Onel Ernandez - najbolji kubanski fudbaler za koga u otadžbini niko nije čuo

Bilo je to tipično, vrelo subotnje jutro u centralnoj Kubi. U uspavanom gradu Moronu, u kojem se vozači rikši kriju u hladu, a svinje kojima su dani odbrojani pokušavaju da izbegnu bučne motocikle, jedna žena nežnog lica, majka četvoro dece, sedela je u blizini centralnog trga sa telefonom u ruci.

Ovde, u jednom od poslednjih komunističkih uporišta na svetu, gde je pristup internetu i komplikovan i ograničen, ovakvi trgovi služe i kao zone sa bežičnim internetom.

Pošto je unela lozinku od 12 cifara sa svoje internet kartice vredne jedan dolar i ulogovala se, žena je otišla na Gugl pretragu i ukucala: 'Onel Ernandez'.

Tako majka prvog kubanskog fudbalera u Premijer ligi prati karijeru svog sina.

Ernandez, dvadesetsedmogodišnji krilni napadač Norič Sitija, na ovaj način ispisuje istoriju. Ali ovo je priča ne samo o njegovom rodnom mestu i čudnom odnosu koje ime prema fudbalu, već i priča o njemu samom.

Moron je uglavnom poznat kao raskrsnica, stanica za istrošene vozove koji povezuju istok i zapad Kube.

Grad je vreo i vlažan. Prosečna mesečna zarada je 777 pezosa, što iznosi oko 25 funti.

Turisti u jarko ružičastim taksijima marke Kadilak mogu da ostanu na ručku na proputovanju od grada Trinidada na jugu do rajskih grebena na severu, ali ni oni koji posete Moron ne zadržavaju se dugo.

Isto to je važilo i za Onela Lazara Ernandeza Majeu.

Rođen 1993, Ernandez je otišao kada je imao šest godina, a u rodno mesto se vratio samo nekoliko puta.

Njegova majka, Janeisi Majea, je ovde srela jednog nemačkog turistu sredinom 1990-ih.

Godinu dana kasnije je prihvatila prosidbu i emigrirala u mali grad Giterslo, na sat vožnje istočno od Dortmunda.

Bila je to odluka koja je zauvek promenila ne samo život 21-godišnje samohrane majke, već i trenutak koji je obeležio putovanje njenog sina od Kube do Kerou Rouda.

„Kada sam ja otišla u Nemačku, Onel je ostao ovde", kaže Janeisi za BBC Sport u skromnoj kućici zelene boje njene bake u Moronu.

„Bilo je jako teško ostaviti ga, naravno, no njegov otac je trebalo da potpiše dokument koji bi mi omogućio da ga povedem sa sobom, ali je odbio da to uradi. Onel je ostao dve godine sa mojom majkom pre nego što je njegov otac odlučio da mi ipak da dozvolu da ga dovedem".

Ernandez je te godine proveo uživajući u jednostavnom detinjstvu: jaslice, branje svežeg manga sa komšijskih voćki, igranje klikera na ulici.

Sa zanimanjem je gledao lešinare kako jedre nebom u potrazi za sledećim obrokom.

Kada je došlo vreme za selidbu, plakao je na putu do aerodroma, zbunjen i tužan zato što je napuštao jedini dom za koji je znao.

Taj prelazak je bio težak, jer nije znao ni reč nemačkog i jer je ostao bez prijatelja. Ali njegov očuh je bio fudbalski trener, pa je predložio da mu sport pomogne da se snađe.

Uz pomoć majčine podrške koja je sa aut linije vikala na španskom, Ernandez je nastavio da igra za mladi tim Gitersloa i Alena, pre nego što se pridružio školi Arminije iz Bilefelda kada je imao 14 godina.

„Još otkako je bio jako mlad, ovde na Kubi, stalno je uništavao patike šutirajući kamenje", priseća se Janeisi koja se u Moron vratila pre 10 godina i sada poseduje farmu na kojoj gaji krave i svinje.

„Poslednji put kada je bio ovde, podsetila sam ga na to, a on je rekao: 'Da, mama, ovaj sport mi je uvek bio u krvi".

Prvog oktobra 2010. godine, tadašnji trener Bilefelda Kristijan Cige je 17-godišnjem Ernandezu dao priliku za profesionalni debi.

Deset dana kasnije, zaigrao je i za mladu reprezentaciju Nemačke do 18 godina.

„Onel je bio vredan mladi igrač sa mnogo talenta i brzine", priseća se Cige, nekadašnji defanzivac Nemačke, Bajerna iz Minhena i Liverpula.

„Slušao je i trudio se da uradi sve što bih mu rekao. Iz zabave je bio u stanju da pretrči protivnike i uvek je bio pretnja po gol, pa smo tako i odlučili da mu je vreme da zaigra".

U svakom slučaju, u roku od mesec dana, Cige je otišao, a Ernandez se vratio da trenira sa mladim timom Bilefelda.

Posle kratkog perioda provedenog u drugom timu Verdera iz Bremena i Volfsburga, prešao je u Ajntraht iz Braunšvajga, gde je postigao pet golova i tako doprineo da se tim opasno približi ulasku u Bundes ligu.

U januaru 2018, prodat je Noriču za 2,5 miliona evra. „Onel je", kaže Mark Arnold, sportski trener Braunšvajga, „u velikoj meri prevazišao sva naša očekivanja".

Usledio je novi dolazak u stranu zemlju, a Ernandez je pokazao svoju brzinu ne samo na terenu, već i van njega, brzo učeći engleski jezik i povezujući se sa navijačima. Uživao je u prvoj sezoni u Engleskoj tokom 2018/19.

Postigao je osam golova i zabeležio 10 asistencija i tako pomogao Kanarincima da završe na čelu Čempionšipa, a to je proslavio na Kerou Roudu ogrnut u kubansku zastavu.

Uspeo je čak i da izjavi ljubav trgovačkom lancu Argos. Norič je prošao dalje, a Premijer liga je čekala.

Na otvaranju sezone 2019/20, Ernandez je ispisao istoriju kada je na Enfildu ušao sa klupe, dodajući tako naziv svoje karipske države na sve veću listu zemalja čiji igrači čine najviši rang engleskog fudbala.

Njegova 20-minutna uloga, međutim, nije proizvela veliko inetersovanje na samoj Kubi. Nekim čudom, on je tamo i dalje bio nepoznat.

„Onel je jednom igrao za nemačku reprezentaciju ispod 18 godina i mogao je da nastavi, ali je njegov san oduvek bio da zaigra za Kubu", kaže Janeisi koja predstavlja neku vrstu posrednika između svog sina i fudbalske federacije.

„Bila sam nekoliko puta u Havani na sastancima, ali zašto ga nisu pozivali nikada nisam uspela da shvatim".

U glavnom gradu Havani, vlasnik „Anđela Tehadilja", bara posvećenog fudbalu, ne zna ko je Ernandez, čak ni kada mu je pokazana fotografija.

Kubanski turistički vodič u Trinidadu nosi Barselonin dres i priča o svojoj ljubavi prema fudbalu, ali ni on nikada nije čuo za svog zemljaka.

Osvaldo Suarez, koji je vlasnik pansiona u Varederu, gledao je utakmicu koju je Norič igrao u Liverpulu i seća se da su komentatori rekli da je Ernandez prvi Kubanac koji je zaigrao u ligi, ali priznaje da mu to nije značilo mnogo.

„Od tada ga nisam video da igra", kaže on.

„Ovde je teško pratiti njegovu karijeru jer ne igra za neki od velikih timova, pa zato i nema mnogo vesti o njemu. Internet je skup i većina Kubanaca ga koristi uglavnom za društvene mreže, a ne da bi tragali za vestima".

„Ipak, ponosan sam zbog toga što on igra u tako važnoj ligi. Voleo bih da znam više, ali istina je da su na Kubi momci kao Nejmar i Mesi mnogo važniji".

Čak i u samom Moronu, retko ko ga prepoznaje. Grupa dečaka, do pojasa golih, šutira već pohabanu loptu po popločanoj ulici u blizini kuće Ernandezove prabake, ali ni oni ne prepoznaju ni njegovo ime, ni fotografiju.

Taksista koji na pitanje da li voli fudbal uzbuđeno vadi telefon, ali ne da bi pronašao selfi sa svojim nekadašnjim susedom, već da bi pokazao fotografiju Kristijana Ronalda.

„Problem je u tome što fudbal na Kubi nije kao u Nemačkoj ili Engleskoj ili nekoj drugoj zemlji", kaže Janeisi pored koje se nalazi mala, potpisana fotografija njenog sina u dresu Braunšvajga.

„Fudbal ovde nije najpopularniji sport i ne prati ga veliki broj ljudi - ali oni koji ga prate, u svakom slučaju znaju za mog sina".

U severnom delu grada se nalazi oblasna sportska akademija Aurelio Hanet Tores, sportski centar posvećen kubanskom bacaču koplja koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći nekoliko nedelja posle Olimpijskih igara 1968. godine.

Jednostavan pastelno ružičasti kompleks sa borilištima za boks, atletiku i fudbal namenjen deci iz kraja. Par patika je okačen na telefonski kabl.

U blizini, Luis Enrike trenira decu na suvom, zapuštenom terenu.

„Onel nikada nije trenirao ovde, ali svi koji imaju veze sa fudbalom, znaju ko je on", kaže on.

„Kada je debitovao u Premijer ligi, u Moronu je bilo poprilično uzbuđenja. Nismo to mogli da gledamo, ali imati tamo jednog Kubanca i pratiti sve njegove korake - to je izvor velikog ponosa".

Tradicionalno, Kuba je očarana bejzbolom i boksom, ali ovde i fudbal ima svoju istoriju.

Zemlja je učestvovala na Svetskom prvenstvu 1938. u Italiji gde je pobedila Rumuniju pre nego što je izgubila od Švedske sa 8-0.

Govorilo se čak i da Fidel Kastro navija za Arsenal, ali to pre ima veze sa samim imenom kluba nego sa rezultatima sa samog terena.

Od 1960-ih godina, bejzbol na Kubi nije samo sport, već i način borbe sa ,,neprijateljem" oličenim u Sjedinjenim državama, kaže Mario Lara, kubanski fudbalski istoričar.

Kada su najbolji kubanski igrači bejzbola počeli da beže u Ameriku pre deset godina, vlasti su to pokušale da zataškaju uz pomoć fudbala.

„Nisu očekivali da će postati popularan. Ali kada te fudbal samo dodirne, on odmah i uđe u tvoj sistem", kaže Lara.

„Ono što je vlast pokušala da iskoristi kao rešenje, za njih je postalo opterećenje, jer sada toliko ljudi na Kubi voli fudbal, a bejzbol zbog toga samo ispašta".

Nema sumnje da su znaci da je fudbal ovde u usponu vidljivi. Nacionalna televizija Tele Rebelda svake nedelje prikazuje najzanimljivije fudbalske momente, a dnevni list JIT je počeo da objavljuje rezultate iz najvećih fudbalskih liga.

Kako i pristup internetu vremenom postaje sve bolji, trener Enrike ne samo da očekuje da Ernandezova prepoznatljivost poraste, nego da će to proizvesti i brži rast popularnosti samog fudbala.

„Onel za Kubance može da bude ono što je Mesi za Argentince - inspiracija", kaže Enrike.

„Zato je važno da ga deca vide i da ga upoznaju, jer on može da pogura još više ljudi da se bave fudbalom. Svi mi sanjamo i nadamo se da će se to i desiti pre ili kasnije, kao i da će moći da zaigra za kubanski nacionalni tim".

Razlog zbog kojeg jedini Kubanac koji je ikada igrao u Premijer ligi još uvek nije zaigrao za svoj nacionalni tim može da otkrije samo Fudbalski savez Kube - ali oni nisu odgovorili na naš poziv da daju komentar na ovu temu.

Kuba generalno ne poziva igrače koji se nalaze u inostranstvu, iako Lara smatra da je to mnogo kompleksnije pitanje. Razlog za ovo je, kaže on, političke prirode.

„Kubansku federaciju kontroliše Inder (vladin resor za sport i rekreaciju). Sve što se dešava u vezi fudbala u zemlji ide preko njih", kaže Lara, koji već skoro deceniju prati i beleži odnos svoje države prema fudbalu.

„Da bi igrač mogao da igra za nacionalni tim, on mora da ima ugovor sa Inderom. To zvuči ludo, ali kubanska vlada zapravo odlučuje ko može da igra za reprezentaciju - i to je tako već duže vreme. Iznenađujuće je što je FIFA tako popustljiva prema njima".

Nekadašnji selektor Kube, trener Raul Mederos kao da potvrđuje takav odnos.

On je za portal Kuba Njuz, neposredno pred regionalni turnir Zlatni kup prošlog leta rekao:

„Ne želim više da pričam na temu pozivanja fudbalera. Nemam odgovor i ništa ne mogu da rešim. Za ovakve stvari morate da odete u Inder i da pitate one koji odlučuju o tome".

Mederos je novembra 2018. bio na čelu reprezentacije kada je Ernandez bio na pragu istorijskog debija.

Norič je tvitovao vest da je njihov igrač pozvan u tim za kvalifikacioni meč protiv Dominikanske Republike, ali od Janeisi je samo dva dana pre meča u Havani zatraženo da kaže svom sinu da ne dolazi. Neće biti deo tima.

„Nikada mi nisu dali konkretan razlog zašto su doneli takvu odluku", kaže Janeisi.

„Onel je bio spreman da dođe, a oni su u poslednjem trenutku rekli da ne dolazi. Kada sam mu to prenela, kazao mi je: 'Mama, idi u Havanu i reci im da ću sam platiti avionsku kartu, hotel, hranu. Reci im da samo želim da igram".

„Otišla sam, ali nije bilo svrhe. Nisam dobila nikakav odgovor. Nikada mi ništa nije bilo objašnjeno".

Kubi bi svakako koristilo još talentovanih igrača na terenu. Na prošlogodišnjem Zlatnom kupu, „Lavovi sa Kariba" su odigrali i izgubili sve tri utakmice, nisu dali nijedan gol, a primili su 17.

„Trebao nam je neko kao Onel, jer on može da bude lice kubanskog fudbala", dodaje Lara.

„On je kvalitetan igrač i poseduje auru oko sebe jer je prvi koji je zaigrao u Premijer ligi. Bilo koja zemlja na svetu bi iskoristila tako nešto".

„Na žalost, Kuba nije bilo koja zemlja na svetu. Nekako je posebna".

Pogledajte video o navijaču Crvene zvezde i njegovom kutku u Londonu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]