Жене и Азербејџан: Како је храбра активисткиња покренула феминистички покрет

До недавно у Азербејџану није постојала феминистичка агенда: 8. март је био повезан искључиво са букетима цвећа и плишаним медама, а лик жене као слабог и дрхтавог створења из реклама и медија није покретао никаква питања. Међутим, 2019. покрет за женска права изашао је на улице Бакуа.

Све више људи почело је да разговара о проблему породичног насиља и да критикује родне стереотипе.

Феминистички покрет у Азербејџану чини само неколико десетина активисткиња које прогањају на друштвеним мрежама, а на акцијама их полиција редовно хапси.

Можда најпознатија фигура тог покрета је Гјуљнара Мехтијева.

Њено име може да се нађе у сваком другом чланку о женским правима у Азербејџану, а њу саму на јавним расправама, уличним акцијама и на суђењима током процеса који се одвијају против активисткиња.

„Отац би ме убио"

Са Гјуљнаром се састајемо у центру Бакуа, у кафићу који је популаран међу активисткињама и младим интелектуалцима.

Она долази са дрвеним штафелајем и бојама: цртала је плакате заједно са својим саборкињама за акцију поводом 8. марта.

Ово је трећи митинг, који се поклапа са Међународним даном жена, који су одржале феминисткиње у Бакуу.

Први протест из 2019. на коме је тражено прекидање насиља и дискриминације над женама полиција је брзо растурила: женама су одузети плакати, а неколико малобројних присутних мушкараца је приведено.

На скупу се окупило неколико десетина људи, што је доста за неки некоординисани скуп у Бакуу.

„Нисам очекивала да ће доћи 60 људи, да их можемо окупити на једном месту. Била сам изненађен да толико људи жели исто што и ми, сећа се Гјуљнара. А ако већ желе да дођу, значи да том темом треба да се бавимо."

Гјуљнар Махтијева има 30 година. Одрасла је у Сумгајту, приморском граду 35км удаљеном од Бакуа, студирала је екологију у престоници.

Њен родитељ нису имали факултетско образовање, тата је имао свој бизнис, куповао је, реновирао, а затим препродавао станове.

Мама је била домаћица и бавила се децом.

Гјуљнара има млађу сестру.

Гјуљнарино интересовање за феминизам произашло је из њеног интересовања за ЛГБТ и измишљеним чињеницама ЛГБТ обожаваоца руског говорног подручја.

Њена радозналост одвела ју је у добротворну организацију која пружа подршку заједници, укључујући психолошку помоћ - многи су патили од насиља у школи или на послу, породичних проблема и потребе да стално скривају свој идентитет.

„Покушали смо да направимо план - како побољшати имиџ заједнице, како им помоћи, желели смо да променимо перцепцију друштва", прича Гјуљнара.

Након што је почела да чита литературу о феминизму, схватила је да су проблеми ЛГБТ заједнице и жена донекле слични:

„Повукла сам паралеле и видела да се и ЛГБТ и феминизам боре против патријархата. У патријархату корен ових проблема је у томе, что он дефинише шта мушкарац треба да буде, а шта жена, прича Махтијева.

Феминизам сам почела боље да разумем, јер и даље боље разумем и осећам жене, а негде 2017. сам схватила да је ово моје, да желим ово да радим и то је оно што ме чини срећном."

Све ово постало је могуће највише захваљујући преломном, према речима Гјуљнаре, тренутку у њеном животу: 2014. године, након операције, умро је њен отац који је боловао од рака.

Сећајући га се, Гјуљнара чврсто стеже руке и говори с дугим паузама.

„Да је мој отац жив, не бих постала ово што сам сада", сигурна је она, „једноставно би ме убио за било коју од садашњих изјава."

У средњој школи отац јој је бранио да се виђа са дечацима; школске забаве, рођендани, разредна путовања и пикници догађали су се без ње.

Друге девојке су пуштали родитељи - и то је било оно што је највише болело.

„Ако откријем да ме срамотиш, убићу те, закопаћу те у јаму, и нико за то неће сазнати", сећа се Гјуљнара речи свога оца.

Истовремено била је задивљујућа, прича Гјуљнара, његова жеља да јој пружи добро образовање.

За разлику од многих других конзервативних родитеља, који сматрају да је брак главна вредност за њихове ћерке, отац ју је учио да не трпи особу која није достојна ње.

„Говорио је да, ако твој муж нешто направи, ти можеш мирно да се разведеш, прича Гујуљнара. Чак је и грубо говорио, какве речи треба да упутим свом будућем мужу, уколико нешто он нешто направи."

Током њиховог последњег телефонском разговора пре операције, отац ју је замолио да се не брине и не узрујава ако га не буде било, на првом месту, како каже, током целог њеног живота исказивао је топлу подршку:

„Имаш све да можеш да живиш без мене - кућу, посао, новац."

Сада Гјуљнара живи и ради како фриленсер, преводи са руског на азербејџански и пише рекламне текстове за Инстаграм.

Бави се различитим пројектима, а неки од њих су часопис о ЛГБТ мањинама и Јутјуб канал о феминизму „ФемУтопија", такође организује семинаре и обуке.

Некоме је потребан новац за адвоката, психолог или једноставно сават, Гјуљнара и њене сараднице се окупљају и помажу.

Њена страница на Фејсбуку личи на приказ најновијих вести са причама о насиљу и апелима да се помогне одређеној жени.

Једној су потребне паре за лекара, другој да узме децу од мужа насилника. Некима је само важно да причају о својим проблемима.

Регуларан дан, како каже Гјуљнара, пролази хаотично: догађа се да у року од неколико сати сазна да ће се одржати саслушање неког од активиста и одлази у судницу.

Наш разговор често прекидају позиви. Нешто се десило, неко негде зове.

„У нашем друштву сви су трауматизовани"

С првим проблемима суочила се два дана пре прве акције у част 8. марта.

Према Гјуљнариним речима, полиција ју је задржала и натерала да у полицијској станици откаже догађај на друштвеним мрежама. „Али они се нису сетили да треба само да притисну дугме за отказивање догађаја", каже она.

„Написала сам текст, али сам догађај је и даље био активан."

Кад се вратила кући, рекла је пријатељима да је све у реду.

Од тада, феминисткиње су спроводиле и друге акције, не само за 8. март.

Прошле године су, према речима Гјуљнаре, хаковани сви њени налози на друштвеним мрежама и пошта. И други активисти су се жалили на исто.

„Стално добијам поруке како нас треба убити, да ја радим или за Европу, или за 'ујка Сороша', да ми добијамо неке донације за све то", прича Гјуљнара.

„Да, ја понекад радим неке пројекте [за донације - напомена ББЦ-ја], али маршеви се не односе на те пројекте. Маршеви нису пројекти."

Уосталом, реалне претње опасне по живот, каже Гјуљнара, није добијала.

„Феминисткиње оптужују да имају некакве личне породичне трауме, зато оне једноставно мрзе мушкарце, а све друге жене живе у нормалним породицама, и немају никаквих проблема", прича она.

„А тих 50 људи који су се појавили на акцији су истраумирани и увређени па су зато изашли на акцију. Међутим, ствар је у томе, што на овај или онај начин у нашем друштву сви су истраумирани."

У фебруару је једна од главних тема азербејџанских друштвених мрежа било самоубиство двадесетогодишње Севиљ Атакишијеве; медији су писали да је девојчица трпела сталне батина од стране оца. Он сам негира ове оптужбе.

„Отворила сам месинџер, вероватно смо се у неком тренуку дописивале", сећа се Гјуљнара своје реакције на новости о смрти Севиљ.

Поруке са молбама за помоћ прима Мехтијева сваке недеље.

Тамо [у преписци - ББЦ] била је фраза: „Ако ми се нешто деси покажите другима ове поруке."

Севиљ је говорила о физичком и психолошком злостављању које је доживела у породици и рекла је да жели да иде на студије у Турску.

„Рекла сам јој: реци ми када будеш спремна, наћи ћу оне који могу да помогну", сећа се Гјуљнара. У последњој поруци она тражи од девојке да извади пасош.

„И даље имам осећај кривице", каже сада Гјуљнара. „Иако схватам да не могу да пратим све, да питам све да ли је све у реду - многи ми пишу. Али и даље се осећам кривом."

После објављивања скриншотова, у земљи је настављена расправа о насиљу у породици.

Међу коментарима који су изражавали шок и који су позивали на борбу са овим проблемом, било је и оних где је кривица пребачена на феминисткиње.

„Смрт Севиљ Атакишијеве показала нам је да је феминизам веома опасан правац и да води нашу децу у провалију", наводи се у једној од ових изјава.

Покренута је кампања против саме Гјуљнаре.

Непознате људи поставиле су на интернет једну од старих гласовних порука активисткиње, снимљену у време тешке психолошке кризе: у њој је, у сузама, рекла пријатељици колико јој је лоше.

Аудио запис је пропраћен коментаром да особа попут Гјуљнаре не може да помогне другима, јер и сама има менталних проблема.

„Исписали смо историју"

Тешко је бити жена.

Мораш да устајеш пре свих, раније спремиш одећу за сваки дан, испраћаш мужа на посао и пазиш да ништа не заборави, сама да радиш и да будеш спремна на потешкоће.

Затим поново да спремиш јело и поново да радиш. Али ти си срећна када има оних који то цене", то је реклама азербејџанске компанија за производњу беле технике поводом 8. марта.

Азербејџан заузима 100. од 156 места на листи глобалног индекса родне неједнакости, који Светска банка саставља на годишњем нивоу.

У региону Источне Европе и Централне Азије, у који је смештен Азербејџан, ситуација је гора само у Киргистану, Јерменији и Таџикистану.

Међутим, Гјуљнара је убеђена да су реакције на друштвеним мрежама на поменуту рекламу доказ о напретку који су достигле феминисткиње.

Ако су овакву рекламу раније сви мирно посматрали, сада „500 људи пише да је ово лудило, ко је то смислио и шта су пушили када су ово направили".

„Ми тада нисмо били свесни тога, али сада схватам да смо тада вероватно стварали историју", прича Гјуљнара, називајући свој први „8. марш" прекретницом.

Тада је била изненађена да полиција није користила силу над женама, већ је само задржавала мушкарце.

„Зграбили су момке, привели петорицу, а затим су их у полицијској станици питали ко је од вас геј", сећа се она.

„Ово се никада није догодило пре нас, поставили смо темеље за оно што се сада догађа. Свуда се расправља о феминизму, многи се труде да буду коректни и ... - осмехује се Гјуљнара, - не треба љутити феминисткиње."

Истовремено, она признаје да је теже допрети до региона у којима су патријархалне традиције нарочито изражене. Многе жене тамо имају „једну могућност", каже Гјуљнара, а то је да се удају.

Али, рекла је, девојке из удаљених подручја често јој пишу говорећи како желе да уче и раде уместо да буду домаћице.

„Када увреда постане животна рутина, као прање зуба или умивање, онда ни не знаш за боље. Па, мушкарац мора некад и да удари, дешава се, шта можеш да очекујеш од њега, објашњава Гјуљнара. Човек не зна да може и другачије, на пример, ако си пунолетна имаш право да живиш самостално."

Активисткиња признаје да не може сама да измени корене патријархалног система друштва али види свој циљ у томе да „засади зрно".

„Када једном видиш неравноправност полова, више није могуће да је не примећујеш, а затим се клупко даље одмотава, прича Махтијева. Довољно је једном да схватиш да те неко повређује и ти више не можеш то да игноришеш. Мој задатак је да покажем то угњетавање, а даље ће они сами да схвате."

Своју потребу да се не зауставља објашњава немогућност некога да „увиди" проблем.

„Понекад сам замишљала чиме би се бавила да није активизма, да дам отказ и нађем нешто друго", објашњава Гјуљнара.

„Але сада не могу то да замислим: где бих ишла и чиме би се бавила, ја стално гледам како се поступа са женама. Ја више не могу другачије да гледам на свет."

„Ако ме ухапсе нико неће хтети да се ожени самном"

Гјуљнара сада живи са мајком и сестром. „Мама се брине за мене, сматра да неко други треба да се бави тиме, а ја треба да радим као и сви нормални људи, од девет до шест", прича Гјуљнара.

„Њу брине што ја идем у 11 сати ноћу да некоме помогнем."

Она се труди да мајку спреми на непредвидиве ситуације, на пример, да је ухапсе.

„Али мајка живи у својим стереотипима, јер, ако ме ухапсе, нико неће хтети да ме ожени."

Њена сестра је успешна менаџерка, и не разуме и не подржава оно чиме се Гјуљнара бави.

„Тешко ју је убедити", прича Гјуљнара.

Према њеним речима, оне не комуницирају много и не причају о феминизму.

„Наравно да ме то вређа, али да вршење неког притиска и уцењивање [мене] нема сврхе."

Прошле године због карантина азербејџанска опозиција, која обично окупља на митинзима хиљаде људи, није организовала јавне акције.

Међутим, феминисткиње, којих у Бакуу има једва неколико десетина, наставиле су да излазе на улицу појединачним пикетима, акцијама и перформансима.

На митинг поводом подршке ухапшеном опозиционом политичару Тофигу Јагублу нису дошли чланови његове партије, већ феминисткиње и други млади активисти.

У фебруару, каже Гулнара, она и пријатељи разговарали су о томе да би акције можда требало зауставити, будући да су недавни рат у Нагорно-Карабаху и пандемија „ставили феминистичку агенду у други план, људи су разговарали о својим социјалним проблемима, повећању цена воде, нико није расправљао о феминизму. Мислили смо да то више није актуелно."

Али нови случајеви насиља над женама који су одјекнули натерали су активисткиње да се предомисле.

Гјуљнара је сигурна да је могуће спроводити акције што је могуће одговорније, уз ношење маски и поштовање, где је то могуће, социјалне дистанце, упркос ризику од заражавања.

„Било нам је важно да створимо и одржимо традицију", каже Гјуљнара, позивајући се на искуство турских феминисткиња које сваке године излазе на митинге, упркос репресији.

„И ми желимо да то буде у центру Бакуа сваке године, а након 10-20 година то ће бити важан део историје."

***

Два дана после нашег разговора, 8. марта, мушкарци у цивилу ушли су у исти кафић, спровели девојке које су тамо седеле и одвели их у супротном смеру од трга, где је ускоро требало да се одржи акција.

Гјуљнара је успела да стигне до места али убрзо после почетка акције њу, која је носила маску са натписом „Бори се као жена!", одвели су марицу и двадесетак других учесница протеста.

Приводећи активисткиње, полиција им је увртала руке, а овог пута на скупу су радиле жене.

Погледајте видео о шуми у коју могу да шаљу жене

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]