Иран и серија убистава: Талас смрти који је уздрмао нацију

Речено им је да о тој несрећи никад не проговоре и неколико година су поштовали то упозорење.

У августу 1996, група иранских песника, писаца и новинара мислила је да иде на књижевну конференцију у суседној Јерменији. Али оно што је требало да буде сасвим обично путовање претворило се у једно од најстрашнијих искустава у њиховом животу.

Њих 21 изнајмили су аутобус како би доспели високо у планине кроз маглом прекривени превој Хејран, који стрмим и кривудавим путем повезује две северне провинције у Ирану. Осамнаесточасовно путовање почело је да узима данак и путници су, један за другим, одлутали у сан. У раним јутарњим часовима, оштри трзај аутобуса који нагло убрзава их је пренуо из дремежа.

Пробуђени путници су посматрали како аутобус хита ка рубу провалије. На њихову срећу, једна стена се нашла на правом месту и, испречивши се на пут возилу, спречила га да се сурва у понор.

Међу путницима је био Фараџ Саркохи, четрдесетдеветогодишњи новинар и тадашњи уредник прогресивног културног часописа Адинех.

„Када се аутобус зауставио, изашли смо, један по један, потпуно сметени. Возач нам је пришао и извинио се због тога што је заспао", присећа се он. Када су се опоравили од почетног шока, путници и возач су се договорили да наставе с путовањем.

Али опасностима на путу ту није био крај. Неколико минута касније, возач је опет окренуо аутобус ка провалији, излетевши из возила које се примицало литици од три стотине метара.

Аутобус је од пада преко ивице спасао жустри путник који је ускочио на возачево седиште и повукао ручну кочницу, зауставивши возило на рубу провалије. Живот 21 путника спасен је по други пут.

Писци су излетели из аутобуса, оставши насукани и запањени развојем догађаја. Са тла су могли да виде да је предњи део возила нагнут над литицу, тако да су предњи точкови висили слободно у ваздуху. Возач је некако успео да побегне и нестане из видокруга.

Овај пут, Фараџ је знао да је посреди смишљени покушај да се аутобус отера преко руба.

Видео је групу безбедносних официра у цивилу како седе у аутомобилу на планинском путу, који би обично у то доба ноћи био пуст. Ти су агенти, каже он, довезли групу људи од пера до своје локалне канцеларије у оближњем граду, где су их задржали један дан.

„Натерали су нас да напишемо писмо у ком се слажемо да не смемо да проговоримо о том инциденту. После тога нам је било јасно да су хтели да нас све побију."

„Остали смо шокирани. Нисмо могли да појмимо обим те мржње и бруталности. Били смо толико затечени да нисмо могли ни да разговарамо међу собом." Детаљи о потресној епизоди остали су иза затворених врата неколико година и изашли су на светлост дана тек након низа догађаја који су се одиграли 1998. године.

Политички активни муж и жена

Једне недеље у новембру те године, Парасту Форухар је седела у свом дому у Немачкој, очекујући да је, као и сваке недеље, позову родитељи, не би ли чула шта има ново код чланова породице удаљених хиљадама километара, у њеног родном Ирану. Међутим, узалуд је чекала.

Та тридесетшестогодишњакиња је почела да се брине када ју је позвала новинарка ББЦ-ја да се распита о њеним родитељима.

„Новинарка је рекла да је на телексу видела да су они нападнути, али да не зна целу истину", присећа се она.

„После тога сам позвала блиског пријатеља мојих родитеља који је живео у Паризу, и он ми је рекао да су убијени."

Даријуш и Парване Форухар су брутално убијени у породичном дому у јужном делу Техерана, 22. новембра 1998. Седамдесетогодишњи Даријуш је избоден 11 пута. Његова жена, која је била 12 година млађа, убодена је 24 пута.

Обоје су постали прилично гласни критичари власти у иранској Исламској републици и предводили су малу, секуларну опозициону странку, коју је власт, све до тада, углавном толерисала.

Дивљачко убиство тог старијег пара запањило је нацију и обележило почетак онога што је убрзо постало познато као Ирански ланац убистава

Писац и преводилац

Готово две године након што је Парасту чула страшне вести, Мухамед Мохтари поздравио се са дванаестогодишњим сином и изашао из куће у Техерану да обави неке послове.

„Последње чега се у вези с њим сећам јесте како излази из куће. Док је стајао на прагу, замолио сам га да купи млеко. Али он је деловао другачије, као да је осећао да нешто није сасвим у реду", присећа се његов син Сохраб, који данас, као одрастао, живи у Немачкој.

Педесетшестогодишњи Мухамед је био писац, песник и отворени критичар цензуре штампе у Ирану. Никад се није вратио кући.

Сохрабов старији брат провео је наредних седам дан обилазећи болнице и полицијске станице по целом Техерану у потрази за несталим оцем. Оно што није знао јесте да је његово тело већ пронађено у фабрици цемента на ободу града, само дан по Мухамедовом нестанку 3. децембра.

Породицу су о томе обавестили тек седам дана касније.

„Мој брат је примио позив од здравствених служби да дође и идентификује његово тело. Речено нам је да није имао никаквих личних докумената у џеповима, те да нас због тога нису раније звали", каже Сохраб. Према властима, на телу Мухамеда Мохтарија пронађени су једино парче папира и оловка. Задављен је насмрт, и у извештају стоји да је имао модрице на врату.

Истог дана када су браћа Мохтари открила судбину која им је задесила оца, нестао је један њихов породични пријатељ, колега писац.

Мухамед Џафар Пуџанде, стар 44 године, био је преводилац добро познат у књижевном свету, али још увек релативно непознат широј јавности. Отет је испред своје канцеларије у центру Техерана, усред бела дана, 9. новембра.

Три дана касније, његово тело је пронађено и, баш као и код његовог пријатеља, откривени су трагови дављења.

Убојито мастило

Мохтари и Пуџанде делили су једну ствар - припадали су Иранском удружењу књижевника, истој оног групи која је, две године раније, организовала пропало путовање аутобусом у Јерменију. И у неком тренутку су обојица отворено критиковали иранску власт.

Многе власти су ограничавале делатности тог Удружења, које је окупљало прогресивне писце, песнике, новинаре и преводиоце сличних ставова, а недуго после иранске Исламске револуције, 1979. године, рад му је забрањен.

Фараџ Саркохи, један од најистакнутијих чланова Удружења током деведесетих, описује на који начин су успевали да заобиђу забрану.

„Опстајало је због огромне подршке. Одржавали смо затворена окупљања како бисмо размењивали идеје иза затворених врата - нека су чак организована у мојој кући. Знали смо да нас прислушкују, али нисмо имали избора."

До преокрета долази 1994, када је 134 члана покушало да удахне нов живот Удружењу потписивањем отвореног писма у ком се у Ирану тражи слобода говора. Тај текст је добио велику подршку како у земљи, тако и изван ње.

Међу онима који су помогли да се састави писмо били су Фараџ, Мохтари, Пуџанде и још неколико писаца, који ће, две године касније, поћи на несрећно путовање у Јерменију.

Само неколико недеља пре њиховог убиства 1998. године, Моктар, Пуџанде и још четворица писаца позвани су на суд због покушаја да организују конференцију Удружења писаца. Тамо су их испитали и строго им наложили да одустану од тих планова.

Мохтаријев син, Сохраб, говори о томе како је осећање страха расло у његовом дому, као и о великом притиску под којим су се чланови попут његовог оца нашли.

„Мом оцу су често претили. Сећам се да се једном жестоко наљутио на мајку када ми је то рекла."

„Безбедносне службе контролисале су све - пратиле су његове телефонске позиве и све контакте које је остваривао са другим писцима и интелектуалцима предатим борби за слободу говора.

Излив беса и „истрага"

Политичка убиства нису у Ирану била ништа ново, али дивљачка природа убиства пара Форухар окупирала је пажњу јавности.

„Погодила ме је бруталност убистава - моју мајку су уболи 24 пута, а оца су убили у столици за његовим радним столом, окренутој у правцу Меке, у некој врсти ритуалног убиства", каже Парасту, чији су се родитељи, секуларисти, у време кад су убијени, залагали за демократију у Ирану.

„Иранско друштво је било запањено и веома љутито. Због тога су током сахране мојих родитеља избиле велике демонстрације - ту су дошле хиљаде људи."

Људи су почели да подозревају да иза убистава стоје политички мотиви.

Нашироко се на њих гледало као на део борбе за моћ између тврде исламске линије, која је и даље имала велик утицај на обавештајне службе, и реформиста окупљених око председника Мухамеда Катамија, ког су залагање за веће слободе и демократију у Ирану 1997. довели на власт.

Притисак је растао и у децембру 1998. председник Катами је наредио истрагу убиства пара Форухар, као и околности које су довеле до смрти Мохтарија и Пуџандеа.

Само неколико недеља касније, у јануару 1999, власти су, у изјаву какву ретко дају, саопштиле да је известан број одметнутих агената Министарства обавештајних послова извео та убиства.

Главни осумњичени и човек који стоји иза свега, по њиховим речима, био је бивши заменик министра обавештајних послова по имену Сајед Емами. Он је, под сумњивим околностима, умро у притвору, а званичници су изјавили да је извршио самоубиство тако што је испио бочицу течности за уклањање длака.

Укупно је пред суд изведено 18 људи; троје их је осуђено на смрт (пресуде су касније преиначене у затворске казне), двоје су добили различите затворске казне, а троје је ослобођено.

Међу онима којима је суђено био је и Косро Барати, који је касније, наводно, признао да је, као возач, учествовао у инциденту с аутобусом.

Али породице жртава нису прихватиле резултате истраге, уверене да су нетачни. Парасту, ћерка пара Форухар, и њен адвокат, Ширин Ебади, добитница Нобелове награде за мир, детаљно су проучили сва признања.

„Сваки осумњичени је тврдио да је деловао по наређењима министра обавештајних послова лично. То стоји у њиховим признањима, али суд није следио ту линију истраге, већ су се понашали као да људи убијају друге људе без икаквих политичких разлога", каже Парасту.

Начелник службе безбедности, Горбанали Дори-Наџафабади, дао је оставку због тог случаја, али никад није признао своју умешаност.

Серија видео-трака која се појавила у јавности неколико година касније указивала је на то да су неки од осумњичених насилно наведени да дају признања.

У међувремену, неколико истраживачких новинара почело је да копа по случају и проналази везе са другим нерешеним и мистериозним убиствима интелектуалаца и писаца, која сежу до средине осамдесетих и међу којима има дављења, убистава ножем, па чак и убризгавања калијума у организам, како би се иницирао срчани удар.

Један од њих, Акбар Ганџи, провео је у затвору пет година зато што је показао прстом на једног високо позиционираног министра у претходној влади, као и на нека виша свештена лица. Иранска власт није истражила ниједну од тих тврдњи, тако да је већина убистава остала неразрешена.

Колега новинар, Фараџ Саркохи, каже да сматра да је имао среће што је преживео онај кобни аутобус. Међутим, он и даље представља мету. Недуго после инцидента с аутобусом, отела га је иранска тајна служба и успео је да избегне смртну пресуду само зато што се умешала међународна заједница. Сада са женом живи у самонаметнутом азилу у Немачкој.

За Сохраба, чији је отац убијен пре него што је он уопште ушао у тинејџерске године, губитак је означио „крај света".

„Нисам заправо могао да схватим шта се десило - у тим годинама нисам знао ништа о животу и смрти."

Парасту је сада награђивана уметница која и даље живи у Немачкој, али сваке јесени посети Техеран, како би одала пошту родитељима. Каже да власти често забрањују њој и другим рођацима жртава да одржавају те комеморације.

„Сада је већ прошло 20 година, а сећање је још живо, као што је жива и жеља за правдом и правом истрагом."

Додатно истраживање извршила Ники Махџуб.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]