Политика и Србија: Славица Ђукић Дејановић нова министарка просвете, ко се све до сад бринуо о образовању

Правник, физичар, професорка оријенталистике коју је „сменио Дарвин", песник и социолог ком су скандирали „Дачо, царе, не дај паре" - сви они су се у последњих тридесет година као министри просвете бринули о образовању у Србији.

У том друштву од данас је и Славица Ђукић Дејановић, бивша министарка без портфеља, здравља и бриге о породици, као и некадашња председница Скупштине Србије.

Изабрана је на ту функцију уместо Бранка Ружића, који је оставку поднео после масовне пуцњаве у београдској Основној школи „Владислав Рибникар", када је убијено девет ученика и школски чувар, што је изазвало низ протеста широм Србије.

„Ја сам убеђен да је Славица Ђукић Дејановић одлично решење", изјавио је њен страначки колега Ђорђе Милићевић, који је у међувремену био вршилац дужности министра просвете.

„Она је жена која је у претходном периоду обављала јако одговорне функције, на један посвећен и квалитетан начин, и уверен сам да ће и ову функцију обављати тако."

И Милићевић и Ружић и Ђукић Дејановић су високи функционери Социјалистичке партије Србије (СПС), из чији редова су до сада најчешће долазили министри просвете, посебно током 1990-их и власти Слободана Милошевића.

У СПС-у од министара просвете нису били Младен Шарчевић, Срђан Вербић, који су на функцију дошли као нестраначке личности, док су почетком 21. века на тој функцији најчешће били кадрови Демократске странке Србије - Слободан Вуксановић, Љиљана Чолић и Зоран Лончар.

„Вештине које захтевају посао министара просвете су пре свега добро познавање образовног система, али морате да будете и добар менаџер", каже Шарчевић за ББЦ на српском.

„Битно је и да познајете финансије, па располажете буџетом од више милијарди евра, треба знати да га искористите."

Поред тога, како каже, потребно је и „много, много знања и превише рада".

Социјалисти - просветари

Досадашњи министар просвете Бранко Ружић завршио је Факултет политичких наука, смер међународни односи и целу каријеру провео је у политици - и социјалистима.

Пре њега, последњи СПС кадар на челу просвете био је Жарко Обрадовић, чији се мандат (2008-2013) пре свега памти по афери „Мала матура".

Током јуна 2013. године решења за пријемни тест из српског и математике могли су да се купе у Београду, али су пријемни ипак одржани.

На крају су оба теста поништена, упис ђака извршен је на основу успеха током ранијег школовања, а Обрадовић је на крају разрешен за функције.

Завршио је Факултет политичких наука у Београду, након чега је предавао на Мегатренду и Факултету безбедности, а тренутно је шеф сталне Мисије Србије при ОЕБС-у.

Ресор просвете је после њега као нестраначка личност, али на предлог СПС-а, кратко водио Томислав Јовановић, професор Медицинског факултета у Београду.

Социјалисти су и током 1990-их имали читав низ функционера на позицији министра просвете.

Међу њима су били Јово Тодоровић (1998-2000), упамћен по Закону о универзитету из 1998. године, који је подразумевао обавезу да наставни кадар потпише нови уговор о раду.

Многи професори су то одбили, па је велики број избачен са Београдског универзитета.

Просветом се у то време (1994-1998) бавио и Драгослав Младеновић, за ког Политика пише да је први министар у историји Србије против кога су штрајковали „и основци и средњошколци и студенти и просветни радници".

Његов претходник, у чак четири владе у само три године (1991-1994), био је социолог Данило Ж. Марковић, потпредседник Владе Србије, а од 1994. до 1998. и амбасадор СРЈ у Русији.

У јавности је остао упамћен по кованици „Дачо, царе, не дај паре!", ђака којима је наруку ишао штрајк наставника и неочекивани распуст усред школске године.

Међутим, просветари су му у исто време скандирали: „Ж. Данило, срам те било".

Кратак мандат у тренуцима распада Југославије, од фебруара до јуна 1991. имао је и Димитрије Димитријевић.

Мандата у просвети од по само неколико месеци посебно је било током 2000. године, када је са власти свргнут Слободан Милошевић, тадашњи лидер социјалиста.

Прво је Миливоје Симоновић из Југословенске левице (ЈУЛ), главног партнера социјалиста током деведесетих, после само два месеца министровања погинуо у саобраћајној несрећи.

Њега је наследила Ката Лазаревић, министарка просвете током 5. октобра, после које је функцију преузео Михајло Јокић, али ни он се није дуго задржао.

Гашо Кнежевић - министар промена

Јокића је после четири месеца заменио Гашо Кнежевић, министар просвете у влади Зорана Ђинђића.

Кнежевић је до данас остао једна од најпрепознатљивијих личности када је у питању реформа образовања после промена 5. октобра када је смењен режим Слободана Милошевића.

Његов мандат најпознатији је по увођењу веронауке у школе.

Време пише да су црквени званичници одмах по смени Милошевића имали три захтева новој власти - повратак веронауке у школе, Богословског факултета на Београдски универзитет, као и повраћај поседа који су СПЦ-у одузети национализацијом.

Почетком јула 2001. године Ђинђић и Војислав Миловановић, тадашњи министар вера, одлазе на састанак у Патријаршију, где их дочекују чланови Синода СПЦ.

Неколико недеља касније, објављено је да веронаука, као и алтернативни предмет, касније назван грађанско васпитање, почињу 1. септембра у основним и средњим школама.

Кнежевић је рођен у Београду, а по струци је био правник, док је већи део политичке каријере провео у Грађанском савезу Србије, из ког је касније прешао у Демократску странку.

Преминуо је 2014. године.

ДСС министри и Дарвинова теорија

После убиства премијера Србије Зорана Ђинђића 2003. године, уследиле су две владе Војислава Коштунице, бившег лидера Демократске странке Србије (ДСС),.

ДСС је у њима имао три министра просвете.

У првој су ту фотељу делили Љиљана Чолић и Слободан Вуксановић.

Чолић је професорка оријенталистике на Филолошком факултету у Београду, а од ње се очекивало да настави реформе почете после 5. октобра.

„Надам се, неће ми бити замерено ако кажем да се осећам као неко ко је закаснио на позоришну представу и улази тек на почетак трећег чина", гласила је њена прва изјава.

На тадашње коментаре да је министарка постала захваљујући полу, одговорила је да „у разговору са Коштуницом параметар мушко-женско није помињан".

Међутим, мандат јој је био кратак - трајао је од 3. марта до 16. септембра 2004. године.

Оставку је поднела због притисака јавности око питања искључивања теорије еволуције Чарлса Дарвина из школских уџбеника, да би се дао простор креационизму.

Чолић је тада више пута истицала да није „покушавала да избаци Дарвина", али је у декрету изнела став да је Дарвинова теорија догматска.

Кратак мандат од само два месеца после ње имао је Милан Брдар из ДСС-а, да би после њега на то место дошао Слободан Вуксановић.

У његовој биографији се наводи неколико различитих професија - песник, преводилац и политичар, а био је и уредник неколико часописа.

Тај мандат обележила је и афера „Индекс", са куповином испита и диплома на Универзитету у Крагујевцу, што је на крају завршило и на суду.

Вуксановић је дипломирао књижевност на Филолошком факултету, а пре ДСС-а био је у Демократској странци коју је напустио након што је изгубио на изборима за страначког лидера од Зорана Ђинђића.

У међувремену је напустио и ДСС и ушао у напредњаке.

„Па, ја сам члан СНС, студенти су ме уписали пре пет година", изјавио је за Курир 2017.

Исти лист је само неколико дана раније објавио да су Вуксановића „лекари нашли као бескућника", што је он у интервјуу демантовао.

„Нисам очекивао такав епилог текста, који личи на филмски сценарио... Недовршен, али дао ми је инспирацију да довршим крај и биће срећан крај.

„Свако би се наљутио на Курир, али из неког чудног разлога, или сам ја чудан човек, не љутим се на Курир, заиста", навео је.

Министар просвете био је до 2007. године, када га је наследио Зоран Лончар, професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду.

Тај период упамћен је и по томе што се он у јавности чешће бавио питањем Косова, него образовним темама.

Нестраначки министри и дуално образовање

Младен Шарчевић је министар просвете био од 2016. до 2020. године, у другој влади тадашњег премијера Александра Вучића и првој влади актуелне премијерке Ане Брнабић.

„Улазио сам у нешто што знам да је рунирано, са доста проблема, слабим буџетом у односу на Европу, где ви са мало пара морате да будете чаробњак", наводи Шарчевић.

Најважније је, додаје, да министар просвете долази из те области, али разуме и да постоје договори унутар коалиција, те да „формирање неких министарства није воља министара".

„Унутар коалиција свако има неког свог и ви треба да их распоредите да воде неке ресоре, а питање је колико знају о њему", каже.

Завршио је Природно-математички факултет у Београду, одсек географију и веома брзо постао директор ОШ „Никола Тесла" у Београду.

Основао је и неколико приватних школа у Србији, међу којима је најпознатија „Руђер Бошковић", а током његовог мандата представљен је програм дуалног образовања, у оквиру најављене реформе образовног система.

Идеја дуалног образовања је да ученици средњих школа, поред теоријског знања из школа, практичне вештине стичу у компанијама, током „учења кроз рад".

„Реформе образовања трају најмање 12 година, а нико у ближем окружењу, овом делу Европе, није имао толико година, нити је континуитет толико постојао", сматра.

Данас је саветник за образовање председника Вучића и премијерке Ане Брнабић, а постављен је и за директора Службеног гласника.

Шарчевићев претходник био је Срђан Вербић, такође нестраначка личност, који је министар просвете био од 2014. до 2016. године, у првој Вучићевој влади.

Рођен је у Горњем Милановцу, а по струци је физичар.

У младости је био један од полазника научног центра у Петници, где је касније и предавао.

Из његовог мандата пре свега се памти дебата о веронауци.

Настала је када је Вербић 2016. предложио да се учење веронауке и грађанског са 12 смањи на четири године, на шта су верске заједнице бурно реаговале.

„Не избацујем веронауку, хоћу да се дискутује о томе шта је најбоље решење за ђаке и да нађемо то решење", изјавио је тада Вербић.

Промене у програму верске наставе на крају није било.

Ко је Славица Ђукић Дејановић?

У последњих неколико деценија, једна је од најважнијих функционерки социјалиста.

Рођена је 1951. године у Рачи код Крагујевца, где је завршила основну и средњу школу, а потом Медицински факултет у Београду.

Специјализовала је неуропсихијатрију, чиме се и данас бави - чак и на телевизији, где има емисију у којој из тог угла разговара са махом познатим личностима.

Посланица је била у три државе - Србије, Србије и Црне Горе и Савезне Републике Југославије.

После 5. октобра и рушења Милошевића, била је министарка за бригу о породици (2000-2001) у прелазној Влади Србије.

Од почетка априла 2012. године, када је тадашњи председник Борис Тадић поднео оставку, па све до маја, обављала је и функцију вршиоца дужности председнице Србије.

Место председника Србије тада је преузео Томислав Николић, што је био први корак велике смене власти, која је убрзо потпуно прешла у руке Српске напредне странке.

Ђукић Дејановић је у међувремену била и министарка здравља (2012-2014), као и министарка без портфеља задужена за популациону политику (2016-2020).

Претходно је четири године (2008-2012) била председница Народне скупштине.

Ван политике имала је низ функција у здравству - као шефица Катедре за психијатрију Универзитета у Крагујевцу, директорка болнице у Крагујевцу од 1993. до 2000. године.

Од 2014. до 2016. била је и директорка Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" у Београду.

Ауторка је и неколико књига и уџбеника из области психијатрије.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]