Уметност, мистерија и Леонардо да Винчи: Где је најскупља слика на свету

Негде у Саудијској Арабији, скривена по наређењу престолонаследника Мухамеда Бин Салмана, налази се најскупља слика на свету Салватор Мунди Леонарда да Винчија.

Или да ли је тако?

Нико у свету уметности не зна засигурно где се она налази.

Већина посматрача слаже се да се слика највероватније крије негде на Блиском истоку, али неки спекулишу да је похрањена у бесцаринској зони у Женеви или чак на принчевој јахти вредној пола милијарде долара.

Је ли уопште Леонардова?

Слика Христа Спаситеља света проглашена је Последњим Да Винчијем на аукцији Кристија 2017, где је продата за рекордних 450 милиона долара посреднику Бин Салмана (јесте, тог Бин Салмана, ког је ЦИА прогласила кривим за наручивање убиства новинара Џамала Кашогија).

Али чак и тад, многи стручњаци за Леонарда били су сумњичави према томе да је слика имала више од свега неколико потеза четкицом старог мајстора, а те сумње у међувремену су само расле.

Обавијена многобројним слојевима мистерије и међународне интриге, прича о Салватору Мундију још траје.

Једна бескрајно фасцинантна сага, испричана у два нова документарца Изгубљени Леонардо и Спаситељ на продају: Да Винчијево изгубљено ремек-дело?, снимљени уз сву драму и неизвесност једне детективске приче.

Појавили су се после запажене књиге Бена Луиса из 2019. године, Последњи Леонардо, и на десетине разних новинских чланака.

Слика, која датира из око 1500. године, била је изгубљена за историју више од два века, оштећена и лоше рестаурирана, продата и препродата као мање важно дело, које је вероватно насликао неки Леонардов ученик.

Али сада је Салватор Мунди постао симбол за агресивну мешавину новца, моћи и геополитичких игара које дефинишу свет сликарства данас.

„Кад смо изабрали наслов", каже за ББЦ Културу Андреас Далсгард, продуцент и сценариста Изгубљеног Леонарда, „инспирација је делом била да је слика у овом тренутку изгубљена и да је истина изгубљена, али је он био инспирисан и филмовима као што су серијал о Индијани Џонсу, који су пуни ризница и лова на благо."

Путовање овог блага које је можда насликао Леонардо до славе започео је кад се слика појавила у опскурној аукцијској кући у Њу Орлеансу 2005, а купила су је два њујоршка дилера за скромних 1.175 долара.

Донели су је Дијани Модестини, изузетно цењеној рестаураторки слика, која је уклонила деценије прљавштине и накнадно нанесених наслага боје, и била прва која је посумњала да би то могао да буде Леонардо.

Са течном нарацијом и широким распоном гласова, од дилера уметнина преко историчара уметности до истраживачких новинара, Изгубљени Леонардо је бољи од два филма, и у великој је предности што има некога као што је Модестини за главног лика.

Она је хипнотичка, елегантна појава на екрану, баршунастог гласа и крупних очију иза препознатљивих наочара са црним или црвеним оквиром.

Провела је године рестаурирајући слику и страствено брани њену аутентичност прецизним детаљима, истичући пентименто испод Христовог палца или закривљење уста који могу бити само Леонардови.

Али многи стручњаци сматрају да је драстично претерала са рестаурацијом.

У филму, историчар уметности Френк Цолнер, који је саставио опсежни каталог Леонардових слика, цинично назива Салватор Мунди „ремек-делом Дијане Модестини", која га је „учинила леонардовскијим од самог Леонарда".

Што се ње саме тиче, Модестини је документовала свој рад и научне студије слике, и објавила све на интернету.

Већина експерата данас слаже се да су слику вероватно насликали асистенти у Леонардовој радионици, где је он додао неке завршне финесе - што је била уобичајена пракса у то време.

Али неизвесност је кључна за привлачност сваке верзије ове приче, као што је то Луис рекао за ББЦ Културу:

„Нико не зна да ли је слика Леонардова, тако да и ви можете да се играте те игре, и ви можете имати властити Да Винчијев код на Салватор Мундију."

Сам квалитет слике поделио је људе. Амерички критичар сликарства Џери Солц буни се у Изгубљеном Леонарду да „то чак није ни добра слика", а камоли велика Леонардова слика, док истински верници падају у занос тврдећи да је видети је уживо трансцендентно искуство.

(Можда и јесте, али у филмовима и на другим репродукцијама заиста делује презашећерено).

Неки од коментара који највише отварају очи у оба филма нису чак ни о сликарству.

У Изгубљеном Леонарду, Еван Бирд, директор Америчке банке који се бави сликама као инвестицијом, говори о мотиву честих купаца да искористе слике као залог за друге финансијске маневре.

Филм не заузима никакав став по питању ауторства слике, али је недвосмислен по питању тога да музеји, дилери и потенцијални купци могу да зараде милионе - уз немерљиви престиж - ако одлуче да верују да је то аутентична Леонардова слика.

„Живописни ликови"

До крупне прекретнице дошло је кад је слика контроверзно изложена као аутентично Леонардово дело на изложби 2011. у Националној галерији у Лондону.

У оба филма, Лук Сајсон, кустос изложбе, стоји иза те своје одлуке.

Али многи стручњаци мисле да је он преуранио са тим закључком. Алисон Кол, уредница Арт њузпејпера, писала је нашироко о слици и видела је уживо у Националној галерији.

Она за ББЦ Културу каже: „Од тада је Дијана Модестини наставила да ради на њој. Али кад сам је ја видела, није ми се уклапала у слику коју би потписао Леонардо".

Ипак, изложба је дала све до себе да потврди то неизвесно ауторство.

Две године касније, у игру су ушли неки живописни ликови.

Ив Бувије, швајцарски дилер уметнина, купио је слику од њујоршких дилера за 83 милиона долара, наводно у име свог клијента, руског олигарха Дмитрија Риболовлева, мада Бувије то пориче.

У року од два дана, продао ју је Риболовлеву за 127,5 милиона долара.

У Изгубљеном Леонарду, Бувије уз осмех каже да су његови потези уобичајени пословни кораци:

„Купите по нижој цени, продате по вишој." (Швајцарске власти су покренуле истрагу против њега због варања Риболовлева за неколико уметничких дела, али су ове године закључиле случај не подигавши оптужницу против њега.)

Убрзо се слика нашла на путу до Кристија.

Сама продаја у Кристију била је високо режирана представа, почев од рекламног видеа у ком се не види сама слика већ само реакције посматрача - већина су обични људи, али један од њих је и Леонардо ди Каприо - који гледају у слику са обожавањем као да виде Христа лично.

Купац је био анониман, али је Њујорк тајмс брзо открио да је куповину обавио у име Бин Салмана, што је откриће које је слику катапултирало у геополитички домен.

У то време, Бин Саламан је покушавао да поправи имиџ Саудијске Арабије попустивши нека ограничења.

Већина посматрача из света уметности мислила је да ће Салватор Мунди постати централни део колекције новог музеја или ликовне галерије у региону, али она од тада није виђена у јавности.

Била је близу да буде. Лувр је и те како желео да је укључи у своју величанствену изложбу која је 2019. обележавала Леонардову 500. годишњицу.

Бин Салман је лично посетио председника Емануела Макрона у Паризу док је позајмица била неизвесна.

Још у току новинарске посете изложби, на зиду је стајао празан простор резервисан за Салватор Мунди, али слика никад није стигла.

Њујорк тајмс је потврдио гласине да Лувр није желео да попусти захтевима Бин Салмана да његова слика буде изложена у истој просторији као и Мона Лиза, дајући јој тиме готово равноправан статус.

„Лувр подржава влада, министарство културе и, на крају, Макрон", каже Кол за ББЦ Културу.

„И стога учествује у политици везаној за културу.

Дакле, ако Саудијска Арабија одлучи да ће култура бити начин да се отвори, а Салватор Мунди кључни играч у тој стратегији, а Лувр нуди да слику изложи, онда су све те ствари међусобно повезане."

Кол је прва писала, у марту 2020. године, о постојању брошуре на 46 страна коју је Лувр припремио за штампање, али никад није објавио, у којој се тврди да је слика аутентично Леонардово дело.

Зато што Лувр не може да коментарише дела у приватном поседу које није излагао, књижица не може да буде објављена, и испрва, каже Кол, музеј је негирао њено постојање.

Скандали и завере

Филм Спаситељ на продају Антоана Виктина најупечатљивији је по експлозивним додацима о томе шта се можда дешавало иза кулиса Лувра.

Документарац покрива већи део исте територије као и Изгубљени Леонардо, али са мање стила и превише архивских снимака градова.

Осетно је одсуство Дијане Модестини или неке друге упечатљиве централне личности.

Али зато има два анонимна извора, чија су лица скривена пред камером, идентификована као високи француски званичници који су имали увида у Луврове студије слике и француско-саудијске преговоре.

Један од извора каже да је Лувр закључио како је Леонардо „напросто само допринео слици", али да је Бин Салман пристао на позајмицу само ако се Салватор Мунди означи као аутентично Леонардово дело.

Извор каже да је он саветовао владу да би „излагање сике под саудијским условима практично било прање дела које је коштало 450 милиона долара".

Лувр и Национална галерија одбили су да дају коментар за оба филма.

Апсолутно сам сигуран да ће кроз шест месеца или за годину дана изникнути нека нова информација, била истинита или не, која ће експлодирати свуда - Андреас Далсгард

Ова два документарца појавила су се у тренутку кад филмови, подкасти и сама поп култура делују фасцинирани злочинима у свету сликарства, мистеријама и фалсификатима.

Протекле године су се два документарца, фасцинантни Натерао сам те да погледаш и досадни Привучени апстракцијом, бавила случајем галерије Кнедлер у Њујорку, која је скоро две деценије продавала фалсификате које су наводно насликали великани 20. века, између осталих Марка Роткоа и Џексона Полока.

Свесно или не?

То је и даље отворено питање.

Нетфликсова серија Ово је пљачка бави се пљачком ремек-дела, између осталих Рембрантова, из музеја Изабела Стјуарт Гарднер у Бостону.

Серија је препуна теорија завере о никад решеној пљачки.

А Луис има нови подкаст од осам епизода, Препад на слике: Скандалозне приче из света уметности, који обећава приче о „најгорим злочинима, највећим скандалима и мутној територији између њих."

Теме варирају од Инига Филбрика, кривично оптуженог за варање клијената продајом више од 100 одсто удела у уметничким делима, до златног египатског ковчега чија је кријумчарска прошлост изашла на видело пошто је Ким Кардашијан фотографисана поред њега на гали Института костима Музеја Метрополитен.

Мет је у међувремену вратио ковчег у Египат.

То што ове приче могу да функционишу у подкасту, где нико чак ни не може да види слике које се описују, показује колико привлачност данашњих прича о злочинима из света уметности лежи у завереништву и мистерији, а не у естетици.

Морали су да се поклопе многи фактори да би настао овај раскошни тренутак за истините злочине из света уметности.

Толико је много информација у јавној сфери да свако може да живи у илузији да је инсајдер.

Све је више и више платформи за причање прича.

А Луис истиче да како се тржиште сликарства проширило, тако се и наш поглед на свет променио.

Општи став према злочину у свету сликарства, каже он, некада је био „ма то су само милијардери који троше свој новац, варајући једни друге", али данас постоји свест о томе да „не, не смете да пљачкате читаву културну баштину неке земље."

Међу свим овим предивно изукрштаним историјатима, ништа не може да се мери са Салватор Мундијем.

Уколико се не појаве неки нови документи (што је мало вероватно након толико векова) или не стигне неки нови научни метод за потврду аутентичности (такође незгодно, зато што је дело сувише оштећено), мистерија ће можда остати вечна.

„Апсолутно сам сигуран да ће кроз шест месеци или за годину дана изникнути нека нова информација, била истинита или не, која ће експлодирати свуда у медијима", каже Далсгард.

„Док год ова слика остаје скривена од света, њена будућност и судбина непозната, биће обавијена мистеријом, а свет ће бити спреман да дочека било шта ново.

„Јер кад се све сабере и одузме, то је једна веома забавна прича."

Можда ће вас занимати и овај видео: Кад фотографи оживе дела Паје Јовановића

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]