Ниш: Култни кафић Џој - од прве неонске рекламе, преко еспреса и миришљавих штапића до „демолирања"

У задимљеној биртији две мушке фигуре у оделима 1980-их, седе у углу и испијају ракију.

Покушавају да надјачају звуке хармонике и трубе који долазе са друге стране просторије.

На зидовима стари ћилими, ловачка пушка, препариране животиње и по која црно-бела фотографија, док су мали фењери по угловима једини извор светлости.

У дворишту под багремом дрвени столови, на вратима назив исписан крупним ћириличним словима, гости се наизменично смењују, а калдрмом одзвањају гласови из оближњих дућана.

На трошном крову висок оџак који се дими и лети и зими.

Неколико година касније слика Ниша потпуно је другачија.

У краткој сукњи од сомота и црном џемперу, са гломазном огрлицом, девојка кратко подшишане плаве косе излази из локала.

Пробија се кроз масу насмејаних лица и, како ко јој се обрати, прилази да узме празне чаше које носи до шанка, како би их допунила новим пићем.

Тик уз црна врата стоји четворо људи, држећи новогодишње прскалице и позирају пред објективом.

Случајни пролазници покушавају да заобиђу весело друштво, које стоји на асфалтираној улици, док се гласна музика из локала меша са звуцима сирена аутомобила.

Још неколико сати до почетка Нове, 1989. године и исто толико времена до званичног затварања нишког кафића Џој (Јоy - Радост).

„Чвориште идеја и култно место у граду", како га описују саговорници ББЦ-ја радило је пуних шест година.

Кроз овај, омањи локал, у коме се први пут појављује машина за еспресо, а у карти пића нема пива, прошло је хиљаде тинејџера и студената.

На зиду успомена, које власник локала Јован Мандић још чува, уписали су се и многи глумци и музичари тадашње Југославије.

„Била је и иницијатива да се читава та улица у вечерњим часовима затвара, пробијеш се да узмеш пиће и изађеш напоље и пијеш на улици, не на тротоару само, већ на улици, јер у локалу више нема места", присећа се Ненад Цветичанин за ББЦ на српском, који је 1980-их био редован гост црвено-црног кафића.

Звонко Карановић у књизи Американци у Нишу назива кафић „градским мезимчетом".

„Изменио је погледе на живот више градских генерација.

„Свет је приближио нама, увео је нове моделе понашања и облачења, утицао на формирање музичких укус, унео дах цивилизације у учмалу паланачку средину, а Душанову улицу промовисао у главну улицу града Ниш", записао је овај нишки писац.

Јован Мандић одрастао је у угоститељској породици и, како сам воли да каже, „у кафани и уз кафану".

Келнерску блузу отац му је сашио када му је било десет година.

Његова породица отворила је прву приватну кафану у Нишу у време социјалистичке Југославије.

Звала се Американац.

Прекретница у Мандићевој угоститељској каријери било је летовање са кумом Љубишом Бојовићем на шпанском острву Палма де Мајорка и посета дискотеке Велики Џој, што је за њих, како каже, био један нови свет.

По завршетку студија и одслужењу војног рока, Мандић са Бојовићем у пролеће 1982. године започиње шестогодишњу пустоловину коју по узору на шпански локал назива Џој.

Млади који не желе да одрасту

До почетка 1980-их, млади су желели да што пре одрасту, каже Ненад Цветичанин.

У другој половини 20. века у Америци и Енглеској по завршетку школе одмах су се облачила одела, стављале кравате, проналазили послови, куповале куће или станови, прича он.

Слично је било, додаје, и у Југославији.

„Да што пре ставим кравату, обучем одело, радим као неки службеник и да одем у кафану да се проводим", описује дух тих година у Нишу.

Седамдесетих година слика се мења, те су готово свакодневно могле да се виде девојке у џинсу са цветом у коси и дугокоси младићи са цигаретом у руци, на степеницама код Народног позоришта, у центру Ниша.

Хипи-долина била је омиљено место за излазак тинејџера, а данас је то једна од главних улица у граду.

Осамдесетих година прошлог века, шири се „поп револуција," али не само у Нишу, већ у целој држави, прича Цветичанин.

Како каже, били су генерација која је стасавала уз Џој и која није желела да постане део шаблона: кравата, одело, служба, кафана.

Зато им се, каже, део града ругао, а део ишчуђавао.

„Гледај га, двадесет и кусур година, гледај шта ради и како се облачи, још слуша неку тамо музику, понаша се потпуно ненормално", присећа се Цветичанин неких коментара и добацивања.

Тада је, појашњава он, било нормално да си са 24 или 25 година руководилац у некој фабрици - озбиљан човек.

„Џој је у том неком смислу задржао статус социолошког и културолошког места где смо размењивали информације о музици и моди, место провода, претеча оног што данас називамо клубом.

„У локалу се махом стајало те нисте баш могли са екипом нешто да ћућорите као у кафани, где се само седело. Овде се долазило због музике", описује тадашњу атмосферу Цветичанин, данас преводилац и новинар.

Мирис лаванде, сток вињак и први еспресо

Цветичанин је у време отварања Џоја био тинејџер, а могућност да присуствује отварању локала обезбедило му је познанство његовог оца са родитељима власника локала.

„Сећам се да је то била једна велика журка, гласна музика избијала је из звучника касетофона, а ја као дете гледам широм отворених очију и упијам шта се ту дешава, ко је све дошао", присећа се.

Улазило се кроз црна врата, са леве стране била су четири сепареа где је комотно могло да седне и до десеторо гостију, а преко пута дугуљаст шанк пресвучен кожом за којим се стајало и пило.

На полицама поређани шкотски сток вињак, вотка, рум кола, плоче са најновијим музичким хитовима, док је читавим локалом доминирала црвено-црна комбинација боја.

У десном углу, тик уз шанк, са омањег пулта ширио се опојни мирис лаванде и јасмина.

„Уље лаванде доносио сам са Хвара, а у Београду сам куповао индијске миришљаве штапиће, јер их тада није било у Нишу", прича власник Мандић.

Музика се у почетку пуштала са касетофона, а касније и са компакт-диск плејера.

Тада се појављују и први шверцери који су доносили плоче из Италије и Немачке, препродајући их на улици.

Песме су се снимале на касетама, па је свако ко би чуо нешто ново, правио сопствени микс песама и доносио у Џој на слушање, сећају се саговорници ББЦ-ја.

Поред шверцера плоча и хиперинфлације кафића који су тих година ницали као печурке, а затварали се још брже, отвара се и Музички клуб 81 у оквиру Нишког културног центра.

„Била је то једина концертна сала у том тренутку у Нишу, где је комотно могло да стане 700-800 људи.

„Све што је било ново и квалитетно у Југославији тих осамдесетих наступало је управо у тој сали и концерата је било сваког четвртка - Филм, Идоли, Шарло Акробата, Хаустор, а то је онда додатно утицало да се један сегмент културе развије у граду", прича Цветичанин.

Пре свирке подразумевала се посета Џоју, који им је уступао складиште за инструменте.

Један од певача који је редовно посећивао „Џој породицу", био је и Ђорђе Балашевић, покојни југословенски кантаутор и песник, који је на једном од концерата носио и мајицу са логоом овог кафића.

Иза шанка готово читав радни век Џоја радио је Јовица Младеновић.

„Служили смо сокове, тада су биле популарне стаклене велике флаше, вињак, међу првима смо правили и служили еспресо и капућино у великим шољама", присећа се Младеновић за ББЦ на српском.

Међу редовним гостима били су и глумци тадашње Југославије, јер је Ниш сваког августа био домаћин Филмских сусрета, једног од већих филмских фестивала у држави.

Младеновић се присећа доласка Лидије Вукићевић која је у то време била млада глумица, а која ће се крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прославити једном од главних улога у популарној серији „Бољи живот".

„Тражила је капућино, донесем јој велику шољу, прошарам мало пеном.

„Хтела је још један и сећам се да ми је рекла да нешто тако у Нишу није пила", прича он.

Карта пића убрзо је допуњена многим коктелима које су украшавали дрвеним кишобранчићима и сламчицама.

Џој је још једном пратио новитете у свету угоститељства, јер су коктели уз еспресо претходно били доступни само у скупим хотелима, каже Цветичанин.

На том списку пића, није било, пак, места за пиво.

„Било је то 'пиће алкохоличара', најлакше је било наручити га и цевчити читав дан.

„Хтео сам да избегнем то доколичарење", објашњава Мандић, данас пензионисани угоститељ.

„Зашто је пуно тамо, дрогу ли им сипа?"

Врата локала на адреси Душанова 43 била су отворена за госте сваког дана од 10 до 22 часа.

Ово радно време прописано уредбом града односило се на све угоститељске објекте.

Једино светло у овој улици после десет сати увече долазило је управо са ове адресе.

Та крупна, црвена, латинична слова Ј-О-У која трепере била су прва неонска реклама у граду.

Међутим, Мандић се сећа да је осамдесетих година прошлог века локална власт усвојила уредбу о забрани страних речи у називима угоститељских објеката.

Како га не би затворили, рекламу је скинуо, а бљештава светла наставила су да трепере унутар локала.

„Тадашњим властима није било јасно како је то увек пуно, а све млад свет, па се на локалном радију често могло чути иронично питање које би водитељи провукли као неку градску фору: 'Зашто је пуно тамо, дрогу ли им сипа?'. Међутим ми смо наставили да радимо", сећа се Мандић.

Број потврда које су му биле потребне да уопште отвори кафић и не памти, али се сећа да је њихово прибављање трајало месецима.

Дотерани шминкери у сакоима и дубоким панталонама

Гости овог кафића слушали су музику такозваног Новог таласа, на раскрсници панка, регеа и рокенрола.

Облачили су се по последњој моди - шпицаста обућа, тексас фармерке, кошуље, панталоне са дубоким појасом, сакои са нараменицама, кожне јакне.

Звали су их шминкери.

У међувремену, Џој добија конкуренцију, а највећу у кафићу Болеро.

Његови редовни гости били су исти они који су седамдесетих проводили време на степеништу испред Народног позоришта, прича Цветичанин.

„Та рокерска Болеро екипа сматрала је да је само њихова музика добра, док су за новоталасну музику говорили да је безвредна.

„Они су слушали хард рок тонове, који су већ тада били пасе", присећа се овај 56-годишњи писац.

Иако је био редован гост Џој кафића, посећивао је и Болеро, јер се дружио и са људима који су тамо излазили.

Тако би му на улазу у Болеро често у шали добацивали - „ево га овај шминкер."

Кратка историја кафића

Кафић као место где се испијају кафе има дугу историју.

Угоститељско место, оно што се данас назива кафићем, отворено је у Цариграду, данашњем Истанбулу.

Британика наводи да се то догодило 1550. године.

Готово век касније први званични кафић отворен је у Оксфорду у Енглеској.

У размаку од неколико година извесни грк Паскуа Росе отворио је први кафић у Лондону.

Кафићи ће постати омиљено место за дружење, али женама је приступ овим местима у 16. и 17. веку био забрањен.

Ови угоститељски објекти отворени су потом у Италији, Немачкој и Француској.

Претеча онога што ће касније добити обрисе кафића у Београду био је бифе Промаја.

Све до 1979. у Београду су постојале кафане, ресторани али не и кафићи попут оних у европским престоницама.

Тада се отвара Златни папагај, а о популарности овог кафића певала је и београдска група Електрични оргазам, која је прошле године прославила 40 година постојања.

Девет година пре тога, у Загребу је отворен Салоон.

Радио је сваког дана осим понедељком.

„Оно што је Салоон био Загребу, то је био Џој Нишу", присећа се Јован Мандић, један од оснивача Џоја.

Сирена за крај, сваком по парче успомене

Док се читав свет спремао за долазак Нове 1989. године, Јован Мандић се припремао за опроштајну журку.

Било је време да се врата овог „градског мезимца" закључају.

„Простор смо изнајмљивали, а и постало је све заморније радити, осетио сам презасићење.

„Имао сам тада 32 године, био сам међу старијима и хтео сам нешто ново", прича Мандић готово четврт века касније.

Атмосферу 30. и 31. децембра 1988. објективом је забележио је Душан Митић Цар коме ће, како је касније испричао, затварање Џоја оставити најјачи утисак.

Концертом македонске групе Леб и сол заокружена је једна ера, истичу саговорници ББЦ-ја.

Фронтмен групе Влатко Стефановски је тада био са супругом, која је у то време била у поодмаклој трудноћи.

Морао је да уђе кроз бочни улаз јер је улица била закрчена, присећају се власник и конобар.

Душанова улица била је претпоследњи пут затворена, а кафић су „демолирали" управо гости.

„Свако је хтео нешто за успомену, па су ломили и носили кућама шта су стигли.

„Крај осамдесетих је било последње нормално време у овој држави када се живело како треба, а онда је све отишло…", испричао је Цар.

За разлику од осталих гостију, Јовица Младеновић није понео ништа, јер, каже са сетом, „све то носи у срцу".

Тридесет првог децембра 1988. шминкери су се окупили последњи пут испред броја 43 у Душановој улици.

На улазу их је, као и свих претходних година, дочекао насмејани власник Мандић у фраку, а Јовица Младеновић био је на старом месту - иза шанка.

У откопчаним јакнама, модерних фризура са чашом пића и цигаретом у руци опростили су се од „црно-црвеног дома".

Имали су тамне наочаре - био је сунчан дан.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]