Музика: Брзи бендови Србије - аутентични израз и жанровски мозаик домаће рок сцене деведесетих

Несташице хране и горива, стрепња од мобилизације и скривање у атомским склоништима слике су и прилике које су обележиле животе многих становника Србије током 1990-их.

У таквим околностима када су санкције, инфлација и ратови на неколико десетина или стотина километара од кућног прага били реалност, рађала се аутентична и жанровски шаролика домаћа музичка сцена.

„Та сцена деведесетих била је толико снажна, каква, ваљда, после тог периода никад више није била, што је истовремено необично, тужно и сјајно", говори Зорица Којић, музичка критичарка, за ББЦ на српском.

Центар збивања испрва је био у Београду, али су потом широм Србије почели да се појављују нови бендови који ће заједно са колегама из главног града наредних година исписати нове странице домаће рокенрол историје.

Захваљујући истоименом фестивалу, организованом од 1992. до 1994. године, на коме је свирала већина тадашњих активних састава, читава сцена с почетка деведесетих понела је назив - Брзи бендови Србије.

До краја деценије оформиће се на десетине других група, о којима се, сматрају критичари и обожаваоци, недовољно писало и говорило, иако су оставили вероватно најдубљи траг на овдашњој сцени још од новоталасних бендова из осамдесетих.

Неки од састава из те генерације који су обележили ову епоху били су Казна за уши, Дарквуд даб (Darkwood Dub), Канда, Коџа и Небојша (ККН), Плејбој, Деца лоших музичара (ДЛМ), Јарболи, Саншајн (Sunshine), Ајзбрн (Eyesburn), као и Бјесови из Горњег Милановца, шабачки Гоблини и нишки Новембар.

Већина ових група је и данас активна, а поједине су загазиле и у четврту деценију постојања.

Рађање сцене

Иако је дефинисана, стасала и врхунац досегла током последње деценије 20. века, корени ове сцене сежу у другу половину осамдесетих.

Свирајући углавном гаражни рок по узору на старије колеге, попут Партибрејкерса, групе Робна кућа, Клајбери, Еуфорија и Казна за уши кренуле су тада да табају стазе за оно ће се ускоро називати Брзим бендовима Београда, односно Србије.

Сви ти млади састави, осим Робне куће, а уз Пресинг и Дарквуд даб, нашли су се 1991. на компилацијској плочи под називом „Желим јахати до екстазе", првом важном издању који је објединио ову генерацију бендова.

Међутим, услед рата који је увелико беснео, тираж овог драгоценог музичког документа, махом је остао заробљен у Хрватској, а тек понеки примерак је преко Мађарске стигао у Србију.

Албум је реиздат деценијама касније.

Крвави војни сукоб у Југославији додатно се разбуктао, друштвено-политичка и привредна ситуација постајала је све лошија, наступиле су санкције и инфлација, али ништа од тога није омело неке нове клинце да се лате гитара и трзалица и придруже колегама из „првог таласа".

Бендови су ницали попут печурки после кише.

„У моменту се догодило да је та сцена добила неки нови предзнак и суочила се са разним стварима које су пре свега погађале дечаке - како спасити главу, а наставити да свираш, како бити присутан и снимити плочу, а разазнати шта је важно.

„То су питања на која ја немам одговор, али су га они дефинитивно пронашли", наводи Зорица Којић.

Већина новоформираних бендова неговала је другачији приступ музици и уносила бројне иновације, пре свега комбинујући различите гитарске правце - од гаражног и алтернативног рока, преко фанка и регеа, до панка и других рокенрол деривата.

„Сви ти жанрови су комплексни, ту ништа није било стилски чисто, није на пример био чист реге, иако су многи бендови баш то покушавали да свирају, нити чист поп или рок, то је био неки ненадмашан микс који је тешко следити", објашњава музичка критичарка.

Оригиналан звук ових јединствених бендова проистицао је и из тога, сматра Зорица Којић, што су се њихови чланови, који су одрастали осамдесетих, наслушали разних група, како преко родитеља, тако и самостално, истражујући.

„Чини ми се да је то био неки извор, а касније је свако својом маштом, у крајње скученим и оскудним временима, надокнађивао све остало", додаје она.

Медији и фестивали

Без обзира што је земља била у изолацији и многи комуникациони канали прекинути, информације и нова музичка издања некако су стизале у Србију.

Једно од места где се тих година долазило по музичке новости, а које је умногоме помогло развоју сцене и популаризацији појединих бендова, био је Афирматор - емисија Банета Антовића, приказивана на РТС-у током 1991. и 1992.

Антовић је био организатор и чувеног фестивала „Брзи бендови Србије" који се у Београду одржавао до 1992. до 1994. године и уједно кумовао називу домаће рокенрол сцене с почетка деведесетих.

„Он је човек из сенке који је раних деведесетих стално био у мисији медијског промовисања тадашње сцене и много учинио за нас.

„То је између осталог радио и на Трећем каналу, да би затим покренуо и Музичку телевизију Србије (МТС)", говори Душан Петровић, саксофониста и басиста многих београдских бендова из тог периода, за ББЦ на српском.

На фестивалу „Брзи бендови Србије" који је, каже музичар, преносила телевизија, прилику да се представе публици широм земље - „као једна екипа", имали су готово сви актуелни састави.

Поред тога, на догађају су додељиване и бројне награде, па је тако 1994. године и поп певачица Гоца Тржан добила признање за најбољи вокал наступајући са групом Дисторзија.

Рок критичар Драган Амброзић сматра да је овај фестивал био погодан да се „мапира да та сцена постоји".

„Није имало толико велики одјек, али је била добра идеја у неком тренутку и имала је духовито име које је и остало", говори Амброзић за ББЦ на српском.

Он је у том периоду уређивао часопис „Ритам" важно упориште ондашње сцене, где су прве интервјуе дали многи састави из те генерације попут Црног лилихипа из Јагодине, зрењанинске групе Оружјем противу отмичара и београдских бендова Кристали и Ургх!

Упоредо са фестивалом „Брзи бендови Србије", у Београду се одржавала и чувена Палилулска олимпијада културе (ПОК).

„Тамо су 1992. победили Канда, Коџа и Небојша испред Директора", присећа се Амброзић који је тада био у жирију.

Наредне године одржан је последњи ПОК, а финале је организовано на стадиону Ташмајдан пред око 8.000 људи, где су наступили познати представници ове сцене - победници 16x8x23 из Старе Пазове и београдски састави Кристали, Јарболи, Dead Ideas и Groovy Chickadee.

Поред ова два београдска фестивала, Брзи бендови Србије су свирали и на Гитаријади у Зајечару где су бележили запажене резултате.

Тако је, на пример, 1992. године награду жирија и публике добила група Казна за уши, док је панк бенд Директори, који је за разлику од осталих колега имао и песме са националистичком тематиком, дисквалификован у полуфиналу.

Наредне године поново је један од брзих бендова Србије покупио оба признања - били су то Бјесови из Горњег Милановца.

Младе Босне 25 и Синђелићева 7

На првом издању фестивала „Брзи бендови Србије" из 1992, у београдском Дому омладине, свирала је и Казна за уши (КЗУ).

Та година је за групу, каже певач и гитариста Иван Ђорђевић Ивек, била „јако важна".

„Снимили смо први албум Испод земље, победили на Зајечарској гитаријади и тражили независног издавача", наводи Ивек у писаној изјави за ББЦ на српском.

Каже да је сцена деведесетих била „никад боља", а у зачетку и „врло независна".

„У почетку се стварала из чисте потребе за личним музичким изразом, из велике љубави према музици, а у мом случају из огромне жеље да путем ауторске музике мењам свест и обичаје нашег народа", објашњава Ивек.

Казна за уши је, додаје, пробе држала у његовој кући на Врачару „на чувеној адреси Младе Босне 25", у омањој соби кроз коју је прошло „много битних људи за нашу уметничку сцену".

Неколико улица даље, у Синђелићевој 7, пробали су бендови Пресинг, Дарквуд даб, Деца лоших музичара и Плејбој.

Душан Петровић, првенствено саксофониста групе Плејбој који је током каријере свирао и другим саставима, оцењује да је тадашња сцена била „врло интензивна" и да је било живо и у унутрашњости земље.

„Наравно било је ту, као и у сваком послу, неких ситних суревњивости и здраве конкуренције, односно такмичарског духа", присећа се музичар.

Међутим, у читавом том „животу који је био једна поприлична анегдота", каже он, лепе ствари су увек долазиле у први план.

Тако му се у сећање урезао и први сусрет чланова Плејбоја са новосадским колегама из панк групе Атеист реп, у минибусу на путу за Ниш, где су заједно свирали.

Новосађани су за њих мислили да су „ужасно уображени и неприступачни типови", због чега су Београђани испрва били помало резервисани.

„Док смо стигли до Ниша настао је озбиљан брудершафт (братство) који до данас траје", прича Петровић.

Са друге стране, веза међу београдским бендовима било је некако још снажнија, јер се већина музичара познавала како из града, тако и из школе.

„И ту није био проблем да ли си Канда, Коџа и Небојша или Директор, сви су другари колико год да су им музичка и каква год друга стремљења различита", наводи Петровић.

Дубоко уснули град и време спонтаног свирања

Почетком деведесетих, у подруму једне београдске куће, вежбао је и новоформирани састав Јарболи.

„Код нашег бубњара Немање (Аћимовића), где су били најбољи услови за пробе иако смо теменима ударали о таваницу", говори кроз осмех Даниел Ковач, гитариста и оснивач групе, за ББЦ на српском.

Тада се, каже, живело у „паралелном универзуму, у дубоко уснулом граду", па су тако његови вршњаци регуларно ишли „у школе или на свирке", не знајући много о томе шта се дешава неколико стотина километара даље ка западу.

„Осим што смо гледали како наши суграђани ките тенкове цвећем, нисам имао стварни утисак шта се стварно дешава.

„Међутим, и поред тога се осећало да ништа није у реду, а то се види кроз песме групе Јарболи које су остале као нека врста моралног компаса у том времену", истиче Ковач.

Каже да је то било време када углавном „нико ништа није планирао унапред", за разлику од данас када неки бендови већ знају на ком ће фестивалу свирати идуће године.

„Било је то неко време спонтаног свирања.

„Постојала је инфраструктура за непосредне и хитро реализоване акције, што је много природније и део разлога зашто је та сцена била доста успешна."

Иако су неке ауторске ствари из тог периода „можда и најбоље песме на српском језику", Ковач ипак сматра да је њихов утицај „на шире друштво увек био мали".

„Мислим да то што смо ми радили, не значи много некој млађој публици", додаје.

Напомиње да је та група бендова била „поприлично својеглава" и као таква „није могла да се уклопи у корпоративни, професионални модел функционисања музичке индустрије".

„Ту сцену је чинила гомила талентованих ентузијаста, али без даљих амбиција од тога да направе добар концерт или песму", закључује гитариста.

Брзи бендови ван Београда

Рокенрол мапа Србије деведесетих била је густо исцртана, a посебна гужва је била у Војводини.

У Зрењанину су тако, између осталих, свирали Инстант карма и Овердрајв (Overdrive), у Бечеју Ева Браун и Попсајкл (Popcycle), из Врбаса су били Велики презир, а из Суботице Џукеле, док је највећи број бендова долазио из Новог Сада.

Неки од новосадских састава који су обележили овај период били су Обојени програм, Лав хантерс (Love Hunters), Боје (Boye), Збогом Брус Ли, Генерација без будућности и, свакако, Атеист реп (Atheist rap).

Оснивач и гитариста популарних Атеиста - Владимир Радусиновић Радуле каже да је онда у Новом Саду, као и у целој Србији, сцена била врло шаролика, а свирало се дословно свуда.

Док нису објавили први албум „Маори и црни Гонзалес", углавном су наступали по просторијама за вежбање и у средњошколским салама, да би им после тога постали доступни и поједини клубови.

„Једну од најлуђих свирки имали смо у кафићу Пандора где стаје 30, а било је 140 људи, отприлике.

„Власник се на пола свирке жестоко покајао, јер је маса одвалила сто и изнела га напоље", препричава Радуле сцене са једног од њихових концерата деведесетих, за ББЦ на српском.

По изласку албума-првенца, снимљеног уз моралну и финансијску подршку пријатеља, заређале су се свирке ван Новог Сада.

У Београду су, каже Радуле, наилазили на изузетно добар пријем публике, где су, између осталог, свирали и на једном од фестивала „Брзи бендови Србије".

„Била је то једна јако добра децентрализација, део широког фронта бендова који махом нису долазили из Београда.

„А после деведесетих се све вратило на неку врсту централизма", помало разочарано оцењује гитариста и певач групе Атеист реп.

Сагласан је и са колегом Душаном Петровићем да је тада владала „здрава конкуренција", без међусобног саплитања.

„Једни друге смо вукли да направимо боље ствари и музику, трудили смо се да напредујемо и поставимо нове стандарде", додаје.

Атеист реп и Плејбој свирали су 1993. на првом „Концерту године" у Новом Саду који ће, како се касније испоставило, постати својеврсни годишњи самит бендова са те сцене и место ходочашћа за љубитеље ових састава и њиховог звука.

„Дођи ближе да будемо заједно"

По порцију „правог звука" ових бендова одлазило се на концерте, где се неретко тражила и карта више.

У Београду се свирало у Студентском културном центру (СКЦ), Клубу студената технике (КСТ), Дому Омладине, клубу Академија и на разним другим местима.

Зорица Којић се тако, на пример, сећа „невероватних наступа" у Дому омладине Бјесова из Горњег Милановца, новосадског Обојеног програма и београдског Дарквуд даба.

На истом месту је гледала и „прва два концерта после бомбардовања која су јој спасила живот" - Неочекиване силе која се изненада појављује и решава ствар и групе Супернаут.

СКЦ је такође држао отворена врата за ову сцену, како унутрашњих сала, тако и баште.

Тамо је Којић деведесетих присуствовала још једном „незаборавном концерту" групе Канда, Коџа и Небојша (ККН).

„Од почетка су били уникатан и несвакидашњи бенд, у добром смислу те речи, који је толико успевао да израсте током времена", додаје.

ККН и даље постоји и ових дана слави 30 година постојања, али је из оригиналне поставе у групи остао само певач Оливер Нектаријевић.

Публика је почетком деведесетих редовно пунила концертне просторе у Београду на наступима домаћих извођача.

Тако је Плејбој, рок бенд у коме Душан Петровић и данас свира саксофон, „препунио" КСТ у јануару и априлу 1992. године након само две објављене демо песме „Гризи метак" и „Колико".

„Тада смо имали регуларну медијску подршку и постојали су програми који су се бавили сценом, промовисањем музике, и онда где год се нешто организује буде јако лепо посећено и добро испраћено", истиче музичар.

Неколико значајних концерта у овој деценији у Београду одржала је и хип-хоп/рок група Саншајн, али је многима у сећању остао онај у Хали спортова (Ранко Жеравица) на Новом Београду, на Дан заљубљених 14. фебруара 1999.

„Они су са групама ККН и Дарквуд даб крајем исте године, у оквиру турнеје Није људски ћутати обишли 12 градова у Србији.

„То је прва таква турнеја после бомбардовања, у једном веома изазовном периоду, када је заиста било врло опасно бити храбар и отворено се ставити на страну грађанских права и слобода. Они су тада говорили у име свих", истиче Зорица Којић.

Каже да већина тадашњих бендова нису били „део страначких акција", већ су били „довољно смели да себе инвестирају у грађански протест".

Идејни творац и организатор концерата „Није људски ћутати" био је и Драган Амброзић, а реализатор пројекта „на терену" Златко Јошић, дугогодишњи уредник програма КСТ-а.

Амброзић се нешто касније нашао и у улози координатора турнеје „Рокенрол за изборе", организоване у периоду од августа, до септембра 2000.

Ови концерти, одржани у 25 градова Србије, под слоганом „Изађи на црту", били су део кампање „Време је..." коју је водило више десетина невладиних организације са циљем да се млади „анимирају, да изађу да гласају" на изборима 2000. године, на којима је некадашњи председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић изгубио власт.

На овим догађајима су, између осталих, наступали београдски бендови Саншајн, Дарквуд даб, Негатив, ККН, Јарболи, Ајзбрн, Дел арно бенд, Ортодокс келтс (Orthodox Celts), шабачки Гоблини и новосадски Атеист реп.

Перманентни ентузијазам неоправдано скрајнутих

И данас, неколико деценија касније, као и тада, стиче се утисак да се не говори довољно о овој генерацији бендова која је несумњиво дала изузетан допринос домаћој рокенрол култури.

„Бојим се да је та сцена остала, и остаје изолована у времену, ретко чујем да нови бендови помињу неку групу из тог периода као узоре", наводи Зорица Којић.

Она и њен супруг Драган Амброзић аутори су изложбе под називом „Брзи, бржи и најбржи бендови деведесетих", отворене крајем априла испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић" на Калемегдану.

Многи важни београдски бендови из тог периода приказани су на овим фотографијама аутора Срђана Вељовића, Часлава Милошевића, Александара Кујучева, Весне Павловић и Горанке Матић.

Аутори изложбе су тако желели да подсете на ту „неправедно запостављену" генерацију бендова и богату и разнолику музичку сцену, која се можда овде „више неће поновити".

Ипак, многи од тих састава који су настали и стасали деведесетих свирају и данас, што би се могло тумачити као својеврсна потврда истрајности и доказ да љубав према музици временом није спласнула.

„Треба да објавимо албум, али некако и даље подједнако изостаје жеља да се наметнемо, постали смо равнодушни на друштво и радимо онако како мислимо да треба.

„То је можда и наш највећи успех - и даље радимо по истим постулатима као и у почетку и тврдоглаво нисмо направили никакав уступак, чак и на нашу штету", закључује Даниел Ковач гитариста Јарбола.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]