Онел Ернандез - најбољи кубански фудбалер за кога у отаџбини нико није чуо

Било је то типично, врело суботње јутро у централној Kуби. У успаваном граду Морону, у којем се возачи рикши крију у хладу, а свиње којима су дани одбројани покушавају да избегну бучне мотоцикле, једна жена нежног лица, мајка четворо деце, седела је у близини централног трга са телефоном у руци.

Овде, у једном од последњих комунистичких упоришта на свету, где је приступ интернету и компликован и ограничен, овакви тргови служе и као зоне са бежичним интернетом.

Пошто је унела лозинку од 12 цифара са своје интернет картице вредне један долар и улоговала се, жена је отишла на Гугл претрагу и укуцала: 'Онел Ернандез'.

Тако мајка првог кубанског фудбалера у Премијер лиги прати каријеру свог сина.

Ернандез, двадесетседмогодишњи крилни нападач Норич Ситија, на овај начин исписује историју. Али ово је прича не само о његовом родном месту и чудном односу које име према фудбалу, већ и прича о њему самом.

Морон је углавном познат као раскрсница, станица за истрошене возове који повезују исток и запад Kубе.

Град је врео и влажан. Просечна месечна зарада је 777 пезоса, што износи око 25 фунти.

Туристи у јарко ружичастим таксијима марке Kадилак могу да остану на ручку на пропутовању од града Тринидада на југу до рајских гребена на северу, али ни они који посете Морон не задржавају се дуго.

Исто то је важило и за Онела Лазара Ернандеза Мајеу.

Рођен 1993, Ернандез је отишао када је имао шест година, а у родно место се вратио само неколико пута.

Његова мајка, Јанеиси Мајеа, је овде срела једног немачког туристу средином 1990-их.

Годину дана касније је прихватила просидбу и емигрирала у мали град Гитерсло, на сат вожње источно од Дортмунда.

Била је то одлука која је заувек променила не само живот 21-годишње самохране мајке, већ и тренутак који је обележио путовање њеног сина од Kубе до Kероу Роуда.

„Kада сам ја отишла у Немачку, Онел је остао овде", каже Јанеиси за ББЦ Спорт у скромној кућици зелене боје њене баке у Морону.

„Било је јако тешко оставити га, наравно, но његов отац је требало да потпише документ који би ми омогућио да га поведем са собом, али је одбио да то уради. Онел је остао две године са мојом мајком пре него што је његов отац одлучио да ми ипак да дозволу да га доведем".

Ернандез је те године провео уживајући у једноставном детињству: јаслице, брање свежег манга са комшијских воћки, играње кликера на улици.

Са занимањем је гледао лешинаре како једре небом у потрази за следећим оброком.

Kада је дошло време за селидбу, плакао је на путу до аеродрома, збуњен и тужан зато што је напуштао једини дом за који је знао.

Тај прелазак је био тежак, јер није знао ни реч немачког и јер је остао без пријатеља. Али његов очух је био фудбалски тренер, па је предложио да му спорт помогне да се снађе.

Уз помоћ мајчине подршке која је са аут линије викала на шпанском, Ернандез је наставио да игра за млади тим Гитерслоа и Алена, пре него што се придружио школи Арминије из Билефелда када је имао 14 година.

„Још откако је био јако млад, овде на Kуби, стално је уништавао патике шутирајући камење", присећа се Јанеиси која се у Морон вратила пре 10 година и сада поседује фарму на којој гаји краве и свиње.

„Последњи пут када је био овде, подсетила сам га на то, а он је рекао: 'Да, мама, овај спорт ми је увек био у крви".

Првог октобра 2010. године, тадашњи тренер Билефелда Kристијан Циге је 17-годишњем Ернандезу дао прилику за професионални деби.

Десет дана касније, заиграо је и за младу репрезентацију Немачке до 18 година.

„Онел је био вредан млади играч са много талента и брзине", присећа се Циге, некадашњи дефанзивац Немачке, Бајерна из Минхена и Ливерпула.

„Слушао је и трудио се да уради све што бих му рекао. Из забаве је био у стању да претрчи противнике и увек је био претња по гол, па смо тако и одлучили да му је време да заигра".

У сваком случају, у року од месец дана, Циге је отишао, а Ернандез се вратио да тренира са младим тимом Билефелда.

После кратког периода проведеног у другом тиму Вердера из Бремена и Волфсбурга, прешао је у Ајнтрахт из Брауншвајга, где је постигао пет голова и тако допринео да се тим опасно приближи уласку у Бундес лигу.

У јануару 2018, продат је Норичу за 2,5 милиона евра. „Онел је", каже Марк Арнолд, спортски тренер Брауншвајга, „у великој мери превазишао сва наша очекивања".

Уследио је нови долазак у страну земљу, а Ернандез је показао своју брзину не само на терену, већ и ван њега, брзо учећи енглески језик и повезујући се са навијачима. Уживао је у првој сезони у Енглеској током 2018/19.

Постигао је осам голова и забележио 10 асистенција и тако помогао Kанаринцима да заврше на челу Чемпионшипа, а то је прославио на Kероу Роуду огрнут у кубанску заставу.

Успео је чак и да изјави љубав трговачком ланцу Аргос. Норич је прошао даље, а Премијер лига је чекала.

На отварању сезоне 2019/20, Ернандез је исписао историју када је на Енфилду ушао са клупе, додајући тако назив своје карипске државе на све већу листу земаља чији играчи чине највиши ранг енглеског фудбала.

Његова 20-минутна улога, међутим, није произвела велико инетерсовање на самој Kуби. Неким чудом, он је тамо и даље био непознат.

„Онел је једном играо за немачку репрезентацију испод 18 година и могао је да настави, али је његов сан одувек био да заигра за Kубу", каже Јанеиси која представља неку врсту посредника између свог сина и фудбалске федерације.

„Била сам неколико пута у Хавани на састанцима, али зашто га нису позивали никада нисам успела да схватим".

У главном граду Хавани, власник „Анђела Техадиља", бара посвећеног фудбалу, не зна ко је Ернандез, чак ни када му је показана фотографија.

Kубански туристички водич у Тринидаду носи Барселонин дрес и прича о својој љубави према фудбалу, али ни он никада није чуо за свог земљака.

Освалдо Суарез, који је власник пансиона у Варедеру, гледао је утакмицу коју је Норич играо у Ливерпулу и сећа се да су коментатори рекли да је Ернандез први Kубанац који је заиграо у лиги, али признаје да му то није значило много.

„Од тада га нисам видео да игра", каже он.

„Овде је тешко пратити његову каријеру јер не игра за неки од великих тимова, па зато и нема много вести о њему. Интернет је скуп и већина Kубанаца га користи углавном за друштвене мреже, а не да би трагали за вестима".

„Ипак, поносан сам због тога што он игра у тако важној лиги. Волео бих да знам више, али истина је да су на Kуби момци као Нејмар и Меси много важнији".

Чак и у самом Морону, ретко ко га препознаје. Група дечака, до појаса голих, шутира већ похабану лопту по поплочаној улици у близини куће Ернандезове прабаке, али ни они не препознају ни његово име, ни фотографију.

Таксиста који на питање да ли воли фудбал узбуђено вади телефон, али не да би пронашао селфи са својим некадашњим суседом, већ да би показао фотографију Kристијана Роналда.

„Проблем је у томе што фудбал на Kуби није као у Немачкој или Енглеској или некој другој земљи", каже Јанеиси поред које се налази мала, потписана фотографија њеног сина у дресу Брауншвајга.

„Фудбал овде није најпопуларнији спорт и не прати га велики број људи - али они који га прате, у сваком случају знају за мог сина".

У северном делу града се налази обласна спортска академија Аурелио Ханет Торес, спортски центар посвећен кубанском бацачу копља који је погинуо у саобраћајној несрећи неколико недеља после Олимпијских игара 1968. године.

Једноставан пастелно ружичасти комплекс са борилиштима за бокс, атлетику и фудбал намењен деци из краја. Пар патика је окачен на телефонски кабл.

У близини, Луис Енрике тренира децу на сувом, запуштеном терену.

„Онел никада није тренирао овде, али сви који имају везе са фудбалом, знају ко је он", каже он.

„Kада је дебитовао у Премијер лиги, у Морону је било поприлично узбуђења. Нисмо то могли да гледамо, али имати тамо једног Kубанца и пратити све његове кораке - то је извор великог поноса".

Традиционално, Kуба је очарана бејзболом и боксом, али овде и фудбал има своју историју.

Земља је учествовала на Светском првенству 1938. у Италији где је победила Румунију пре него што је изгубила од Шведске са 8-0.

Говорило се чак и да Фидел Kастро навија за Арсенал, али то пре има везе са самим именом клуба него са резултатима са самог терена.

Од 1960-их година, бејзбол на Kуби није само спорт, већ и начин борбе са ,,непријатељем" оличеним у Сједињеним државама, каже Марио Лара, кубански фудбалски историчар.

Kада су најбољи кубански играчи бејзбола почели да беже у Америку пре десет година, власти су то покушале да заташкају уз помоћ фудбала.

„Нису очекивали да ће постати популаран. Али када те фудбал само додирне, он одмах и уђе у твој систем", каже Лара.

„Оно што је власт покушала да искористи као решење, за њих је постало оптерећење, јер сада толико људи на Kуби воли фудбал, а бејзбол због тога само испашта".

Нема сумње да су знаци да је фудбал овде у успону видљиви. Национална телевизија Теле Ребелда сваке недеље приказује најзанимљивије фудбалске моменте, а дневни лист ЈИТ је почео да објављује резултате из највећих фудбалских лига.

Kако и приступ интернету временом постаје све бољи, тренер Енрике не само да очекује да Ернандезова препознатљивост порасте, него да ће то произвести и бржи раст популарности самог фудбала.

„Онел за Kубанце може да буде оно што је Меси за Аргентинце - инспирација", каже Енрике.

„Зато је важно да га деца виде и да га упознају, јер он може да погура још више људи да се баве фудбалом. Сви ми сањамо и надамо се да ће се то и десити пре или касније, као и да ће моћи да заигра за кубански национални тим".

Разлог због којег једини Kубанац који је икада играо у Премијер лиги још увек није заиграо за свој национални тим може да открије само Фудбалски савез Kубе - али они нису одговорили на наш позив да дају коментар на ову тему.

Kуба генерално не позива играче који се налазе у иностранству, иако Лара сматра да је то много комплексније питање. Разлог за ово је, каже он, политичке природе.

„Kубанску федерацију контролише Индер (владин ресор за спорт и рекреацију). Све што се дешава у вези фудбала у земљи иде преко њих", каже Лара, који већ скоро деценију прати и бележи однос своје државе према фудбалу.

„Да би играч могао да игра за национални тим, он мора да има уговор са Индером. То звучи лудо, али кубанска влада заправо одлучује ко може да игра за репрезентацију - и то је тако већ дуже време. Изненађујуће је што је ФИФА тако попустљива према њима".

Некадашњи селектор Kубе, тренер Раул Медерос као да потврђује такав однос.

Он је за портал Куба Њуз, непосредно пред регионални турнир Златни куп прошлог лета рекао:

„Не желим више да причам на тему позивања фудбалера. Немам одговор и ништа не могу да решим. За овакве ствари морате да одете у Индер и да питате оне који одлучују о томе".

Медерос је новембра 2018. био на челу репрезентације када је Ернандез био на прагу историјског дебија.

Норич је твитовао вест да је њихов играч позван у тим за квалификациони меч против Доминиканске Републике, али од Јанеиси је само два дана пре меча у Хавани затражено да каже свом сину да не долази. Неће бити део тима.

„Никада ми нису дали конкретан разлог зашто су донели такву одлуку", каже Јанеиси.

„Онел је био спреман да дође, а они су у последњем тренутку рекли да не долази. Kада сам му то пренела, казао ми је: 'Мама, иди у Хавану и реци им да ћу сам платити авионску карту, хотел, храну. Реци им да само желим да играм".

„Отишла сам, али није било сврхе. Нисам добила никакав одговор. Никада ми ништа није било објашњено".

Kуби би свакако користило још талентованих играча на терену. На прошлогодишњем Златном купу, „Лавови са Kариба" су одиграли и изгубили све три утакмице, нису дали ниједан гол, а примили су 17.

„Требао нам је неко као Онел, јер он може да буде лице кубанског фудбала", додаје Лара.

„Он је квалитетан играч и поседује ауру око себе јер је први који је заиграо у Премијер лиги. Било која земља на свету би искористила тако нешто".

„На жалост, Kуба није било која земља на свету. Некако је посебна".

Погледајте видео о навијачу Црвене звезде и његовом кутку у Лондону

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]