Историја и медији: Крста Цицварић, заборављени отац таблоида у Србији који „није био цвећка"

Готово све што се може прочитати у српским таблоидима данас - афере, скандали, вести из црне хронике, али и полуинформације и увреде на рачун политичких неистомишљеника - постојало је и пре једног века на страницама новина Крсте Цицварића.

Овај заборављени и „некрунисани краљ жуте штампе" у Србији, био је током живота не само новинар и уредник, већ и травар и филозоф аматер, без формалног образовања.

Истрајни левичар, атеиста и анархиста је крајем 1930-их флертовао са десницом и фашизмом, уз изражен антикомунизам и нетрпељивост према Јеврејима.

„Крста Цицварић је умногоме контроверзна личност, али је његов значај за нашу историју новинарства у томе што је отац таблоида на српском језику.

„Неко ће рећи да је то грозно, срам га било, јесте, али немојте заборавити да кад гледамо америчке таблоиде и Виљема Рандолфа Херста, то су и почеци истраживачког новинарства - ако хоћете да пишете о аферама и малверзацијама, морате и да их истражите", каже Владимир Баровић, професор историје и истраживачког новинарства на Филозофском факултету у Новом Саду, за ББЦ на српском.

У односу на оснивача америчких сензационалистичких новина и медијског магната Херста, Цицварић је био мање богат, имао мање медија и запослених, додаје професор.

Иако током Другог светског рата није писао, одмах по ослобођењу Београда стрељан је без суђења 31. октобра 1944.

Социјалистички аутори, који су користили израз „цицварићко новинарство" за бескрупулозне медије и уреднике, наружили су га више него што је заслужио и зато је занемарен у историји штампе, оцењује Баровић.

„Он није био цвећка, али су мало и претеривали у оценама да је био најгори и зато је скрајнут", каже он.

Стража, некад и сад

Живописна биографија на преласку два века и четири деценије на медијској сцени Краљевине Југославије нису Цицварићу, ипак, омогућили да га се данас сећају.

Скромно сећање чува се у родном селу Никојевићима, надомак Ужица.

„Био је много занимљива личност, мада су подељена мишљења, јер није ћутао ником.

„Покренуо сам етно-село и ресторану дао име Стража 1911 и држим његову слику окачену", каже потомак Митар Цицварић, који гостима радо исприча причу о чукундеди.

Стража је био дневни лист који је у Београду излазио од 1911. до 1915, у којем је Цицварић био директор.

У овом „слободоумном органу јавног мишљења", како је стајало у поднаслову листа, могле су се прочитати вести из домаће и спољне политике, али и позоришног живота, спорта, а посебно шаха и књижевне критике.

За време Великог рата, доносиле су приче о људским судбинама и репортаже са свих ратишта.

Цицварића као „слободног анархисту" и његов лист Стража, међу бројним листовима који су излазили у Србији пре Великог рата, иако је имала три милиона неписмених, помиње и Лав Троцки у Балканским ратовима 1912-1913.

„Пошто у овој малој земљи сви знају све и не либе се да забадају нос у приватне животе политичких противника, полемика коју он води са социјалдемократама таква је да се то не би могло превести на било који европски језик", пише руски дисидент и интелектуалац Троцки.

Звезда булеварске штампе

У књизи „Два века српског новинарства" за Крсту Цицварића се каже да је био „звезда булеварске штампе".

Наводи се и да га је својевремено новинар, а потоњи британски премијер Винстон Черчил убројао међу најбоље новинаре у Европи и да су га „Енглези увели и у свој лексикон".

Рођен је 14. септембра 1879. у селу Никојевићи у околини Златибора.

Немиран дух је показао већ током школовања кад се посвађао са вероучитељем јер је као атеиста одбио да се причести, што се тада сматрало скандалом.

„Имао је сензибилитет авангарде, да не кажем панкера, са наше дистанце, био је неконвенционалан", каже Баровић.

Школовао се у Ужицу и Београду и већ у гимназији почео да пише за новине.

Студирао је филозофију у Београду и Бечу, али није дипломирао.

Почетком 20. века издаје лист анархистичке оријентације Хлеб и слобода све до 1905. године, али је тај посао брзо пропао.

Противљењу држави и институцијама које ограничавају слободу, као анархистичким идејама, Цицварић ће бити наклоњен и у наредним деценијама, радећи у разним новинама попут Правде, Новог времена, Малог журнала и других.

Радио је као чиновник у београдској општини, али је због политичких ставова три пута отпуштан из службе и осуђиван.

У време балканских ратова 1912-1913, борио се на фронту, а у време Првог светског рата био је у аустроугарском заробљеништву.

Одмах по повратку, вратио се и писању.

Овај ексцентрик, који није улазио у штампарију, већ је диктирао текстове, имао је велику библиотеку, са делима домаћих и страних писаца.

Писао је памфлете и књиге, а говорио је енглески, француски, немачки и италијански.

Историчари Миливој Бешлин и Петар Атанацковић у делу „Београдски таблоиди између два светска рата" наводе да у Србији „није било значајнијих покушаја покретања жуте штампе све до периода након Првог светског рата".

„Тридесете године су посебно значајне, јер тада долази до праве експлозије првих таблоида и ту је име Крсте Цицварића најбитније.

„Он није био нарочито светла фигура, али је био значајан", каже Атанацковић за ББЦ на српском.

Цицварић је показивао раскошни таленат у таблоидном приступу, каже Срђан Шкоро, новинар и уредник са вишедеценијским искуством.

Добијао је информације од развијене мреже доушника и објављивао приче о „државним пастувима" и „дефлорисању девојчица".

„Пошто је невиност била веома важан услов за склапање бракова, он је имао читаву рубрику када је и где нека девојка раздевичена и ко је од власти и моћника то учинио.

„Углавном су то били ожењени мушкарци, што су били језиви скандали", каже Шкоро.

Писао је о људским судбинама, али и аферама попут оних да у министарствима постоје кревети који служе да се неке жене запосле, као и ко то ради.

„Није заостајао ни у причама о пљачкама, проневерама и убиствима.

„Како је рекао један старији колега, потребни су 'крв, секс и кисело млеко'. Цицварић је имао крв и секс као најчитаније, а ово све остало долази као прелив одозго да ублажи", каже Шкоро.

Његове новине су изазивале згражавање, али су се читале и препричавале.

„Пратио га је глас да је рекетирао људе, да је узимао паре да нешто изађе или не изађе код њега у новинама", додаје новинар.

На мети му били радикали Пашић и Протић

Током двадесетих година 20. века, у Београду су излазили различити листови, постојала је богата новинарска сцена, на којој је Цицварић био константа, каже Атанацковић.

„Штампа је у Краљевини Југославији била релативно слободна, барем до Шестојануарске диктатуре 1929. када је уведена знатно строжа цензура.

„Новине су тако покушали да прилагоде интересима новог режима и добар део медија се томе повиновао", каже он.

Циљ власти је био да медији пишу у прилог јачања југословенства, да славе краља Александра Првог Карађорђевића и његову улогу у земљи.

Биле су, каже, дозвољене критике нижих нивоа власти, објављивање корупционашких афера министарстава и чиновника, али не и владара.

Међутим, није много афера добило судски епилог.

У листовима које је Цицварић издавао, попут Београдског дневника и Балкана, поставио је темеље и модерне жуте штампе, каже историчар Атанацковић, који је својевремено истраживао те листове.

„Човек се прилично изненади на ком је то нивоу: у суштини нема разлике у односу на данашње таблоиде.

„Писао је о разним аферама власти, опозиције, откривао их је и измишљао, то је често код њега тешко ухватити - шта је стварно, шта је фабрикација", додаје историчар.

На мети су му најчешће били радикали, тада владајућа и моћна странка у Србији, и њихови челници Никола Пашић и Стојан Протић.

Пашић је за њега био „лопурда", „олош", „зликовац" , па чак и „најкоруптивнији човек за кога зна историја Србије".

У једном тексту је предлагао да се, кад Пашић умре, искористи тактика турског везира Мехмеда Соколовића, који је, кад је умро султан Сулејман, објавио да је султан болестан и повремено га износио балсамованог да га људи виде.

Луцидан, добар новинар у занатском смислу, који је кршио етичке кодексе, имао је запажено место у тадашњем јавном животу.

„Гледају га као будалу, али као опасну будалу, ако ћемо отворено да говоримо, јер је чаршија читала његове новине, имао је добар тираж.

„Пашић га је више пута тужио", каже професор Баровић.

Посебан пик је Цицварић имао и на Пашићевог сина Раду, чије име се везивало за бројне корупционашке афере, за кога је, када је једном добио батине, написао „мало су га тукли", додаје.

Првом председнику Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и вишегодишњем министру финансија Стојану Протићу вређао је супругу, наводећи да је „оргијала с аустријским официрима за време рата".

„Кад је г. Протић после ослобођења кандидован за председника владе, нико није правио питање од тога што је његова жена била блудница, чије је свако дете имало по четири, пет отаца", писао је Цицварић, наводи се у књизи Великани српске штампе Димитрија Боарова и Владимира Баровића.

Није се Цицварић либио ни да полемише са другим истакнутим појединцима, попут социјалисте Димитрија Туцовића, који му је био и блиски рођак, као и са једним од најзначајнијих филозофа тог времена Браном Петронијевићем.

Флерт са фашизмом

Крајем тридесетих година, у шареној лепези трачева и вести, јасно и питко срочених, појављује се и изразити антисемитизам: Цицварић се бавио откривањем Јевреја, које је сматрао одговорним за „сејање зла по свету".

С тим у вези, имао је и одређених симпатија за немачког нацистичког лидера Адолфа Хитлера.

„Временом су његове новине све више клизиле у фашизам.

„То је била бесрамна жута штампа профашистичке и антисемитске оријентације", каже Атанацковић.

За време Другог светског рата, Цицварић није сарађивао у штампи, био је већ болестан, стар и полуслеп.

Десет дана по ослобођењу Београда, нове партизанске власти су га ухватиле и стрељале без суђења као „једног од најозлоглашенијих актера на јавној сцени".

„То је била једна врста освете и чишћења друштва од свих ликова који су имали врло негативну улогу, а нису успели да напусте земљу на време", истиче историчар.

Не зна се где је сахрањен, али се зна да се није женио и није имао деце, каже потомак Митар Цицварић.

„Кад се вратио из Беча, живео је сам у Београду.

„Слабо је и долазио у село, слала су му браћа одавде шта има,", каже потомак.

Осим урамљене слике, купио је и неколико листова Балкан из 1928. и 1930. године јер намерава да направи меморијалну собу чукундеди.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]