Жене које су се избориле да канадска химна постане родно неутрална

После више деценија поздрављања синова, али не и кћери, национална химна Канаде je исправљена и допуњена. За то су биле потребне године и године притисака одлучних жена, пише Алекс Маршал.

Фрeнсис Рајт је први пут 1997. године приметила да нешто недостаје у О, Канада.

Отпочела је кампању за изградњу споменика Славној петорки - женама које су се двадесетих година прошлог века бориле за једнакост у Канади - и током једног од њихових првих догађаја, сви су певали химну, извикујући њене уводне стихове:

O Canada! Our home and native land!

True patriot love in all thy sons command.

Рајт, тада у педесетим, претходно није много размишљала о тој песми. Рођена је у Јужној Африци, родитељи су јој се преселили у Канаду кад је имала шест година, тако да је одувек била свесна да је имигрант и била испуњена жељом да хвали земљу која ју је прихватила.

Али чим су завршили, пријатељица ју је одвукла на страну. „Зашто певаш ту сексистичку химну, Френсис?", питала ју је она, истакавши да ова говори само о синовима. „А где су ту жене?"

Наредних неколико година, Рајт је постала једна од све већег броја Канађана који су се упуштали у ту расправу. На многим њеним догађајима биле су присутне извиђачице док се пева химна. Рајт је била изненађена колико често су јој се њихови очеви после жалили због текста.

„Долазили би ми и говорили ствари као што су: 'Имам сина и ћерку, али химна ми пружа прилику да певам само о сину.'"

Одлучила је да мора да уради нешто по том питању. Не да се промени читава химна, наравно. Чак ни да се промени цео стих. Само променити ту једну реч.

Крајем јануара 2018. године, канадски Сенат коначно је усвојио предлог закона којим О, Канада постаје родно неутрална, а краљевско одобрење добила је у среду. Речи „in all thy sons command" сада су замењене са „in all of us command".

Гласање је било кулминација рада бројних жена које су скоро 40 година позивале на промену. То је кампања која показује колико у политици морате да будете тврдоглави и кроз колико тешкоћа неко мора да прође да би променио један национални симбол.

Песма је оригинално написана 1880. године, али је постала званична химна Канаде читав век касније. После првог референдума о независности Квебека, на ком је 40 одсто становника гласало за одлазак из Канаде, федерална влада је одбацила Боже спаси краљицу као химну земље и заменила је са О, Канада - истовремено радничком енглеском верзијом ("O Canada, we stand on guard for thee") и поетичнијом француском ("O Canada… Thy brow is wreathed with a glorious garland of flowers").

Била је то једна популарна, заразна песма и изгледало је да је избор против ког се нико неће бунити - али чак и тада, енглеске речи су наљутиле многе. Стих о „синовима" није био једини који је правио проблеме. Један други, о „нашем дому и родној земљи" разгневио је многе домородачке народе који су истакли да само они имају права да Канаду сматрају родном земљом.

„Многи би волели да се речи замене тако да боље одражавају реалност Канаде", рекао је ономад Франсис Фокс, министар задужен за усвајање химне, канадском Заступничком дому. „Верујем да сви чланови саосећају са тим."

Влада је била спремна да се речи измене, додао је он - али то се никад није десило.

Кампања за промену химне почела да је добија замајац након што је Вивијен Пој, историчарка и бивша модна дизајнерка, изабрана у Сенат 1998. године. Она је почела да добија писма у којима јој је сугерисано да је промена химне „исправна ствар".

„Док сам била у Сенату, више од 50 одсто популације биле су жене. Било је то просто питање једнакости", каже она. Писма нису пристизала само од жена - нека од најмоћнијих долазила су од мушких ратних ветерана („Моја мотивација није заснована на мушичавој политичкој коректности, већ жељи да видим да жене нису изостављене", написао је један).

Пој је провела месеце истражујући О, Канаду, сазнавши тако да њен оригинални енглески текст није помињао синове (говорили су „thou dost in us command" све до Првог светског рата) и да су друге земље већ направиле сличне измене (кад је Аустралија усвојила своју химну осамдесетих, променила је стих „Australia's sons, let us rejoice" у „Australians all, let us rejoice"). Пронашла је експерте који су могли да сведоче у корист реформе и сакупљала петицију широм земље.

Једна од оних која је сакупљала потписе за промену текста била је управо Рајт. Она је петицију носила свуда са собом, тражећи од свакога ког упозна да је потпише. „Било је то пре друштвених мрежа", каже Рајт. Није баш најбоље прошло. Сакупила је само 400-500 потписа, а „до сваког од њих било је тешко доћи".

„Људи су били љути на нас", каже она. „Говорили би ствари као што су: 'Зашто покушавате да је промените? Баш је добра оваква каква је' или 'Не смета ми да певам синови - већина војника су ионако мушкарци.'"

Рајт је гостовала у радио емисијама којe примају позиве слушалаца да би објаснила зашто је та промена потребна, а људи би се углавном издирали на њу, Кад год би чула химну, узвикнула би: „Певајте 'Сви ми!'" - понекад изазивајући збуњене погледе присутних.

Она, међутим, није била изненађена лошим одзивом. „Желели смо да променимо националну химну, песму коју - шта? - редовно пева 36 милиона људи и може да се чује широм света. Не можете то да урадите тек тако, из хира. Схватили смо да ће нам требати времена."

И Пој је наилазила на отпор. Кад је поднела предлог закона приватног грађанина, речено јој је да ако жели то да измени за жене, онда нека измени „тако да буду обухваћене и друге категорије сем рода, као што су рибари, банкари и инжењери софтвера".

У децембру 2003. године, изгледало је да је обезбедила кворум за изгласавање предлога, али је један мушки сенатор потрошио све време за расправу - тражећи да говори о том питању а потом одбијајући да то уради - све док га парламент није уклонио са дневног реда и Предлог закона је замро. „Уништио га је само због свог ега", каже Пој.

Пој није желела да се ова кампања оконча, тако да ју је предала другој сенаторки, Ненси Рут, која је била у савезу са конзервативном владом, па је имала утисак да она има више шанси за успех.

Ненси Рут - тада са 63 године - донекле је контроверзна фигура у канадској политици. Прва отворено лезбејска сенаторка у земљи, она је и славна феминисткиња, а једнако је позната и по томе да се не либи да каже оно што мисли, често убацујући профаности у свој говор док то ради.

Она је ћерка Херија Џекмена, успешног предузетника и политичара, али се побунила против њега још као тинејџерка (није користила његово презиме скоро 20 година, а у Сенату су је увек ословљавали просто само по имену). Млађе дане провела је копајући канале у Индонезији и радећи као златарка у Амстердаму.

За то што је постала феминисткиња делимично је био заслужан баш њен отац. „Имала сам тројицу старије браће и мој отац их је често фаворизовао", каже она. „И не свиђа ми се његов став… Добро, у оно време сам мислила да су његов наступ и злостављање моје мајке нормални."

„Једном сам га видела како удара моју мајку, а она је пала низ степенице. Мислим да сам имала 16 година кад се то десило. Није је гурнуо - ударио ју је."

„Мислим да сам тада одлучила да нећу допустити да било која друга жена трпи такво злостављање."

Тај тренутак није довео до потпуне конверзије у феминизам у стилу „Павле на путу за Дамаск", каже она. Требало је још неколико година учења, нарочито похађање хришћанске студентске конференције у Финској 1968. године. „Била је тамо група жена која је почела да се састаје око идеје феминизма и мозак ми је експлодирао", каже она. „Преиспитала сам читаву историју и помислила, 'Ох Боже, какву су мени причу продавали.'"

Као сенаторка, Ненси Рут је схватила да можда неће моћи да заустави злостављање или сиромаштво жена, али је химна значила да може да искористи свој положај за добијање макар једног феминистичког боја.

„Желела сам да жене буду увршћене у песму о сопственој земљи", додаје она. „Желела сам да макар будем увршћена у песму своје земље пре него што умрем."

„Није деловало као посебно велика ствар."

Наредне деценије, постало је јасно да су те две речи заиста велика ствар. Ненси Рут је неколико пута покушала да измени химну - у једном тренутку убедила је конзервативног премијера Стивена Харпера да уврсти потенцијалну измену у Говор о трону, којим се излаже програм владе. Она га је подсетила да се и женски војници „враћају кући у врећама за лешеве из Авганистана", каже она.

Али тај успех није потрајао чак ни 48 сати. Харперов кабинет био је затрпан с око 35.000 мејлова који су се пожалили на тај потез, каже Ненси Рут, и он је одустао од тог плана. „Не мислим да је уопште имао нешто против жена, само није било у његовом политичком интересу да настави с тим", каже она.

Ненси Рут је касније помогла да се оснује организација која ће се борити за промену химне, спроводећи анкете о јавном мњењу, делећи беџеве са новим текстом и привлачећи подршку војникиња, олимпијских спортиста и јавних личности. Али све без успеха.

И даље је покушавала да издејствује промену свега неколико недеља пре него што се пензионисала у децембру 2016. године, седећи у сали сенатског одбора и слушајући људе како говоре зашто то не сме да се деси - аргументе које је чула много пута пре.

Повремено би ти аргументи прерасли у фарсу - као када је један сенатор рекао да људи не смеју да чачкају традицију, иако је откривено да је учествовао у кампањи да Канада одустане од дабра као националне маскоте зато што је он само „пацов с поквареним зубима" који уништава саднице.

Један други противник истакао је да се предложени израз „сви ми" појавио у опроштајној поруци Курта Кобејна. Да ли Канада заиста жели да се њена национална химна поистовећује са нечим таквим?

Како је она одговарала на такве аргументе? „У мојој глави или јавно?", каже она смејући се.

И зашто је онда на крају уопште дошло до промене? Било је то делом захваљујући једном мушкарцу - или, тачније, двојици мушкараца. Либерална партија самопрокламованог феминисте Џастина Трудоа 2015. године однела је убедљиву победу на општим изборима. Наредне године je Морил Беланжер, један од Трудоових посланика, поднео предлог закона који позива на промену химне (био је то заправо његов други покушај да то уради, тринаести укупно). Он је патио од амиотрофичне латералне склерозе и морао је да се послужи апликацијом на ајпеду да би одржао говор приликом представљања предлога закона.

„Узгред… Сада је 2016", рекао је Беланжер на крају свог говора.

Предлог закона је прошао у Заступничком дому у јуну исте године - Беланжер је умро два месеца касније.

Тада је само још морао да прође у канадском Сенату. Кад се Ненси Рут повукла, затражила је да преузме сенаторка Френсис Ланкин - још једна јака заговорница женских права, позната по томе да не одустаје од питања за која се залаже. „Знала сам да ће то бити огроман изазов", каже Ланкин. Али она је чврсто веровала у промену. „Мислим да нисам певала 'сви наши синови' најмање 25-30 година", смеје се она. „У једном тренутку смо певали 'сав наш народ', што је у поетском смислу још горе него 'сви ми'."

Ланкин је више од годину дана покушавала да наведе конзервативне сенаторе да пристану да гласају за предлог закона. Али на крају су јој њихови покушаји да то спрече толико досадили да је искористила ретку процедуру да би то издејствовала на силу.

„Одрасла сам у време кад бих погледала одређене професије и видела полицајце, ватрогасце и поштаре, а данас моја четворогодишња праунука види полицајке, ватрогаскиње и поштарке", каже она. „Речи су веома другачије и оне младим девојкама пружају осећај могућности која није постојала кад сам ја била мала."

„Желим да живим у свету у ком су могућности равноправне од првог дана. Хоће ли овај предлог закона то омогућити? Неће. Али хоће ли моја праунука морати икад да ме пита: 'Зашто само синови? Зашто не и ћерке?' Е, па више неће."

Неки противници најавили су да никад неће певати нову химну. Неколико спортиста који учествују на зимској Олимпијади, на пример, инсистирају да неће моћи да запамте измењен текст. Ланкин каже да нема ништа против тога. „Свако ће донети одлуку за себе. Ја то нисам натрљавала људима на нос кад сам сама певала алтернативне речи. Ако буде било потребно још десет година да већина људи пева нов текст, то је сасвим у реду."

Али Ланкин, Ненси Рут и Пој последњих дана су затрпане порукама захвалнице што говори да можда неће бити потребна читава деценија да се нови текст прими. Списатељица Маргарет Етвуд била је једна од оних која је писала Ненси Рут: „Захвална нација остаје вам вечити дужник, сем једног лика који жели да се вратим под камен испод ког сам испузала", написала је она. „Шта он има против камења? Без њих бисмо сви и даље били у магми."