиране везе."

То значи да смо много сличнији него што смо различити.

Једна студија је чак показала да се жене понашају једнако агресивно као и мушкарци у видео играма кад им се каже да њихов род неће бити обелодањен, али мање кад им је речено да вођа експеримента зна да ли су учесници мушкарци или жене.

Из тога следи да се жене обично сматрају мање агресивним и саосећајнијим.

Кад у обзир узмемо психолошке реакције на ситуације које би могле да изазову саосећање, жене и мушкарци заправо реагују потпуно исто, само су од раног доба жене социјализоване тако да више конкретно делају по питању ове очигледно женственије емоције.

То значи да ако желимо да дође до било какве значајније промене, људи морају прво да разумеју своје предрасуде и да имају разумевање за то кад се њихова предубеђења не уклапају у понашање које виде.

Чак и мале разлике у односу на то шта очекују од девојчица а шта од дечака могу временом да нарасту.

Стога вреди запамтити зашто су људи условљени да мисле да су дечаци пргавији и да треба примећивати случајеве кад није тако.

Моја ћерка је једнако гласна - ако не и гласнија - као и њен брат, док он исто тако воли да се игра да кувања.

Иако ово можда нису нужно репрезентативни примери, исто тако се ни не уклапају у наше представе о томе какви су дечаци, а какве девојчице.

Иначе би ми било лакше да истакнем склоност мог сина да се попне на све и свашта и љубав моје ћерке према свему што је розе, ублаживши успут бројне случајеве кад се она игра са аутомобилчићима, а он са луткама.

Кад наша деца неизбежно почну да истичу родне поделе, можемо да им помогнемо тако што ћемо ревидирати стереотипе другим примерима, као што је објашњавање да девојчице такође могу да играју фудбал, па га и играју, а да и дечаци могу да имају дугу косу.

Можемо и да охрабримо разнолик распон играчака невезан за род ком су оне намењене.

Морамо да пружимо што више могућности „како би деца имала искуства која су супротна од те врсте лавине родно подељене игре", каже Мас.

Ако не будемо свесни да смо сличнији од рођења него што смо различити и понашамо се према нашој деци у складу са тим, наш свет ће наставити да буде родно подељен.

Срушити те претпоставке није лако, али можда можемо сви мало да размислимо пре него што кажемо малом дечаку колико је храбар а малој девојчици колико је нежна или савршена.

Мелиса Хогенбум је уредница ББЦ Рила и ауторка књиге „Комплекс мајчинства".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]